Priredio: Vladimir Jovanović
„Od ogromne navale publike, većinom mladih studenata i studentkinja Beogradskog univerziteta, policija je morala da održava red pred zgradom i u hodnicima”.
„Duž Knez Mihailove ulice preduzete su izvesne mere da navala bude kanalisana i pre sudske kapije”.
Citirao sam iz novinskih izvještaja o dvodnevnome suđenju koje se u junu 1936. održalo u Beogradu. O interesovanju svjedoči i gornja fotografija. Vlasti su u strahu da taj proces zabranjena Komunistička partija ne iskoristi za masovne nemire u srpskoj prijestonici. No, do velikih demonstracija je tih dana ipak došlo, ali u Crnoj Gori — na Belvederu, u organizaciji crnogorskih federalista i komunista…
Za ubistvo kamom Žarka Marinovića i ranjavanjâ sa istim śečivom Jovana Šćepanovića i Veljka Krgovića, svi su studenti prava, Crnogorci — a zločini su se odigrali 4. aprila 1936. unutar kompleksa zgradâ Medicinskoga fakulteta u Beogradu — optužen je i pred beogradski sud izveden Slobodan Nedeljković, Srbin, pripadnik Organizacije nacionalnih studenata (ORNAS). To je ogranak parapolicijskoga POF-a (Patriotski omladinski front) koji je 1935. tajno oformio tadašnji jugoslovenski premijer Bogoljub Jevtić, a pod ideološkim mentorstvom naciste Dimitrija Ljotića, kao i druga slična udruženja na vezi s tajnom službom, generalštabom i Patrijaršijom u Beogradu (Zbor, Jugoslovenska akcija, Narodna odbrana, etc).
Za Ljotića (1891-1945) — nekadašnjega ministara pravde Karađorđevića, srpski autor Mladen Stefanović piše da je „nastojao da iz redova pripadnika Srpske pravoslavne crkve pridobije što veći broj pristalica”.
„Od 1935. Ljotić se nalazio u Braničevskom eparhijskom savetu, čije je sedište bilo u Požarevcu; i u isto vreme, kao njegov potpredsednik, bio je i član Patrijašijskog saveta Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Uspostavio je jake veze sa vladikom Nikolajem Velimirovićem, pod čijim uticajem u redove pokreta Zbor stupa i Velimirovićeva klerikalna organizacija bogomoljaca, a neki od njih postaju i zboraški funkcioneri” („Zbor Dimitrija Ljotića 1934-1945”, Beograd, 1984, 31).
Slijede izvještaji štampe u Beogradu o prvome danu suđenja Nedeljkoviću za ubistvo Marinovića i ranjavanjâ Šćepanovića i Krgovića…
Student prava Slobodan Nedeljković, koji je 4. aprila, ispred zgrade Patološkog instituta, kamom ubio Žarka Marinovića (takođe studenta prava) i ranio njegova dva druga, Jovana Šćepanovića i Veljka Krgovića, izveden je juče na optuženičku klupu.
Za jučerašnji proces, koji je otpočeo u Prvom krivičnom veću Varoškog suda, vladalo je razumljivo interesovanje. Dvorana je mala. Zbog toga, mogao se dozvoliti pristup publici samo u ograničenom broju.
Mnogo pre početka pretresa ispred sudske zgrade, u Knez Mihailovoj ulici, iskupilo se mnoštvo omladinaca. Niko nije mogao unutra. Najpre su puštani samo sudije i sudski činovnici, zatim advokati, novinari. Tek onda, neposredno pred početak pretresa, puštena je publika brojno koliko je mogla da primi mala dvorana. U klupama je toliko publike — valjda radoznali studenti — da se jedva diše…
Kad je tako sve bilo kompletno uređeno, časovnik je pokazivao tačno 9:30, otpočelo je suđenje. Kompletan je i sudski kolegijum: - pretsednik g. Miodrag Filipović; - sudije: g.g. Spasoje Nešković, Milutin Mrvaljević, Miodrag Sofronijević, [Mihailo] Zaharić i zapisničar g. Radoslav Gligorijević. Levo je državni tužilac g. Milorad Spasić, do njega zastupnici privatnog učesnika, Draga Marinovića sa Cetinja, advokati g.g. dr. Radoje Vukčević i Nikola Đonović; a desno branilačka mesta zauzeli su advokati g.g. dr. Mladen Horvat i Mija Radošević.
