Jedan grad, dva imena, tri nošnje

Iz spasonosnog zaklona od smrti koja je padala sa neba, u gradu koji nije postojao, moralo se, po ko zna koji put, iz početka.

- Moralo se.

- Živ čovjek u grob ne može!  

Brzo će da počnu kiše. One podgoričke što najkrupnijim kapima padaju danima nametljivo i uporno. Donose reumu i loše raspoloženje.

- Śever je gospodin, brate bogomi.

-Izagnjesmo, vala, a abera ti nemam da više nikad ni jedna kap ne pa’ne.

- Ljeto je sirotinjska majka.

Dugo čekano ljeto donosilo je novo nezadovoljstvo. Lišće bi uteklo, bunari usahli, na sve pala fino prosijana prašina. Hladovinu bi čuvali platani, a po osvježenje išlo se na kupanje u Morači ili Ribnici. Gradom zavlada melanhonlija.  

- Da oće kakva kiša pasti, e pogoresmo.

- E da oće … vjeruješ’i , ni jedna brazda u baštu mi nije ostala.

Tek uveče oživjela bi dvorišta Stare varoši, Hercegovačke, Jola Piletića, Drača... Provjetrio bi ih smijeh bose đece koja se pretvaraju da ne čuju pozive majki da se vraćaju kući.

Predveče domaćice su nosile kante, bokale i ibrike i išle do česme. Srele bi se Bose, Bisere i Ruže da razmijene šta je novo. Ko sa kime ašikuje, ko se uzeo, ko umro, obolio i čija se šćer sa čijim sinom i kad gledala.   

Gradom je odjekivalo pijukanje, cukanje, kuckanje, struganje i šeganje iz radnji Fadila limara, Muse obućara, Mata stolara…  

-Diž’se s praga neustrijelilo mi te, ne valja to – grajale su babe na unuke, zabrinute da će tako ugroziti udaju, kad za nju dođe vrijeme.

Ako je od sunca i kiše i bilo zaklona, od śevera nije. Dunuo bi niz Moraču, gurajući je prema Jezeru, ćerajući da se gica i voda i drveće, koprca veš na žici, otvaraju kapije i lupaju škure. Kad duva unosi u čeljad čudnu nervozu. Kosa im se naelektriše, a narav prozli.

- Zatvaraj ta vrata, oladi mi sobu.

- Noćas pas i mačka spavaju zajedno.

I tako u krug. Nikad zadovoljni, grubi u ophođenju, namrskanih čela, stasiti i preplanuli, Podgoričani, koji su postali Titograđani, dizali su krše, gradili kuće, donosili oblutke, pržili kafu i savijali cigar duvana…

Stigao bi i pazarni dan, a malena pijaca kod Ribnice bi prozborila. Imala je divno urađene strehe, kamene tezge i ogradu. Na tezgama povrće, riba, vino...

-E kako je nekad bilo. Ovo sad ništa ne valja. Ranije bi Šestani donosili sira, a Crmničani luka. Od Plava krompira, od Rifka, a lisnatoga sira od Milke. Sad sve go nakupac.

-A neka čoče, proba li ti sir od Osmana? Nema ga takvog.

- Ljepše su se prije oblačile žene.

-A šuti! Kad bi prošla Senka u dolami i Emina u dimije sve bi nas kap gađala! Igrale bi na njima i traveze i jeleci i krpe i opanci i nanule.

-Kakva je Mara bila ljepotica pa se u kolo uvati, a svaka u crnogorsku robu.

-Sanela je bila ljepša. Vrćele su se dimije oko nje ka zvijezde oko mjeseca, a jeleče malo, usko pa ti oba oka na njoj ostanu. Uveče momci zapjevaju, pa da vidiš sevdaha.

- Meni je najljepša bila jedna Tužanka. Ime sam joj zapamtio, Ljena. A kad ona dođe vas bi svijet u nju gleda.

- Jesu li čemu ove ukljeve? Skobalj ti je odličan.

-Vrći se čo’eku! Viđi ga! Uze mi glavicu zelja i ode!

- Imam ti ja jednu ženu iz Dinoše… kad zakolju tele povešću te.

- Aooo ovo ti je skupo.

- Ajde makse tamo. Oli džabe da ti dam?

- Probaj suvu smokvu. Daj ti meni ovog krapa, a raštan nosi u drače, što se mene smatra...

Jedna mala pijaca na obali Ribnice i jedan svijet izgrađen oko nje. Svijet satkan od istih i različitih, polako je izlazio iz nošnji marama, jeleka, ošvica, dolama, dimija i feredža i ulazio u narednu epohu.