Piše: Dragan B. Perović Kad služba svečana za pomen Nemanjin se završi, Sava uđe sam u oltar pa prinese božanstvenu službu za oca svojega: A sve plačem i suzama.
A to beše znak za onog pritajenog hilandarca što veštinu valsamovanja znađaše, da pusti miro iz trupla Nemanjina. I kao što na Veliku Subotu na grobu Isusovom jerusalimskom udesi pa oganj božanstveni se razgori ni iz čega tako sada i ovde, u Studenici, poteče miro iz sarkofaga kamenoga pa se sva cerkva studenička ispuni, odjedared, jakim i prijatnim miomirisima. I mnogi što od radosti, što od straha božijeg počeše da plaču i ridaju, a neke žene i u besvest kao pokošene padahu; što od jakog mirisa, što od tiskanja silnog koje nasta jer i oni pred cerkvom što se gnječahu htedoše unutra pobliže mirotočenju čudesnom da budu u koje, jadni, poverovaše. Pa nasta takav užas i ludilo kakav samo uspaničena svetina može da napravi i mnogi u strahu za život svoj vikahu: „Gospodi pomiluj! Gospodi pomiluj!“
A Sava, koji udesi, ovaj silni metež, da ljudi kao stoka u cerkvi se gaze, taj Nemanjić moj, kao razbesni se, pa se izdra iz oltara na svetinu, ali i na brata vlastodržca i njegove, da se umire, reče im; jerbo svetu liturgiju od njihove kukumavke ne može da skonča. Pa se umiri, nekako, svetina u cerkvi stešnjena i utihnu lelek, a od Save i svetog žrtvenika kao izvor voda oticaše miro ka puku opčinjenom.
I opet nasta smuta i pometnja, ali potišja, a samodržac Stefan i njegovi se saginjahu i u zlatne i srebrene posude, unapred pripravne, uzimahu miro; a oni bez posuda svoje haljine i odeždu natapahu. Tek tada istupi Sava iz oltara, a oko mu se, bože me prosti, sijaše kao kod sumanutoga, pa (108) kako koga pogleda, a ovaj tako obaraše glavu ka zemlji ili u stranu i takav, sav kao zamajan, Sava priđe grobu očevu pa stade da škropi mirom prvo brata Stefana, potom svoje Hilandarce od kojih se izmakoh da ih ne remetim u njiovoj raboti poganoj, a i da se ne poškropim mirom lažnim.
Kad podmiri mirom uvažene, Sava krenu po cerkvi sve prisutne da pomazuje i stiže do mene, a ruka mu ostade na čas u vazduhu, kao malo zadrhta, i, pogled strašan urokljivi mu se malo smete. No, sabra se brzo pa me pomaza mirom sotonskim i kaza tiho: „Bog te blagoslovio!“ Tu ga ošinuh prekornim pogledom, a ruku mu celivah po zakonu cerkvenom.
Tako arhimandrit moj obiđe svu cerkvu i pomaza vaskoliki svet koji jadan hitaše domu svom, dečici i bolesnima da ih mirom Nemanjinim isceljuje. A ne razbole li taj Nemanja Rašku i sve zemlje serbske? Pa mi dođe da zaurlam i Savu da razobličim i Nemanjino mirotočenje, obnoći spravljeno od vešti satrapi; nego, razumna sila me zaustavi. Jer, koja bi polza od toga bila?
Svetina bi me raskinula, a da Stefanova krvnika mač ne bi ni stigao do vrata mojega. Toliko beše dejstvo Savino na svetinu okupljenu što od silne nevolje zemaljske dođe na godišnji pomen tiraninu svom; od njega mrtvog pomoć da ište. (114) A to što Nemanja dva puta je kršten, po istočnom i zapadniom obredu i što je dvaput sahranjen u Hilandaru i Studenici, Sava to dvojstvo proglasi u žitije za nekakav božanski znak, umesto da se sa time ne razmeće. Jer, ni jedno ni drugo dvojstvo Nemanjino za pohvalu nije.