Pretsednik g. Filipović konstatuje i unosi se u zapisnik: — Branilac g. Dimitrije Ljotić poziv je primio, ali nije došao. Branilac g. Milan Marjanović takođe.
Studenta prava Slobodana Nedeljkovića uveli su žandarmi…
Pretsednik g. Filipović obratio se optuženom Nedeljkoviću: — Vaši branioci, gospoda Dimitrije Ljotić i Milan Marjanović, nisu došli na pretres. Gospodin Ljotić je uredno primio poziv… Želite li da vas oni i dalje brane ili odustajete od njihove odbrane, a ostajete samo pri odbrani g.g. Radoševića i Horvata?... Optuženi odrekao se odbrane g. Ljotića i g. Radoševića…
Ima reč državni tužilac g. Spasić, koji ustaje i lagano, odmereno, čita optužnicu:
- Slobodan Nedeljković, student prava, star 21 godinu, optužuje se: - 1) što je dana 4. aprila 1936. godine u Beogradu, ispred zgrade Patološkog instituta Medicinskog fakulteta, u opštoj gužvi i tuči, koja je nastala povodom razdavanja letaka protivu štrajka studenata, u nameri da ga liši života, udario nožem-kamom oštećenog Šćepanovića Jovana, studenta prava iz Beograda, u desnu stranu grudne kosti, ali nije nastupila smrt nezavisno od volje optuženog (§ 167 od 1); - 2) što je istog dana i na istom mestu i pod istim okolnostima umišljeno lišio života pok. Marinovića Žarka, studenta prava, na taj način, što ga je, jureći za njim, stigao i udario nožem-kamom dva puta; i to jedan put u prednji deo nadlaktičnog predela leve ruke, a drugi put u međuplećni prostor, usled kojih je povreda umro (§ 167 od 1); - 3) što je istog dana, na istom mestu i pod istim okolnostima, jureći za oštećenim Krgovićem Veljkom, st. prava, u nameri da ga liši života, udario nožem skoro na sâm greben desne lopatice, ali smrt nije nastupila nezavisno od njegove volje (§ 167 od 1).
Nedeljković je, za sve vreme čitanja optužnice, netremice gledao državnog tužioca g. Spasića. — Jeste li razumeli optužnicu?
— Da, glasi kratak odgovor. Nisam kriv.
— Kako?
— Ja sam odbijao napad. Vikali su: „Ubij ga”. Verovatno sam onda potegao nož. Da se branim...
— Zar ste vi nosili nož?
Na ovo pitanje optuženi ne daje direktan odgovor:
— Na Univerzitetu je bila nesnošljiva atmosfera. Pretilo mi se. Moja studentska organizacija, ORNAS, imala je sednicu. Tuče, neredi, štrajkovi. Mene je to nerviralo. Pretilo nam se da ćemo izgubiti semestre. A ja sam redovno polagao. Tangiralo me. Otišao sam onda u upravu ORNAS-a. Rešeno je da se rasture letci.
— To je sve bilo 3. aprila? Gde?
— U Pašićevoj ulici. Mi smo pošli. Uzeli smo izvestan broj letaka. Pošli smo ka Medicinskom fakultetu. Tu je bilo tridesetak studenata. Najviše ih je bilo sa Pravnog fakulteta; i to oni koji su objavili štrajk… Odjednom su se zatalasali. Potrčali su, kao da ih je neko zvao. Počeli su da nam dobacuju. Nas je bilo svega devet ili deset…
Pretsednik prekida optuženog: — Zašto si ti poneo nož?
