Kamom na Crnogorce: Suđenje u Beogradu, dan drugi

Priredio: Vladimir Jovanović

„Da, poginuo je Žarko, naš voljeni drug. Poginuo je Žarko, sin velikog crnogorskog naroda. Pao je studentski borac, borac za prava mladog naraštaja”.

Citirao sam dio članka „Slava Žarku Marinović” iz lista „Student”, glasila Beogradskoga univerziteta koji je dijelom uređivan pod uticajem zabranjene Komunističke partije. Članak je 1938. objavljen u povodu dvogodišnjice Marinovićeve pogibije.

Marinovića je 4. aprila 1936. u kompleksu beogradskoga Medicinskoga fakulteta kamom ubio, a izranjavao još dvojicu Crnogoraca studenata — Slobodan Nedeljković, Srbin, pripadnik  Organizacije nacionalnih studenata (ORNAS). To je ogranak parapolicijskoga POF-a (Patriotski omladinski front) koji je 1935. tajno oformio tadašnji jugoslovenski premijer Bogoljub Jevtić, a pod ideološkim mentorstvom naciste Dimitrija Ljotića — kao i druga slična udruženja na vezi s tajnom službom, generalštabom i Patrijaršijom u Beogradu (Zbor, Jugoslovenska akcija, Narodna odbrana, etc).

Nedeljković je sin srpskoga pukovnika u penziji. Ispostavilo se da je ubica član i Hrišćanske zajednice mladih ljudi, koja je djelovala pod uticajima Ljotića i svetosavskoga episkopa Nikolaja Velimirovića.

Na suđenju 23-24. juna 1936. pred Okružnim (varoškim) sudom u Beogradu, pročitan je policijski izvještaj (Uprave grada) s kojim je pokušano da se olaška Nedeljkoviću, sugestijom da je on u nužnoj samoodbrani ubio Marinovića, te iz istih pobuda ranio studente Jovana Šćepanovića i Veljka Krgovića. Takođe, s kame Nedeljkovića u policijskoj istrazi uklonjen žig ORNAS-a, etc.

No, bilo je isuviše svjedoka i materijalnih dokaza da bi se Nedeljkovićevi zločini mogli bez suđenja zataškati. Mora se odati priznanje i postupajućem srpskom tužiocu, Miloradu Spasiću, koji je savjesno i profesionalno pred sudom zastupao optužnicu protiv Nedeljkovića.

Pogibija Marinovića je drugo politički motivisano ubistvo nekog studenta Crnogorca u Beogradu — 1. februara 1935. ustrijeljen je Mirko Srzentić, takođe ljevičar.

U nastavku, predočiću izvještaje srpske štampe, sada s drugoga dana pretresa protiv Nedeljkovića, ubice, koji je održan 24. juna 1936. godine. Dva dana kasnije, na Belvederu ispred Cetinja, okupilo se više hiljada demonstranata, koje su organizovali crnogorski federalisti i komunisti — a jedan od povoda bila je i pogibija Žarka Marinovića.

Na Belvederu, uprkos mirnom protestu, srpska žandarmerija i vojska otvorile su puščanu i mitraljesku vatru u masu i tom je prilikom, uz desetine izranjavanih, ubijeno još šest Crnogoraca: Marko Jovićević, Niko Petričević. Ilija Ražnatović, Jovan Šofranac, Stevan Vujović, Šunja Vukmanović…

---

Jučerašnji nastavak pretresa Slobodanu Nedeljkoviću, koji je ubio studenta prava Žarka Marinovića, počeo je saslušavanjem lekarâ — stručnjaka koji su izvršili obdukciju leša poginulog studenta.

Na izjavu pretsednika suda da će se kao stručnjaci saslušati lekari fizikata, državni tužilac g. Milorad Spasić stavlja prigovor tražeći da to budu zakleti sudski lekari. Pretsednik sudskog veća g. [Miodrag] Filipović objašnjava državnom tužiocu da je to svejedno, pošto su i ovi lekari zakleti na ispravno i savesno vršenje dužnosti.

Kao prvi svedok-stručnjak saslušan je g. dr. [Milorad] Velimirović, lekar Uprave grada Beograda. On je [4. aprila, na dan zločina] izvršio pregled ubice; i u uverenju, koje je posle pregleda izdao, naznačio je da je optuženi dobio nekoliko povreda po glavi i rukama. Svedok stručnjak ostaje pri mišljenju opisanom u uverenju.

