Vojevanje na Kuče (1856)

Piše: Stevo Vučinić

Druga epska pjesma o vojevanju na Kuče (1856) sižeom osuđuje skadarsko-podgoričku struju, koja se združena sa osmanskim vlastima oružano opirala konstituisanju crnogorske vlasti u Kučima. Ugrožavala je okolna plemena – plijenila im blago, palila i ubijala Bratonožiće i Kuče lojalne Cetinju. Ta struja „Koja ide u Turaka, / I izdaje malu Crnu Goru“, u stihu odgovara knjazu Danilu: „Dok je braće tri hiljade Kuča / Pak dok nam je Skadar na Bojanu / I njegove ljute Arbanije / Brzo će nam u hindatu doći / Tvoju ćemo rasćerati vojsku / I grdnu je natrag opraviti“.

Вино пију српске војеводе,
На Цетињу пољу широкоме,
У бијелу двору књажевоме,
Међу њима Петровићу књаже.
Кад се вина ладна напојише,
Тер им вино уљезе у лице,
А ракија поче говорити,
У вино се збора зађедоше,
А највише зборе за јунаштво,
За јунаке српске витезове,
За Милоша и друге војводе,
Како они славно ратоваху
Са Душаном и царом Лазаром,
Српском сабљом проширише царство,
На три мора бјеху господари,
Док се пошљед издајице наше,
Те турскоме цару прибјегоше,
Славно наше царство издадоше,
Издадоше царство и Лазара,
Српско царство паде у сужањство,
Те и данас стоји у поданство,
Дворе Срби туђе господаре,

Без јадине Црне Горе мале,
Црна Гора мала и нејака,
Те ми такву силу неимамо,
Да ми српско царство избавимо,
Да не стоје Срби у поданство,
А други ни ко помоћи нема.
Тадар рече Петровићу књаже:
„Црногорци, моја браћо драга!
Што зборите, што је давно било
Од издаје народа српскога?
Србима је од старине дато,
А да има вазде издајника,
Те не дају подигнути царство,
Ка’ и данас племе Дрекалово
И нахија Кучка сваколика,
Која она иде у Турака,
И издаје Црну Гору малу.
Зато ми се труђаше владика,
И Кучима благо просипаше,
Человође њихове бијаше,
Да не иду Кучи у Турака,
Да не грде српски народ славни:
Ал’ то њему све поништа пође,
Јер га Кучи слушат’ не хоћаху;
Пошто Петар умрије владика,
Ја сам Куче по реду молио,
Да се они прођу од Турака,
И дава’ им моју вјеру тврду,
Да ће њима бити опрошћена
Сва издаја до данашњег дана,
И да ћу им метнут’ сенатуре,
Капетане, војводе, сердаре,
Да шетају по Цетињу равну
Са господом српском изабраном,
К мене Кучи доћи не шћедоше,
Нит’ на вјеру моју погледати,
Јер не знаду части ни поштења,
Нити носе имена српскога,
Него и сад иду у Турака,
Те ми лижу скадарске сахане,
С тијем грде Црну Гору малу
И остала Брда сваколика,
А жа’ ми је подизати војску
И ришћанску проливати крвцу,
А без тога то се проћи неће.“
У ријечи у коју збораше,