— Pretili su mi. Da imam makar šta pri sebi…
Student Nedeljković iskonstruisao je ostali deo svoje priče o sukobu, u glavnim koturama, ovako:
Jedan iz protivničkog tabora, Vukman Kruščić [student prava iz Mojkovca, komunista, poginuo 1942. u borbi protiv četnika, proglašen za narodnoga heroja, prim] prišao je da skine tako nalepljen letak; te je oko toga došlo, ne samo do raspravljanja, nego i fizičkog obračunavanja…istrgao je letak i viknuo: — Napred!... Studenti su pošli prema Nedeljkoviću, koji je, kako priča, bio iznenađen. Opkolili su ga i počeli da udaraju. Kamenje, bokseri...
— Kod jednog je nešto zasijalo. Verovatno nož. Počeo sam da se branim. Pao sam. Opet sam se digao. Neko me je zakačio. Mislim nožem. „Drži toga maloga". Ja sam mislio: tu je kraj. Celo moje biće želelo je da se ja izbavim. Počeo sam da bežim. I opet sam pao. Neko me je udario...
— Zar ti nisi tada udario nožem?
— Verovatno sam udario. Ne sećam se...
Ipak je uspeo da pobegne. Naišao je na neku zgradu. Prošao kroz hodnik. Zatim se našao u drugoj zgradi. Učinilo mu se da mu je neki čovek rekao: — Stoj, ti si ubio mladića.
— Kao da mi je teret pao na dušu. Ja sam mislio da nikog nisam udario. Onda sam naišao na jednog čoveka u belom mantilu. Predao sam mu nož.
— Zar nož nije bio krvav?
— Ne sećam se uopšte toga momenta. Ako sam nekoga udario, učinio sam to, svakako, da bih zaplašio ostale. U početku nož nisam vadio.
— Zašto ste bežali? Pretila vam opasnost? Videli ste to?
— Ne. Osetio sam opasnost.
— Da li ste onda osetili da ste nekoga udarili?
— Ne. To je bila gužva.
Sudija g. Nešković: — Vi ste zadali tri sukcesivna udarca trojici protivnika. Zar se toga ne sećate?
— Mislim da sam izvukao nož u trenutku kad sam ustajao...
— Kod istražnog sudije ste kazali da ste počeli da mašete nožem oko sebe?
— Bilo je onako kako vam sad kažem…
Pretsednik diktira u zapisnik: „Razumeo je optužnicu. Ne oseća se kriv. Smatra da je ovo delo izvršio u nužnoj odbrani..."
— Jurišali su na nas...
— Koliko ih je bilo?
— Valjda šezdeset... (Prvi put Nedeljković je kazao da ih je bilo trideset).
— Gde su vam bili drugovi?
— Jedni su jurnuli na njih, drugi na mene. Ne znam kako se dogodilo... Neprekidno se ponavljalo: — Udri toga malog...
— Jeste li mahali nožem?
— Ne sećam se. Sigurno da sam mahao. Osećao sam se usamljen. Ali, bio sam uzbuđen. Ne sećam se da sam ma koga udario.
Dok je bežao, kaže, grupa studenata ga je jurila kamenicama. Sud, međutim, nikako ne može da objasni mnsteriju noža: — U istrazi ste kazali da ste nož stalno nosili?
— Ne. Samo kad sam išao na Univerzitet.
— A jeste li išli stalno?
— Naprotiv. Vrlo retko. Pretili su mi.
Pretsednik g. Filipović uzima nož i zagleda ga: — Je li to vaš nož? Potvrdan odgovor. Napravio ga je sam. I nosi ga odavno. — Još kad sam bio u petom razredu gnmnazije. Kad sam bio skaut…
—Dakle nož ste nosili samo na Univerzitetu?
— Da.
— Uvek?
— Uvek…
— Zar je tako opasno na Univerzitetu?
— Da – odgovara optuženi. — Naš pretsednik Milić [Omiljen, vođa ORNAS-a, docnije zvanično policijski agent, prim] povređen je bio kamom po vratu. I nikad se nije saznalo ko ga je ubo…
— Jeste li poznavali Marinovića?
— Ne.
— A Krgovića?
— Malo. Sa Univerziteta.
Sudija g Spasoje Nešković:
— Dobijali ste preteća pisma. Preko pošte?