G. dr. Stevan Barović, takođe lekar Uprave grada, pregledao je optuženog 30. aprila i našao da su sve povrede opisane u uverenju g. dr. Velimirovića — lakše prirode, jer su za to vreme bile potpuno zarasle; i to tako, da od njih nije ostao ni najmanji trag…

Posle saslušavanja stručnjaka-lekara, trebalo je da svedoči student Kruščić [Vukman, student prava iz Mojkovca, komunista, poginuo 1942. u borbi protiv četnika, proglašen za narodnoga heroja, prim]. Kako iz nepoznatih razloga ovaj svodok nije mogao da bude prisutan, sudija g. [Mihailo] Zaharić čita njegovu pismenu izjavu. Ova izjava u svakom pogledu potvrđuje ranije iskaze oštećenih — studenata Šćepanovića i Krgovića.

Zatim g. Zaharić čita izveštaj Uprave grada Beograda. Po ovom izveštaju Šćepanović se prvo tukao sa ubicom, pa mu je tek onda ubica zario nož u leđa, braneći svoj život.

Kako je sa čitanjem ovih izveštaja završeno saslušanje očevidaca, a pošto je i odbrana na prvom danu pretresa bila prijavila naknadno svedoke, to su zastupnici privatne tužbe, preko državnog tužioca, zamolili sud da se saslušaju i njihova dva naknadna svedoka, očevidci — studenti Babić i Dragović — smatrajući da će to biti interesantno za sud; i da će u mnogome doprineti pronalaženju materijalne istine pošto su oni izbliza posmatrali ceo događaj.

Sem toga, zastupnici privatne tužbe, advokati g. [Nikola] Đonović i g. [Radoje] Vukčević, želeli su da se sasluša i portir Interne klinike, Mića Srdanović, zatim profesor dr. Arnovljević [Vojislav, kardiolog, docniji član SANU, prim], o okolnostima: - da li je na kami, kojom je Nedeljković izvršio ubistvo, bio utisnut žig ORNAS-a…

Ovo zbog toga što je, istragom Univerziteta, utvrđeno da je na nožu ubice postojao znak organizacije ORNAS koji se na nožu sada ne vidi… Advokat g. Đonović moli… da sud taj predlog usvoji; da se pribave akt, koja su javne isprave, a  kojima ima traga da je zaista ubilački nož imao oznaku ORNAS-a…

Sud je usvojio prvi predlog odbrane [da svedoče student Babić i Dragović], upravo državnog tužioca, našta su branioci optuženog prigovorili smatrajući da ova dva naknadna svedoka neće objektivno svedočiti.

Drugi predlog zastupnika [o saslušanju portira Srdanovića i prof. Arnovljevića], sud je odbio sa motivacijom: - da je na prvi dan pretresa saslušan sekretar Medicinskog fakulteta i da ovo saslušanje ne bi bilo naročito od važnosti po sâm tok pretresa.

Živojin Babić, student prava, rodom iz Danilova Grada [docnije partizan, 1944. u borbi teško ranjen, ostao invalid, prim], kategorički pobija tvrđenje optuženog Nedeljkovića da je ubistvo izvršio u nužnoj odbrani. Student Babić, zajedno sa studentom Vojislavom Dragovićem, posmatrao je sa jedne uzvišice celu gužvu: od trenutka kad je jedan student skinuo sa vrata Patološkog instituta letak ORNAS-ovaca pa sve do trenutka kada je Nedeljković sjurio svoj nož u leđa Žarka Marinovića.

Po njegovoj izavi, Nedeljković je izleteo iz one grupe koja je bila neposredno pred vratnma i naletevši na Šćepanovića sa nožem u ruci udario ga u grudi. U tom momentu Šćepanović je imao podignute ruke tako da je po mišljenju svedoka ubica mogao da pomisli da je ovaj hteo da ga napadne. Na tri-četiri koraka od ranjenog Šćepanovića stojala je jedna grupica studenata u kojoj se nalazio i ubijeni Marinović. Kada je Marinović ugledao Nedeljkovića kako juri sa nožem u ruci odvojio se od grupice i počeo da beži. Nedeljković ga je, međutim, stigao, udarivši ga prvo u mišicu leve ruke, a zatim u leđa. Posle udarca, Marinović je promenio pravac bežanja, prešao preko travnjaka i licem prema zemlji pao je na ulicu, prevrnuvši se momentano na leđa. Svedok nije video kad je ubica naneo povredu studentu Krgoviću…

Vojislav Dragović, student medicine [u Aprilskome ratu 1941. dospio u zarobljeništvo, prim], koji je, sa istog mesta posmatrao događaj, uglavnom je potvrdio svedočenje Babića, dodavši da letak ORNAS-a nije skinuo student Kruščić, već student Lisičić.