Ево књазу ситна књига дође
Од Брскута и Братоножића,
Од његова вјерна капетана,
Од сокола Милошевић-Вука,
У књигу га Вуче поздрављаше,
И овако у њу говораше:
„На знање ти мио господаре!
Јучер мени Кучи ударише,
Десет мене кула запалише,
Седам осам брата погубише,
Ја сам браћу осветио дивно,
Убио сам двадесет и четири,
Ал’ се више држати не могу,
Јер је веља Кучка гора тврда,
А придошли у помоћ им Турци,
Хоће Брскут село да опале,
Но ми помоћ, мио господаре,
На невјеро племе Дрекалово.“
Кад књаз Данил књигу проучио,
Он срдито на ноге скочио,
Војводама ријеч говорио:
„Е војводе, моја браћо драга!
Ево мене ситна књига дође
Од мојега Вука капетана,
Јучер су му Кучи ударили,
И доста му квара учинили,
Но на ноге, моји витезови!
Похитајте у нахије своје,
Поздравите моје капетане,
Куп’те војску на Куче камене.
Ти војводо, Петровићу Мирко!
Ти пред војском да си человођа,
Узми уз пут Брда сваколика,
Хајде с војском на воду Морачу,
Ту ћеш с војском табор учинити,
Зови Куче на предају листом,
Да с’ ришћанска крвца не прољева;
Ако ли ти не шћодоше доћи,

Него с тобом боја затурише,
Пушти, брате, силну војску твоју
На злосретно племе Дрекалово,
С’јеци, пали, ништа не поштеди,
Но изгори Куче свеколике,
Исијеци Кучке невјернике,
Који су нам пуно додијали,
И на вјеру благо однијели,
И с Турцима на нас ударили.“
Кад војводе књаза разумјеше,
Сваки пође у нахију своју
Купит’ војску на Куче камене,
А скочи ми Мирко војевода,
Свога књаза пољуби у руку.
Пак припаса свијетло оружје,
А млађи му ђога изведоше,
Виловита ђога окрочио,
Обрну га низ Цетиње равно,
Пође Србин на Куче камене,
А за њиме војска сваколика;
А кад дође у Бјелопавлиће,
Он довати перо и хартију,
Па ми ситну књигу направио,
Књигу шаље у Морачу доњу,
Сенатуру Церовић-Новици,
У књигу га поздравља војвода:
„Е Новицо, српска поглавицо!
Заповијед имадеш од књаза,
Како примиш лист књигу бијелу,
Скочи брже на ноге јуначке,
Пак поздрави све три капетана,
Куп’те Ровца и Мораче двије,
И Ускоке крваве јунаке,
Хајде с војском на Ком на планину,
На Верушу тамбор учините,
Јер хоћемо Куче да харамо,
Невјернике наше да ћерамо;
Али немој приђе ударити
Док не чујеш младе Црногорце,
Ђе су они заметнули кавгу,
Тадер пушти силну војску твоју,
Удри, Ноко, низ Куче камене,
Ми на Убле да се састанемо.“
Кад Новици ситна књига дође,
Добар јунак на ноге скочио,
Те окупи Ровца и Морачу
И Ускоке крваве јунаке,
Пође с војском на Ком на планину,
На Верушу тамбор учинио;
Међу тијем Мирко војевода
Дође с војском на воду Морачу,
Ту је вељи тамбор учинио,
Из тамбора ситну књигу пише,
Тер је шаље у Дрекаловиће,
Тер поздравља Куче свеколике:
„На знање ви, кучке поглавице,
Да дођете на воду Морачу,

Да се св’јетлом књазу поклоните,
И његову руку прифатите,
Да се црна крвца не прољева,
Јер ја жалим кучку сиротињу,
А дајем ви моју вјеру тврду:
Животу вам ништа бити неће.
Ако ли ми сутра не дођете,
Ја ћу пуштит’ силну војску моју,
С војском листом Куче прегазити,
Нећу штеђет’ ни старо ни младо,
Што под сабљом ударити нећу,
Јер је холост ваша додијала.“
Кад Кучима ситна књига дође,
На књигу се Кучи побрукаше,
Па ми с оне другу направише:
„Не будали, Мирко војевода!
Што ће твоја учињети војска,
Док је браће три хиљаде Куча,
Пак док нам је Скадар на Бојану
И његове љуте Арбаније,
Брзо ће нам у хиндату доћи,
Твоју ћемо рашћерати војску
И грдну је натраг оправити.“
Кад војводи ситна књига дође,
И кад виђе, шта му књига пише,
Он од земље на ноге скочио,
Стаде српску разређиват’ војску.
Прво српске поглавице зивну,