— Da. Nisam ih nikom pokazivao. Ali sam govorio drugovima o tome.
— Vi konstruišete vašu odbranu na apsolutnom nesećanju, a želite sve to da prikažete kao nužnu odbranu... Jeste li bili član POF-a?
— Ne.
G. dr. Radoje Vukčević: — Jeste li vi ovaj nož brusili ili oštrili?
— Ne.
Branilac g. dr. Horvat…
— Jeste li tom prilikom bili ranjeni?
— Jesam. Uostalom, postoji i lekarsko uverenje.
— Jeste li dobili neki udarac u glavu?
— Odmah sam dobio. Pesnicom, posle sam dobijao još puno udaraca, ali ih više nisam osećao. Bio sam potpuno ošamućen. Ništa ne znam šta je posle bilo.
— Ama slušajte Nedeljkoviću, vi svoju odbranu zasnivate na potpunom nesećanju svega što se odigralo. A ipak se sećate nekih drugih činjenica... To je nezgodno – primećuje sudija g. Nešković.
— Sad... zbunjuje se optuženi.
— Sedite…
Ulazi svedok Jovan Šćepanović, student prava, privatni tužilac, koga je Nedeljković ubo nožem u grudi. — Zašto ste bili tamo, kad niste student medicine? – pita pretsednik.
— U bolnici je bio jedan moj rođak, koga sam ja svaki drugi dan obilazio. Toga dana ja sam takođe bio došao u nameri da se kod služitelja obavestim o njegovom zdravlju. Pred vratima Patološkog instituta jedna grupa studenata raspravljala je o štrajku. Ja sam bio dosta daleko od vrata te nisam mogao da poznam jednog studenta, koji je prišao da skine letak sa vrata, koji su zalepili studenti članovi ORNAS-a. U momentu kad je taj student podigao ruku da skine letak, jedan drugi student, koga takođe nisam poznao, udario ga je po ruci, što je u stvari izazvalo tuču. Kad se je tuča izrodila, ja sam se, prirodno, počeo povlačiti unazad, ali me je u tom trenutku neko udario nekim predmetom u grudi. Studenta napadača tada sam prvi put video. Kad me je udario, nisam znao čime je to učinio. Okrenuo sam se začuđeno za njim i tada sam video ubijenog studenta Marinovnća kako beži. Za njim je jurio ubica Nedeljković. Video sam kako je u njegovoj uzdignutoj ruci blesnuo nož, koji se posle jednog trenutka zario Marinoviću u leđa. Čim sam video blesak noža smesta mi je bilo jasno da je Nedeljković, čije ime tada nisam znao, kao što ga inače nisam znao, i mene nožem udario. Odmah sam rukom pipnuo za grudi. Ruka mi je bila krvava. Meni se tada činilo da ću se onesvestim. Držeći se neprestano za grudi savio sam se i tako savijen uputno ambulanti.
— Zašto vas je udario?
— Ne znam. Ja ga dotle nisam poznavao, a nije ni on mene znao…
— Koliko je daleko bio od vas Marinović?
— On je bežao otprilike 7-8 metara ispred mene.
— Jeste videli kad je Marinović pao?
— Video sam kad je Nedeljković zabio nož u njegova leđa. Marinović je i dalje trčao preko betonskog puta, koji je u cik-cak; prešao je travnjak i onda se srušio.
— Koliko si ležao od zadobijene rane?
— Četiri dana, u zatvoru!
— Tužiš li Nedeljkovića?
— Tužim.
— Tražiš li naknadu neku?
— Samo 300 dinara, koliko me košta lekar, lekovi i lekarsko uverenje….
— Pripadate li i vi organizaciji nacionalnih studenata?
— Ne.
— Onda onoj drugoj?
— Ne.
— Je li Marinović bežao iz gužve ili od Nedeljkovića?
— Iz gužve. Marinović je bio vrlo miran student. On se nikad nije tukao, to mogu da potvrde svi studenti sa beogradskog Univerziteta.
— Koliko je bilo studenata tada okupljenih?
— Ja mislim preko trideset.
— Možete li da naslutite bar zašto je vas udario?