Državni tužilac je tražio zakletvu svedoka Dragovića i Babića, kao i oštećenih Krgovića i Šćepanovića. Branioci optuženog Nedeljkovića usprotivili su se zakletvi navedenih svedoka, motivišući svoj prigovor time: da su Krgović i Šćepanović učestvovali u borbi, a da Dragović i Babić nisu mogli da daju objektivnu sliku događaja, pošto su prisustvovali jučerašnjem pretresu.

Branilac optuženog g. dr [Mladen] Horvat čak je obećao sudu da fotografijama dokaže prisustvo njihovo na pretresu. Ove fotografije nije pokazao. Sud je, međutim, našao da može da pokloni poverenje oštećenima i svedocima Dragoviću i Babiću, pa ih je na njihov iskaz zakleo, čime je dokazni postupak bio završen.

Pretsednik g. Filipović dao je pauzu od četvrt sata posle koje su stranke dale svoju reč.

Državni tužilac g. Spasić, još na početku svoje reči, naglašava da optuženi nije delo priznao u celosti, pošto je imao izvesno pomračenje svesti i nije se ničega sećao. G. Spasić citira reči optuženog kojima je hteo da dokaže da je ubistvo izvršio u nužnoj odbrani, ako ga je uopšte izvršio.

Međutim, po rečima državnog tužioca, u delu optuženog Nedeljkovića ne postoje osnovni elementi ubistva u nužnoj odbrani, odnosno, nema postojanja protivpravnog napada. Ni jedan svedok nije potvrdio, pa ni sam optuženi, naročito za Krgovića i Marinovića, da su učestvovali u tuči. Optuženi je, po iskazu svedoka bio provokator i napadač, jer je on bio taj koji je izvukao, po rečima jednog svedoka, Marinovića iz gomile, i s njim se potukao. Ovo uz pretpostavku da se Marinović zaista tukao.

Što se tiče zamerke odbrane, da optuženi Nedeljković nije mogao da napadne od sebe jačeg Šćepanovića, državni tužilac smatra da čovek koji ima nož, ima i sigurnost da neće biti pobeđen od jačeg… Što se tiče odbrane optuženog bazirane na potpunom nesećanju i na tvrđenju da je delo učinio u trenutku apsolutnog pomračenja svesti, g. Spasić smatra da postoje samo dva ovakva slučaja predviđena u Krivičnom zakonu. To su „dolus impetus” i „dolus affectus”.

— U prvom slučaju: napada se bez ikakve svesti, bilo koga, što nikako nije bio ovde slučaj, budući da je Nedeljković napadao samo one, koje je smatrao svojim protivnicima i neprijateljima. Drugi slučaj bi mogao da bude samo tako da je radnjama oštećenog bio doveden u izazvano stanje. Ubijeni Marinović, međutim, po iskazima svih saslušanih svedoka, nije bio svađalica, nikad se nije tukao, niti je na Univerzitetu ikada bio politički aktivan.

— Ovde, dakle, ne može postojati primena paragrafa o nužnoj odbrani Krivičnoga zakonika, jer optuženi nije izvršio ubistvo u duševnom rastrojstvu kada se suština dela ne shvata. Ovo je potpuno normalan čovek, što ni tokom pretresa ni jednog momenta nije došlo u sumnju. On je, naprotiv, svesno uleteo u svađu. To se najbolje vidi po tome što je poneo oružje i pored izričite zabrane pretsednika organizacije [ORNAS], kojoj pripada. Svojim držanjem na licu mesta odavao je provokatora i čoveka koji se junači i hoće da se bije.

— Moje je duboko uverenje da je Nedeljković hladno izvršno ubistvo, svestan posledica i cele situacije toga momenta: nužna odbrana ne može, prema tome, doći u obzir. Ne postoje nikakve ublažavajuće okolnosti. Nedeljković je poneo nož misleći: „Ako nastupi gužva, ja ću da se služim njime”. Prema tome, on je pred Patološki institut došao čvrsto rešen, ako nastupe izvesne okolnosti, da nanese telesnu povredu.

Državni tužilac nije pristao da ulazi u političke ideologije zaraćenih studenata: „Naša država je pravna država, a u takvoj državi niko nema prava da ubija svoje političke protivnike, ma kojoj stranci ili organizaciji oni pripadali. Za čuvanje postojećeg društvenog poretka postoje naročiti organi, čija je to jedina dužnost. Naš zakon ne predviđa političko ubistvo. Ja ubistvo, koje je izvršio Nedeljković, smatram kao običan krimnnal. U ideologije i njihovu ispravnost neću da ulazim. To će da pokaže život”.

Inače, državni tužilac je ubici Nedeljkoviću priznao delimično priznanje i fakat da je delo učinio na nekoliko dana pošto je postao punoletan.