Pa onda Sava na jedno mesto zapisa da otac mu se zamonaši što ga Bog pozva, a na drugo mesto kazuje da uze rizu na sebe zaradi silne ljubavi za sina mu Rastka. Pa oca krsti pastirom, a sebe čas jagnjetom zabludelim, čas sinom bludnim pomešanim sa svinjama: A posle opet za sebe kazuje da je grlica pustinoljubna, a ne rajska ptica kako ga Stefan u povelji nazivaše. Te će na kraju za sebe da kaže da je jagnje izgubljeno pa nađeno, pa više ne znah kako da gledam na arhimandrita mog: jal je jagnje, jal rajska ptica, jal nešto treće...
(114) Sava i nadalje tvrd beše u naredbi: „Vidov dan nije više nikakav praznik a zaradi praznovanja vidovdanskog može i glava sa ramena da padne. Pa ako ti, starče, mužima tvojim ne naložiš u šumu po građu da idu, a onda će pratnja moja oružana silom da ih natera!“ No, starac još tvrđi beše pa uzvrati da nema te sile zemaljske, pa i nemanjićke, koja će muže njegove na Vidov dan na rabotu bilo kakvu da nagoni.
Pa još kaza i ovo: „A tebe, Savo dete, sram neka je, što po Vidov danu i veri slavjanskoj i dedovskoj gaziš! I pomniš li, ti dete nemanjićko, kako je ime oca Nemanjinog?“ Sava kaza: „Zavida, a dobi ga po starom bogu Vidu.“ Tu ga starac poklopi: „Ondak nemoj, dete Savo, dedovinu da zaboravljaš i po njoj gaziš nego priđi sa tvojim ljudima za naše trpeze svečane. Ili ste vi Nemanjići zaista od Bakarnog gumna maloazijskog kad ni Vida ne poštujete?“
Glava sedamnaesta (132) A sade o onome što još mora da se zabeleži. Prođe godina cela od Savina povratka u Svetu Goru, a iz zemlje serbske počeše da stižu glasine kako ne samo novovenčani kralj Stefan nego i narod traži Savu da im se vrati... Ali narod, jadan; zašto li ga prizivaše? E to mi jasno ne beše. Jer, koje dobro narod vide od Save; ono što Nemanja krvavo započe, Sava sas Stefanom nastavi i dovrši... Nego može da bude da narod Savu zaiska radi ovoga: kad ono Stefan ne posluša brata i uze rimsku krunu, ispade kao Sava gubitnik da je, čim se onako vrati u Svetu Goru.
A narod serbski gubitnike ljubi pa im se okreće, pa se tako okrenu i na Savinu stranu. I zaboravi narod da gubitnici i mučenici isti su kao i vlastodržci po sujeti ljudskoj i vlastodržačkoj, samo što jedni hoće rizom, i pastirskim štapom da kalpe; a ovi drugi mačem i žezlom... I tako počeše mnoga čuda Savina u narodu da se izmišljaju. Javljaše se mnogi što ih kao arhimandrit dodirom svojim izleči, a i oni iz kojih zli dusi istera. Pa Sava poče da se uzdiže u narodu...
(136) Što više Studenici se primicasmo, a narod nas uz drum sačekivaše i svašta pituvaše, a najviše o Savi pošto se rašču odakle dolazimo. A ovo će da pituju ponajviše: da li Sava i u Svetoj Gori sveta čuda tvori? Jer, čuše kako po moru tamošnjem hodi i ribarima mreže ribom puni. A drugi će da zbore kako videše Savu da svaku noć nad Raškom doleće i bdi nad njom do zore, sve od Sotone i Dajboga čuvajući je. A treći dočuše da se već vazneo na nebo i Isusu gore sedi s desne strane. I zagledasmo se s Ilarionom i vidim oće sve te glasine da potvrdi, pa ga pretekoh. I rekoh kako je Sava živo i zdravo, da ga drob malko muči i sa snom da je slabo, te da se sprema za Nikeju, drugu krunu kralju Stefanu da donese. A ne posvedočih za čuda Savina...