— Apsolutno ne. Nije me poznavao, nisam ga poznavao. Sem toga, ja nisam učestvovao u tuči. Za sve vreme posmatrao sam izdaleka, pošto sam se slučajno tu našao…
Šćepanović je na klinici dr Ignjatovskog [Aleksandar, ruski emigrant, profesor Medicinskoga fakulteta, prim] imao jednog rođaka, pretsednika opštine [Mojkovačke, Toma Stanić] koji je bio toliko bolestan da nije k njemu niko puštan u posetu. Svako dva dana Šćepanović je odlazio do vratara klinike, takođe Crnogorca [Mićo Srdanović], da se raspita o stanju zdravlja ovog nesrećnika, koji je, zaista, dva dana posle Marinovićeve pogibije, umro…
— U koliko sati počinju posete klinici? – pita studenta Šćepanovića branilac optuženog, advokat g. dr. Horvat.
— Od 2 do 4 sata. Samo ja uopšte nisam imao nameru da odem do moga rođaka. K njemu nisu puštali nikoga, jer je bio teški bolesnik. Ja sam se samo obaveštavao kod služitelja. Moj rođak je nekoliko dana posle toga umro.
— G. kolega – javlja se Nedeljković – vi ste rekli da niste znali šta je pisalo u letku. Zar vam niko nije kazao? Zar vam niko nije dao ni jedan letak?
— Jeste, dao mi je, ali ja sam video da je letak bio vrlo veliki, nisam imao vremena da ga pročitam. Ostavio sam ga u džep za docnije.
— Pa to znači da sam ja bio lud...
— Ja ne znam, ja se čudim... Vi me niste poznavali...
Posle saslušanja oštećenog Šćepanovića, u dvoranu ulazi drugi oštećeni, student Veljko Krgović. — Jeste li poznavali optuženog? – pita ga pretsednik.
— Poznajem ga od onog momenta kad me udario. Približavajući se Patološkom institutu video sam jednu grupu studenata, koja je išla u mom pravcu. Ispred sviju jurio je Nedeljković sa nožem u ruci. Osetivši se u opasnosti, okrenuo sam se da bežim, ali me je Nedeljković stigao i nožem udario gore u leđa.
— Kad je on to vas udario? Da li pre Šćepanovića i Marinovića?
— Ne. Ja mislim da je prvo udario Šćepanovića, zatim je ubio Marinovića i kad je naišao na mene, udario je nožem i mene.
— Jeste li učestvovali u tuči?
— Ne. Ja još nisam bio ni stigao do mesta gde su se tukli. Ja sam čitao u Karađorđevom parku kad sam čuo galamu i video gužvu.
— Eto vidite – kaže mu pretsedavajući g. Filipović – najbolje su ipak prošli oni koji su se tukli. Njima nije bilo ništa, a vi?... Nedeljkoviću, jeste li poznavali ranije Krgovića?
— Jesam. Još dok je na Univerzitetu delio letke.
— Kakve letke?
— Pa tako letke... njihove... komunističke...
— Kažite brate, nije to tako strašno.
— Pardon, imam jedno pitanje kolegi – ustaje sa klupe optuženi. — Zar je vas toliko interesovalo da ste ostavili knjigu da dođete da gledate gužvu? Šta ćete vi na to reći kad vam ja kažem da sam vas primetio i ranije?
— To nije istina…
Ređaju se svedoci, kroz čiji se iskaz stalno provlači neki anonimni student u žutom kaputu, koji je bežao, dok je za njim jurila velika grupa razjarenih studenata. Svedok Čedomir Milošević, sekretar Medicinskog fakulteta, bio je u zgradi Patološkog instituta kad je unutra dojurio ubica.
— Šta je imao kod sebe?
— On je izvadio mesingani pečat, đačku knjižncu i okrvavljeni nož. Omanja grupa studenata je jurila za njim vikajući: Držte ga! Držte ga!...
