Piše: Stevo Vučinić
Svojevremeno ubistvo uglednoga i bogatoga podgoričkoga zabita Jusufa Mučina Krnića, 7. oktobra 1874. godine, nije ostao događaj lokalnoga karaktera, nego se to pitanje razvilo u evropsko i postalo jedno od važnijih koje je uticalo na rješavanje takozvanoga istočnoga pitanja.[1] Juso Mučin je potekao iz vrlo siromašne familije, ali se zahvaljujući vanrednim sposobnostima i najboljim ljudskim osobinama uzdigao do najuglednijega i najuticajnijega Podgoričanina. Političkim i ličnim vezama bio je premrežio cijelo podgoričko zaleđe, naseljeno albanskim plemenima,[2] koja su ga cijenila i poštovala. Tako je uklonio uticaj kučkih glavara, posebno vojvode Marka Miljanova na njih. Preśekao je vezu između albanskih plemena i Crne Gore, koja je na njih računala u konačnom razračunu s turskom imperijom, u sljedujućem Veljem ratu 1876–78. godine. Ta njegova akcija osigurala je zaleđe turskoj Podgorici, a lijevo krilo brdskih plemena Kuča, Bratonižića i Vasojevića oslabila. Cetinje na njih nije moglo da računa, jer su u ratnim okolnostima bili prisiljeni da svoje snage stave u odbranu sopstvene teritorije, pa je za cetinjski dvor to pitanje postalo veoma važno jer se spremao konačni obračun balkanskih zemalja s turskom imperijom.
Jusa Mučina Krnića ubio je pratilac vojvode Marka Miljanova, Pero Popović 7. oktobra 1874. godine. Pero je pošao u Podgoricu, kako piše Gavro Vuković bez znanja vojvode Marka Miljanova, i u zalasku sunca ubio Jusa Mučina. R. Dragićević detaljno je opisao događaj. Pero se iz sporedne ulice pridružio Jusovoj pratnji s kojom je ovaj šetao obalom Ribnice. Kad ga je Juso vidio, pitao ga je što će on tu, na što je on odgovorio da hoće da ga pozdravi „evo ovako“ i onda izvadio kratku ostragušu ispod kaputa i uždio plotun u njega. Potom je levorom u njega sasuo još šest metaka. Jusova pratnja je povadila jatagane i levore i ispresijecala ga, a onda je nastao pogrom nad Crnogorcima koji su se toga trenutka našli u Podgorici. Da je bio pazarni dan i da je ubistvo izvršeno u ranijim časovima, dok je bilo više Crnogoraca u gradu, pogibija bi bila veća. Pogrom se nastavio i narednoga dana po Zeti, tako da je ukupno ubijeno 17, a ranjeno 8 Crnogoraca. Crnogorska verzija ovoga slučaja krivicu je svalila na leđa Pera Ivanova Popovića, