Piše: Dragan B. Perović I s jutra kad svanu Petrovdan i kad Ilarion privede službu kraju i pročita poslanicu Savinu u kojoj bratu Stefanu poručivaše da se okrene Istoku i odande krunu da primi, poteče miro kao kakav potok šumski. A Stefan samodržac, koji beše ratnik silan i vešt, i, koji svu noć u cerkvi kao sveća slavska odstoja, poče kao dete da plače nad grobom očevim, a u kojem ovaj, u taj čas ne beše. Pa se predomišljah; da li ovaj samodržac rida što zna da otac mu više nije u grobu ili uistinu veruje u ovo mirotočenje što poteče od poslanice Savine?
A umalo ne zaboravih da kažem da miro ne isticaše samo iz groba kamenoga nego i iz svetih slika prečasnoga, a svi, videvši ovo, i užasom i radošću obuzeti sa suzama prizivahu: „Gospodi pomiliuj!“ I u posudama miro sakupljahu za svoje bolesne kod kuće, a i za sebe. Ilarion sve prisutne pomaza, a među njima i onu mladež s kojom razgovor imah, a ta detca davahu mi migove i znakove potajne da ne pomislim da veruju u mirotočenje. Nego među detcom beše i jedno devojče visokog roda, od čijeg oka mi krv moja monaška u glavu udaraše, pa sve gledah da se sklanjam od tog deteta; da na sebe ni gnev Božji, ni gnev nemanjićki ne navlačim.
Da kažem još i ovo; Stefan sve prisutne na gozbu slavsku pozva i obilatom trpezom i darovima ih sve obdari. Ilarionu dade grdno zlato za Savu i put Savin nikejski, odakle kruna istočna treba da se zdobavi. I Stefan lažne suze proli i vide se da znađaše da Nemanjino mirotočenje lažno je i zašto se udesi. Ovde mi dođoše reči Jezeklija, proroka starozavetnog: „Pade, pade Vavilone (141)Veliki!“ a dumah na skoru propast Rasa i serbske zemlje jer na laži i kurvarstvu svakom sazdano bi kraljevstvo serbsko...
Glava IXI
(161) Nego da skratim, dođe vreme i za Rašku da se ide pa Stefan otposla brzo pismo da ne može od postelje da ustane nego sinove svoje šalje Savi ka grčkom kraju, strica po krvi da sačekaju i bezbedno do Raške sprovedu... Kako sve više u serbske zemlje ulazismo, a narod rabotu u polju ostavljaše i radosno na put trčaše da pozdravi i da se pokloni arhiepiskopu cerkve serbske i hristijanske u koju, ako ćemo po pravdi, niti mnogo hođaše niti u nju verovaše. Pa videh, a to je; da (162) narod uistinu je kao stoka što vazda ište vođu jal ti harizmu što grčka je reč, a kakvih sve poviše u naš govor ima. A da je samo govor nego i mnogo više od toga grčkog se useli na dvoru raškom i okolo njega. No jedno mora da se kaže ovde: vrativ se iz Nikeje, sa krunom i žezlom arhiepiskopskom, Sava serbske zemlje najviše uznese kao državu. A kad na takvu visinu se stigne onda samo padanje i posrtanje sleduje, a što će Sava sas oči svoe da gleda, a i mi, nišči, pored njega. Nikad Srblji neće takvu državu da imaju. Ako je to neka sreća...
Glava XX
(168) A dođe i taj dan Žitča da se završi i da se sija kao palata carska i Sabor da se zakaže. Te se pojavi Stefan na Spasovdan sa pratnjom veselom, ali i sa ono oko tužno i modro, a usna mu beše više modra nego crvena, isisana od toliko ženskinje. Pa Sava prvo održa besedu jarosnu i dugopamtljivu koju ovako zapisah: „Znadoste i čuste ranije o prvom i drugom bežanju mom od vas, a u pustinju svetogorsku. A vas radi saplemenici moji i ostavih svetu i slatku pustinju moju, Svetu Goru, te dođoh ovde, duše vaše da očistim od svakojakih zala svetovnih, što se oko dvora sjatiše sa sviju strana, a ponajviše sa grčke. Prezreh dušu moju, duša vaših radi i izložih se anatemi Hristovoj da vas spasem grčkog sotone jer mi bliži smo Izrailćanima nego Grcima i ovima drugima što su oko nas. Mi smo, braćo moja, pleme izrailjsko i zagubljeno ovde u Raškoj među ovi inoplemenici svakakvi. Jer, da nije tako zašto uzeh ime Save Jerusalimskog što u snu mi se javi i naloži mi to da uradim zboreći mi: saplemenici smo iz Mojsijeva naroda.“
Na ovo uzdasi se čuše na Saboru, mada neki se prišaptavahu da Sava je za bolnicu duševnu ili kakav časni dom za zanemoćale, a ne za stolicu arhiepiskopsku. No, Sava beše kao na sedmom nebu a i narod okupljeni... I posle kad prođe neko (169)vreme, pituvah Savu; uistinu li misli da smo pleme izrailjsko i da on, Sava, Isusovu snagu ima? A on mi kaza da nekiput uistinu tako zamišlja i čuvstvuje da je od Bakarnog gumna maloazijskog.