Сенатура Радовића Блажа
И сердара Бошковића Мата
И војводу Матановић-Ђура:
„Ево вама листом Бјелопавлић’
И пред њима сви три капетана,
Хајте с војском пут Медуна града
На крваво село Поповића,
Живијем га огњем изгорите.“
Па ми другу поглавицу зивну
Од Пипера Јола Пилетића:
„Е сердаре, Пилетићу Јоле!
Ево тебе сви Пипери листом
И пред њима сви три капетана,
Хајде с војском на Медуну граду,
Узми града, немој погинути.“
Пак призива три српске војводе,
Чева равна Петра Вукотића
И од Цуца Милоша сердара
И сердара Шутиновић-Јова:
„Ево вама нахија катунска
И пред њоме добри капетани,
Хајте с војском на село Косора,
Ђено јесте понајвише војске,
Брзо Косор село освојите,
И живијем огњем изгорите,
Нек је фала и мене и вама.“
Пак он призва двије поглавице,
Сенатура Бољевића Тура
И сокола војводу Ивана:
„Дижи, Туро, црмничку нахију
И пред њоме хабре капетане,
Удри с војском на село Загреду.
Ти, Иване, љешанска војводо!
Ти окрени љешанску нахију,
Па ћеш с твојом војском ударити
Спрема Тура на Ракће крваве,

Брзо оба села освојите,
И живијем огњем изгорите.
А ја идем на Убле широке,
Ђено јесу понајтврђе куле,
Собом водим ријечку нахију,
И пред њоме двије војеводе,
Сенатура Лукетића Сава
И војводу протопопа Ђура
И њихове добре капетане,
Да освојим Убле, ако Бог да.“
Кад војвода сву војску разреди,
Овако је њима говорио:
„Браћо моја, српске поглавице!
Кад ми сутра с војском ударимо
На нахију Кучку свуколику,
Биће доста у затвору Куча,
А бити ће шњима и Турака,
Но се немој који препанути,
Да би натраг узмакнуо с војском,
Змија да га не удари љута!“
Кад војводе Мирка разумјеше,
Војводе ми војску разлучише,
Барјактари барјаке развише,
Пак Морачу воду пријеђоше;
Кад у јутро јутро освануло,
Јоште није огријало сунце,
Ударио Мирко војевода
На невјерно племе Дрекалово,
А удари Церовић Новица
Од Веруше низ Куче камене.
Е мој брате, чуда великога!
Да се сада можеш придесити
И очима чудо видијети,
Кад удрише од свуд Црногорци
На нахију Кучку свуколику,
Јадни Кучи војску дочекаше,
И по једну пушку истурише,
Па ми своја плећа окренуше,
А крвава села оставише,
Црногорци села освојише,
Па и живим огњем сажегоше,
Па ми јадне Куче поћераше,
Што стигоше, сабљи предадоше,
За три уре, није више било,
Листом Куче војска прегазила,
Више Куча облак се навуче
Од брзога праха и олова
И од дима кула и чардака.

Сад што ћу ти лакрдију дуљит’?
Колико је каменијих Куча,
Превијаче остануло није,
А камоли куле ал’ чардака,
Штоно није ватром изгорена;
Ал’ утече стотина Турака,
И са шњима млоге издајице
У Гусињу граду бијеломе.
А српска се повратила војска
Водећ’ Кучко робје у сужањство,
И на Убле тамбор учињела.
Дају робје Мирку војеводи:
Ал’ је Мирко срца милостива,
Робовима живот опростио,
Па се здраво натраг повратио.
Невјерници Кучки остадоше
Без имућа, кула и чардака,
Без оружја, брата и синова.
Тако ми се сваком догодило,
Који хули свога господара,
И издаје отачаство драго,
И продаје себе у туђина!

Nastaviće se...