Govor zastupnika private tužbe, advokata g. Nikole Đonovića, bio je vrlo kratak. Kao privatno pravno potraživanje g. Đonović je tražio: - 10.000 dinara na ime naknade za troškove prenosa posmrtnih ostataka Marinovića iz Beograda u njegovo rodno mesto; - i 5.000 dinara za jedan spomenik, koji će se podići ovom poginulom studentu.

— Molim vas, pređite na stvar, opominje g. Đonovića pretsednik.

— Ovde su prodefilovali studenti iz Crne Gore, koji vas gospodo sudije, ni jednom reči nisu slagali. Otac optuženog je rekao da je svom sinu dao vojničko vaspitanje. Nije istina da vojničko vaspitanje vodi ubistvu. Ja protestvujem protiv ovakvih tvrđenja. Rekao je još da je njegov sin čitao Marksov „Kapital”. Nije ga ni „Kapital” naveo na ubistvo. Još manje Hrišćanska zajednica, čiji je bio član. Ali, da nije organizacija ORNAS?...

— Važno je ko je oružao ruku ubici! Njegov otac je rekao: „Moj sin je vojnički vaspitan!” Da li vojničko vaspitanje vodi u zločin? Nikad!...Ne! Ne!... Pogledajte taj prljavi nož! Ni na jednom beogradskom đubrištu ne bi se poslednji ciganin sagnuo da ga podigne! Otkud takav karakter kod deteta iz jedne dobre kuće?...

Advokat g. dr Radoje Vukčević kaže: — Postoji organizacija, koja je zatrovala atmosferu na Univerzitetu, ali da su i ostali studenti nosili oružje, ko zna koliko bi sad bilo mrtvih. Postojao je teror i zato su sva stručna udruženja [studentske organizacije pod tajnom kontrolom zabranjene Komunističke partije, prim] uputila žalbu čak pretsedniku Kraljevske vlade. Nedeljković je izjavio da je bio revoltiran protivu studenata, koji su se borili za autonomiju Univerziteta. Gospodo, svi smo se borili za njegovu autonomiju i u svima zemljama, na svima univerzitetima studenti su se za to borili i bore se…

— Nedeljković kaže da mu je pao mrak na mozak. Uostalom, mi još nismo imali slučaj nužne odbrane pred sudom, gde je smrtonosan udarac bio zadan s leđa…

— Hoću da se upamti da je ovo prva kama na srpskom unuverzitetu!...

Posle reči g. dr Vukčevića, uzeo je reč branilac optuženog, g. dr Horvat: — Državna tužba je bazirala svoju optužnicu na nekim proizvoljnim činjenicama. Molim vas, nikad nije Nedeljković priznao da je izvršio ubistvo, a niko ovde nije kazao da ga je video kako je zario nož ubijenom u leđa. Svaka presuda, štetna po Nedeljkovića, bila bi bazirana na indicijama. Dva poslednja svedoka su ispričala kako su posmatrali izvršenje ubistva mirno sa jedne uzvišice.

G. dr Horvat je govorio vrlo dugo, zastupajući tezu da je Nedeljković bio izazvat, da je bio napadnut i da je delo izvršio u odbrani svoga života i u velikom uzbuđenju. Smatra da su to dovoljno dokazali saslušani svedoci i apeluje na pravičnost suda i njegovo slobodno sudijsko uverenje…

Za smrt Žarka Marinovića on optužuje komuniste…

— Nedeljkovićevo geslo bilo je: ljubav, slovenstvo, jedinstvo! A onih drugih je: mržnja, klasna borba, separatizam, odricanje slovenstva. Protiv tih elemenata istupila je Nedeljkovićeva grupa. S jedne strane je legalnost, rad i tolerancija; na toj strani je Slobodan Nedeljković. Dva mentaliteta su se sukobila.

G. dr Miško Radošević, drugi branilac optuženog, smatra da je njegov prethodnik g. dr Horvat dovoljno rekao. Analizirajući sâmo delo ubice Nedeljkovića, g. dr Radošević se je znatno udaljio od stvari iznevši pred sud u vrlo dugom govoru evoluciju pojedinih ideoloških pokreta…

— Ne, nije moj branjenik išao sa namerom da ubija. On je išao da deli letke, koji pozivaju na zakonitost, na red. Zar takvi ljudi mogu da budu zločinci?

Pošto su replicirali državni tužilac, zastupnici privatne tužbe i branioci, pretsednik suda obraća se optuženom:

— Slobodane, imaš li ti da kažeš nešto novo?

— Usvajam reč svojih branioca napominjući: mene nikad nisu napadali na Univerzitetu. Zato i nisam znao da ću ubiti. Mene su mrzeli zato što bolje od njih poznajem marksizam i što sam ih tukao njihovim sretstvima.

— Objavljujem da je pretres završen, izjavljuje g. Filipović…

(Nastavlja se)