Nego da se vratim Saboru i da kažem šta se posle zbi. Posle besede one harizmatske, služeći liturgiju sa svim episkopima i mnogi sveštenici, Sava dozva brata Stefana u žrtvenik sveti i uze venac za njega određen, pa blagoslovivši molitvama brata, venča ga vencem i opasa bagrenicom i pomaza mirom te nazva serbskim kraljem. A svi vikahu: „Neka bude! Neka bude!“
Glava XXII (Monašenje samrtnog Stefana, te venčavanje Radoslava sas dve krune...)
(184) Stefan Prvovenčani umiraše pa dozivaše brata Savu da ga zamonaši, da bude monah makar i na časak predsmrtni. Tu se Sava zaplaka, pa produma: „Bože, što ga ne zamonaših kad me moljaše..? Smiluj se i na mene te naredi anđelu tvom da dušu brata mojega još ne uzima, dok ne dođem k njemu. Molim te, Gospode, da ga nađem i zateknem živa i zamonašim ga..!“
(185)Kad kao aveti hrupismo na dvor Stefanov, a ovaj već mrtav na odru ležaše, a okružen rodbinom što ga oplakivaše. Te Sava kao kakav razbojnik grunu među njih, pa ih rastera i poče da zbori tiho neke tajne reči što kao dete od vračare stare čuh, a što beše molitva paganska naša za mrtve da se probude. No, Stefan već mnogo se beše ohladio i krut već bi, pa Sava ne uspe dušu da mu vrati u telo što na nos mu izađe i jadna, jošte tu beše iznad glave Stefanove pa ko imaše duhovno oko, on mogaše da je vidi. A kome beše pospano oko ovo duševno, e, taj ništa ne vide. Savu mnogo ojadi što bratu život ne povrati i što ga ne zamonaši i zavet mu ispuni. Te od jada velika s uma da siđe, pa diže mrtvog brata na ruke i poče da viče: „Ne plačite više! Jer, ne umre još kralj vaš nego samo spava!“ I okrenu se mrtvom bratu i poče da mu govori: „Ustani gospodine moj, i govori mi!“ A mrtvome Stefanu oči se baš ne zatvoriše kad umre pa se činjaše kao da gleda i da ožive i zavikahu: „Gospode pomiluj!“
Onda Sava položi opet mrtvog brata na odar pa ga blagoslovi i dada mu ime monaško Simon umesto mirsko Stefan. Potom privede k njemu sina mu starejšeg Radoslava i zapovedi mrtvom bratu da ovom svom sinu preda kraljevstvo. A Radoslav reče mrtvom ocu: „Ja vlašću skiptar, a ti molitvama blagoslov!“ I celiva mrtvog zamonašenog oca, a Sava još udostoji mrtvog Stefana da primi strašne i užasne tajne Isusova pričešća.
I ne beše toga bogohuljenja i skaradnosti koju Nemanjići radi očuvanja vlasti ne bi učinili te tako i ono monašenje mrtvog kralja što se zbi. A i krunisanje Radoslava sa dve krune, rimskom i nikejskom što je protivprirodno kao žena sa dva muža da se venča. I, Domentijan i njegovi ne napisaše ni za rimsku krunu ni za monašenje mrtvog Stefana pa zato te, molim, Gospode, čuvaj ovo žitije od uhode i Sotone, a i mene, ako možeš. A ako se dvoumiš ko ti je preči onda spašavaj pisuvanje moe, a glava neka mi ide.
Sačuvao je monah Bogumil glavu, a pisanje njegovo je preživjelo i našlo put do onih koji hoće da ga pročitaju. Zanimljivo je da u Savinom žitiju ima dosta mjesta, izraza, koji su kasnije ušli u narod ili ih zvanična crkva koristi. Po tome se vidi da su znali za ovu Bogumilovu pisaniju, ali su u dobrom maniru rodonačelnika to prepravljali i prilagođavali svojim interesima. Na jednom mjestu možemo prepoznati jednu rečenicu koja se kao varirani stih pojavljuje i kod Njegoša. Pišući o putovanju preko mora za Jerusalim, Bogumil monah prenosi razgovor sa Savom:
(Str. 198/199): Tu će Arsenije da kaže kako ovo ostvro Krit osta od goleme zemlje što potonu u more od davnina, a po kojoj onaj grčki Platon, htede državu da stvori a u kojoj mudraci će da upravljaju, vojskovođe i vojnici da ratuju, a ostali zemlju da obrađuju, a kraljeva i careva da nema. A Sava će: „Zato i potonu ta država; jer gde može zemlja bez kralja i cara? Mada kad vidiš ova naša serbska državica i sas dve krune kraljevske isto će da propadne. I od nje će da ostane samo ostrvce. O, velikaši moji jadni, što državu serbsku razdrobiste!“
Monah Bogumil, Strahinja iz okoline Niša, ispunivši roditeljski amanet, ovom je knjigom razdrobio mitove o svetosti i podvižništvu Nemanjića, koji su ipak bili u skladu sa svojim vremenom i sa dobrim političkim nervom, vješto se koristili svim situacijama koje su im omogućavale učvršćivanje vlasti i držanje naroda u pokornosti.
Da neko hoće da ponovo štampa ovo štivo i mi bismo ga sa zadovoljstvom preporučili.
flamantes
Neposredno svjedočenje iz prastarih vremena, mada u mnogo ćčemu neobično slično i današnjim političkim snagama i odnosima na istom prostoru