Veljko Ilić, student prava, kaže da je stanovao sa ubijenim, koji je bio vrlo tih, miran i povučen student. Ne zna ništa o sâmom događaju. Dr. Jezdimir Kušić, lekar Centralnog higijenskog zavoda, prolazeći video je ubijenog studenta gde leži i pohitao je da mu se ukaže lekarska pomoć. Međutim, on je već bio mrtav…
Svedočenje Miodraga Filipovića, studenta medicnie, bilo je naročito karakteristično: — Trećeg aprila, na sednici ORNAS-a, bilo je rešeno da se sutra razdele letci protiv štrajka. Vođa ORNAS-a, Milić, rekao je da niko ne nosi oružje, jer smo mi stalno nosili oružje. Ja sam bio u grupi koja je trebalo da ide na Medicinski fakultet. Kad smo došli tamo i zalepili letak, primetio sam da kroz detelinu pridolaze neki studenti pocepani i bedni, sa štapovima u ruci. Gomila se sve više povećavala. S njihove strane počela su dobacivanja... Jedan student je prišao da iscepa naš letak, ali ga je Hadži-Popović [član ORNAS-a, prim] udario po ruci… U jednom momentu studenti su počeli da beže na sve strane. Video sam Marinovića gde leži, a pored njega stoji Nedeljković… Nisam video da je imao nož, inače bih ostao.
— Jeli Nedeljković bio daleko od ubijenog?
— Ne, 2 do 3 koraka. Znate, ja sam hteo da reagiram na uvredljive izraze komunista, ali Nedeljković me je bio sprečio, zbog čega sam bio pomalo ljut na njega.
— Je li Nedeljković bio istaknuti član ORNAS-a?
— Jeste…
— Je li vama poznato da je nosio oružje?
— Jeste. Čak je i meni govorio da nosim.
— Kako, stalno?
— Stalno. Jedanput su nas bili napali komunisti...
— Da li postoji komunistička organizacija na Univerzitetu?
— Postoji udruženje pravnika.
— Iz kojih ste njihovnh radnji mogli zaključiti da su oni komunisti?
— Pa, ne znam... zbunjuje se svedok.
— Zašto vam je vaš pretsednik zabranio da nosite oružje? – pita zastupnik g. Đonović.
— Zato što smo mi njihovi protivnici.
Svedok na ovo pitanje zastupnika privatne tužbe ne može da odgovori. — Kakvo ste oruđe primetili kod vaših protivnika?
— Tupe predmete.
— Kako tupe?! Precizirajte. Tup predmet može biti i knjiga.
— Pa tako, štangla, šipka.
— Jeste li primetili nož?
— Ne.
— Čime su vas udarili?
— Nožem.
— Ko vas je udario?
— Ne znam. Bili su daleko.
— Ali nožem može samo iz blizine da se udari. Ko vas je lečio?
— Sam…
Pojava medicinara, Petra Jovanovića, Podgoričanina, stasita mladića, preplanula, bez kaputa, i u košulji bez rukava, unosi živosti. Kad je stigao pred Univerzitet, neko mu je rekao: — Jedan naš drug je poginuo. Ubio ga jedan fašista.
Studentkinja medicine, Julijana Marić, Užičanka, nije sâmome ubistvu prisustvovala, ali je njezin iskaz ono što se zove u sudskom žargonu „atmosferski značajan”… Sud pita ovu devojku o raspoloženju na Univerzitetu i ona odlučno odgovara:
— Mi smo, na Medicinskom, svi antifašisti. Dobili smo aklamacijom upravu.
Pretsednik: — Pa čiji je Univerzitet, vaš ili državni?
— Univerzitet je za studente.
— Jeste li za štrajk ili protiv?
— Za štrajk. Ali ne za nasilje!
Pretsednik: — Poznajem ja vašu teoriju o štrajku…
Sudija g. Mrvaljević pita da li su svi nacionalisti, po njezinom shvatanju, fašisti?
— Ne – odgovara Julijana Marić. — Ali ORNAS-ovci svakako jesu!...
Svedok Dimitrije Munjuć [član ORNAS-a]:
— Šćepanović [Jovan] je Hadži-Popovića [član ORNAS] udario stolicom po glavi.
— Nije istina – uzvikuje Šćepanović…
(Nastavlja se)
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR