Od Srba traže krvavu nagradu u novcu: Ubice komite Dušana Roganovića

Priredio: Vladimir Jovanović

„Mi bi željeli da ih što prije vidimo u našim rukama”, saopštavaju tri besprizornika, na slici su gore, tražeći od Srba pare, obećanu krvavu nagradu za ubijenog sunarodnika.

Ovi kileri, koje je angažovala srpska okupaciona vlast u Crnoj Gori, dobijaju 1927. publicitet u štampi nakon što su ubili DUŠANA ROGANOVIĆA, komitu, borca Za pravo, čast, slobodu i nezavisnost Crne Gore.

Trojku predvodi Ivo Vuković, iz Pipera, koji se hvali da je još 1921. za novac ubio dvojicu saplemenika — MILIČKOVIĆE, komite, braću MILANA i SIMA.

Za razliku od tog Vukovića, Srbi su dvojicu drugih plaćenika, Velišu Radoševića iz Pipera i Milivoja Vlahovića iz Rovaca za zločine ubistva sunarodnika Crnogoraca „regrutovali” dok su služili obavezni vojni rok. Štoviše, Vlahović je rođeni brat RADOVANA VLAHOVIĆA, komite (koji se predao krajem 1927. godine).

Iz ispovijesti plaćeničke trojke, koje objavljuje srpsko „Vreme” (VII, 2035, Beograd, 1927, 7), doznajemo da je poćera za Roganovićem i komitom NOVOM PEROVIĆEM, koji je rodom iz Bjelopavlića, potrajala mjesecima. Takođe, možemo pročitati kako su ih Srbi „namoravali”, uostalom i često crnogorsko stanovništva, da s njima idu u poćere na komite, čak, vele, „nijesmo mogli podnositi nasilje policije”.

Ali, dodaju, teško je išlo to neutralisanje komita i čak osma godina od Božićnoga ustanka: „jer oni imaju mnogo jataka”.

Plaćenik Vlahović kaže da je prethodno pola godine bio u zatvoru, iz razloga jer nije prokazao brata komitu, etc.

Iz verzije plaćeničke trojke o pogibiji Dušana Roganovića, iz zaśede, tokom polusatne oružane borbe koja se iźutra 7. avgusta 1927. odigrala na Brotnjiku — plemenskoj planini Pipera śeverno od Podgorice — doznajemo i da su komiti pucali u leđa; pa iako je Roganović imao tri tada zadobijene rane, od kojih jednu u stomak, odaju mu priznanje da se „JUNAČKI BORIO”.

Dušan Roganović — a Roganovići su iz Malih Cuca, Njegoš je opjevao njihova pretka kneza Rogana u „Gorskome vijencu” — komituje u družini čuvenoga MARKA-MAJA VUJOVIĆA, sa ĐORĐIJEM DRAŠKOVIĆEM, STEVOM STEVOVIĆEM, MILIVOJEM KALEZIĆEM... Maja Vujovića su srpske okupacione vlasti teretile da im je pobio 59 — i slovima: PEDESET I DEVET — žandarma, vojnika, špijuna i konfidenata i sl.

Majo je ubijen 2. septembra 1925. u selu Baljci, kod Bileće, blizu crnogorske granice. Roganović je bačajući bombe ispred sebe prokrčio žandarmerijski obruč. Upravo Majovi komiti navodno su pripremali ubistvo Aleksandra Karađorđevića, kada je objavljeno da će on par neđelja kasnije doći na Cetinje, da — umjesto Njegoševe crkve, koju je naredio da do temelja sruše i kamenje joj oburdaju niz Lovćen — otvori svoju „kapelu”; ili, alternativno, grupa Maja Vujovića spremala je ubistvo Nikole Pašića, koji tada nije došao na Cetinje, kuda se bio zaputio, nego za svaki slučaj ostao podalje, blizu Dubrovnika (u Cavtatu).

U Trubjeli, kod Nikšića, 18. jula 1926, Dušan Roganović, sada s novom komitskom družinom, zaustavlja, po dojavi svojih jataka, automobil u kojem je grupa saradnika srpskih okupatora, među njima Niko Martinović, zet general-izdajnika Janka Vukotića i rođeni brat izdajnika Petra Martinovića — bivšeg crnogorskog oficira koji je, obukavši srpsku uniformu, komandovao artiljerijskim bombardovanjem u proljeće 1920. selâ i nejači ustaničkih Rovaca.

Prema srpskoj štampi: „Odmetnici su zahtevali da dignu ruke u vis. Oni su to i učinili. G d-r Martinović učinio je slučajnio jedan gest rukom, kao da hvata za džep, a jedan od odmetnika video je u tome znak za odbranu i opalio u njega jedan metak iz revolvera”. Martinović je preminuo, ostale su komiti, nakon „obrade”, puštili. Srpske vlasti su ucjenu glave komite Roganovića povisile na 50.000 dinara, toliko isto i glavu komite Milivoja Kalezića, rodom iz Brijestova u Bjelopavlićima.

Uz taj novac za glave Roganovića i Kalezića, na srpski kazan u Beogradu do koga se stiglo sramotom izdaje i gaženjem oficirske zakletve Crnoj Gori ali i preko krvi i patnji Rovčana i drugih Crnogoraca, masno nakačene i udomljene prodice Vukotić-Martinović ponudile su takođe astronomske sume za ucijenjene komite... ukupno, za glavu Roganovića je raspisana ucjena na 180.000 dinara (približno, današnji ekvivalent najmanje oko 200.000 eura).

U nastavku, objavljujem cjelokupnu ispovijest za srpsku štampu plaćeničke trojke koja je 1927. učestvovala u ubistvu Dušana Roganovića.

U momentu pogibije s Roganovićem je komita Novo Perović, koji uspio da se spase. Novo je iz ondašnje opštine Jelenačke (sadašnja SO Danilovgrad), sin PETRA-MUSE PEROVIĆA, takođe komite. Raspolažem podacima da je Novo, najkasnije do početka 1928. uhapšen, te u Podgorici izveden pred sud, osuđen na tešku robiju u zloglasnom kazamatu Zenica, sa desetinama drugih crnogorski komita.

Objavljujem i FOTOGRAFIJU NOVA PEROVIĆA, okruženog žandarmima, svezanog, s crnogorskom kapom i u opancima, snimljena je u proljeće 1928. u Podgorici; nad kojom su onomad Srbi — netačno! — napisali: „Poslednji odmetnik u Crnoj Gori”… 

* * *

„KAKO SMO UBILI ODMETNIKA ROGANOVIĆA”

Podgorica, 16. avgusta. — Vaš je dopisnik danas lično razgovarao sa ubicama zloglasnog i ucenjenog odmetnika Dušana Roganovića. Njegove ubice su tri omladinca, Ivo Vuković i Veliša Radošević iz Pipera i Milivoje Vlahović iz Rovaca i oni su o svome delu pričali ovako:

— Nismo hteli da trpimo sram što se kroz naše pleme kreću državni odmetnici, i nismo mogli podnositi nasilje policije, koja nas je namoravala da idemo za njima u poteru kad god bi joj se prohtelo ili kad bi se oni negde pojavili, a više od svega gonilo nas je da ga već jedared smaknemo kao što su oni uvek vrebali zgodnu priliku da nas ubiju, dakle to je čisto neka vrsta osvete.

Zimi smo morali da ih teramo praćeni raznim nepogodama, a često snežnim vejavicama, pod strogim nadzorom policije i za sve to od države nismo dobijali nikakve, ni najmanje pomoći, samo puške što su nam dali.

Čim je došlo leto, mi smo bili na poslu. Radošević je živeo u jednome katunu i pazio ne bi li što za njih čuo, ili ne bi li ih gde god video. Druga dvojica bili smo po šumi i tražili ih. S vremena na vreme radili smo svoje poslove, ali ih nikad nismo skidali sa uma. Tako je proteklo vreme do 30. jula, a tada smo dobili bolje informacije o njihovom kretanju. To je išlo vrlo teško, jer oni imaju mnogo jataka. Oni su bili blizu i mi smo se ozbiljnije dali poslu: raspitivali se o njima, čuvali busnje i više se pazili i gledali da ih pre ugrabimo.

Sedmog avgusta rano u jutro išli smo nas trojica preko planine Brotnjika dole ka selu i bili smo raštrkaii, a kad smo došli na mesto zvano Ubovske Njive, čuli smo razgovor i zaustavili smo se. Nismo odmah posumnjali da su oni, ali nismo bili načisto ko je, pa smo zauzeli busije. Mesto gde smo se sreli je neravno. Gore su njive, a dole odmah niže njih šuma i svuda su razbacane velike gomile kamena, a njive su još ograđene i međama.

Oni su izlazili iz šume i hteli su da prođu preko brda. Njih je bilo trojica i prvo su naišli na Milivoja Vlahovića. Vlahović to ovako opisuje:

— Prvoga, koji je išao, nisam poznao. Bio je u žandarmskom odelu sa kokardom i nikad ne bih posumnjao da je to bio komita. Drugoga sam odmah poznao. To je bio Novo Perović, a treći je bio neki seljak, koga nisam poznao. Znajući da Perović ide uvek sa Roganovićem, bilo mi je jasno ko je onaj prvi.

Nisam dvoumio već sam ga uzeo na nišan i opalio. Gađao sam ga s leđa i tane je proletelo s druge strane kroz trbuh. Tada je bolno uriknuo: — Ah! — uzeo pušku i opalio dva metka na mene.

Ja sam se prepao da će umaći natrag u šumu, pa sam podviknuo: — Udrite vi s leva, napred. Na to je on potrčao u stranu pravo k Vukoviću. Seljak je odmah pobegao, a Perović se stao boriti sa mnom i Radoševićem, ispalivši na nas do 15 metaka.

Posle toga njemu uspe da umakne u šumu i da odatle na nas ispali nekoliko metaka. Vuković ovako nastavlja:

— Čim je Roganović okrenuo na mene i hteo da zađe za jednom međom, ranio sam ga u nogu. Pored dve rane, on se junački borio. Bio je u zaklonu, odakle je neprestano pucao u pravcu mene, ali me nije mogao uzeti na oko. Kad je hteo da se pomeri ranio sam ga drugi put u onu istu nogu. Posle borbe od pola časa, pošto smo već bili izmenjali oko 30 metaka, on je pokušao da preskoči preko međe za kojom je bio i u skoku ja sam ga pogodio pravo u glavu i on je pao smrtno pogođen.

Držeći se na oprezi približavali smo se, a kad smo se uverili da umire prišli smo bliže i uzeli mu oružje: pušku, revolver, fišekliju, bombu i dogled. Tako samo mi svršili sa njim bez ičije najmanje pomoći, a tako ćemo svršiti i sa ostalima.

Dalje nastavlja:

— 1921. ubio sam ja dva oglašena odmetnika, dva brata Milana i Sima Miličkoviće - drugove Perovića i Roganovića. Od tada sam im uvek na umu; sve su gledali da me smaknu. Tako su mi prošle godine čuvali kuću i čekali me tačno 4 dana; ali sam se i ja pazio te im namera nije uspela. Mi smo zakleti neprijatelji i ostaćemo i dalje takvi. Moji drugovi su bili načisto sa tim šta su komite kad su se vratili iz vojske, pre godinu dana. Njihov položaj je malo drugčiji, Vlahović, evo ima brata, rođenoga brata u šumi...

— Da, imam ja brata u šumi, priča Vlahović, rođenoga brata, zove se Radovan. Od 1923. je stalno u šumi. 1923 se predao u ruke velikom županu Zetske oblasti i bio je na slobodi. Posle 15 dana opet se naoružao i ponovo se odmetnuo u šumu. Od tada ga nisam nikako viđao. Kući nikad nije dolazio, Bojao se, jer smo mu mi branili da ode. Neće da se preda. Ne odgovara ni za jedno ubistvo. Godi mu šuma i tako živi. Neće da napusti društvo i to je bio jedan od glavnih uzroka njegovog komitovanja.

Zbog njega sam bio u zatvoru 6 meseci. Pre nekog vremena pušten sam na slobodu. Vlasti su tražile da ga izdam, a ja nisam znao za njega ništa i morao sam u zatvor. Događalo mi se da ga proklinjem pred žandarmerijom, i da crvenim zbog njega. Da ga sretnem ubio bi ga. I ubiću ga, ako mognem. Našta će mu hajdučija.

— Zakleli smo se da ćemo ih ubiti i stvarno smirićemo ili mi njih ili će oni nas, jer je već za uvek prošlo hajdučko doba. Država treba da nam da više pomoći i mi da damo bolje rezultate!

— Nagradu koju je obećala Država od 50.000 din. sigurno ćemo odmah dobiti. Pored ove nagrade od države obećala je g-đa pokojnog Dr. Martinovića, koga je prošle godine ubio Roganović 50.000 din. onom ko ga ubije ili 100.000 onome ko ga uhvati. Mi smo ga ubili i nama pripada obećana nagrada. Posle ubistva poč. Martinovića porodica poč. Janka Vukotića je obećala 30 hiljada ubici Roganovića kao treću nagradu. Zbog nekih zločina koje je činio po Hercegovini, za njegovo ubistvo ponudila je 50.000 din. Muslimanska banka u Mostaru. Sva ova obećanja izdata su preko javnosti i za njih se zna, pošto postoje pismeni dokumenti i mi bi želeli da ih što pre vidimo u našim rukama.