(137) Služba Ilarionova i mirotočenje Nemanjino beše zakazano, po zapovesti Savinoj na Petrovdan, pa nama putnicima ostade još dva dana da se odmorimo i otpočinemo. A mnogo sveta pristizaše, mladeži naročito.
Tako uoči Petrovdana skovitla me neka mladež radoznala jer čuše da sam Bogumil. Pituvaše me sve što naučiše i za Savu i za Isusa, a Boga mi, čuše svašta i za Petra ribara jer ta mladež odnekud znađaše i za jevanđelja gnostička. Kad videh da nemam kud, da mladež niti mogu niti smem da lažem, reših sve da im kažem što me pituju.
Tu im rekoh da taj Sveti Petar od sutra što se slavi, i, u čiju čast Nemanjino miro lažno će da poteče, beše kao što se zna, ribar iz Kapernauma Galilejskog, pa se odmetnu sa Isusom i braćom mu i postadoše Isusu nešto kao pratnja oružana. Jer, taj Petar zilot beše, što će reći da imaše kratki mač, pa po Jerusalimu mnoga ubistva zilotska se zbiše što okrenu Jevreje protiv Isusa. Jer od tih ubistava fariseja i sadukeja polze nemaše, nego rimski ćesar samo još više narod stezaše.
A najviši zločin Petrov beše što po nalogu Isusovom ubi Jovana Krstitelja... E, sada detca, znate i zašto toliko Jovan Krstitelj kod bogumila se slavi jer, preko bogumila, dođe do naroda ova krvava istina i da Jovan čistiji i viši je od Isusa, svoga bratučeda a da ovaj Isus se uprlja krvlju Jovanovom pošto dve mesije u jednom narodu ne mogu da (139)budu. A detca ovde se upiljiše u mene pa mogoh još svašta da ih lažem. Nego, ne hteh; jer mladež kad varaš i zaluđuješ njina kletva stigne te u grob... Pa zato morah i ovo da zborim: „A i da znate i ovo: mirotočenje Nemanjino, što će da bude, lažno je jer, evo, ovaj starac Ilarion iz Svete Gore stiraks donese i noćas će kao kakav vrač miro da napravi, sas njim Nemanju kao vinsku mešinu da napuni.“
A mladež se zblanu u mene kao u čudo i ni zbor ne prozbori pa se tako raziđoše, a ovaj najumniji zakle ih na moje oči da ovu priču što čuše za Isusa i Jovana Krstitelja, ali i za Nemanju, da je šire, ali za živu glavu da ne kazuju od koga je čuše. A i ja, nišči, ovde molim da mi se oprosti što žitije Savino opisujem, a muku moju i veru bogumilsku propovedam i još Isusa usput razobličujem koji izneveri nauku Budinu i svrza sas ziloti galilejski.
No; zapisah što zapisah, pa neka mi Gospod sudi, a i onaj što će ovo da čati... No stiže me jedna misao hrabra: „Dobro de, Bogumile, ti poseja danaske među dvorsku mladež istini i o Isusu i o Krstitelju, a i Nemanju razobliči, i ta istina odsale ima da se množi po zemljama serbskim. Pa nije li onda posao sejača okončan, a žito neka raste i drugi neka ga žanje kako je Gospod udesio.“ I smiri me nekako. Posve smiren povukoh se u keliju mou da pod svećom voštani-(140)com zapišem sve ovo što se sluči, a Ilarion otide u cerkvu; Nemanju iz groba kamenog da vadi i da ga puni sas miro spravljeno. A posle još čujem da miro u drugog pokojnika staviše u sarkofag Nemanjin, samo za sutrašnji dana, jer da je tako mirotočenje zgodnije.
Kraj u subotu
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR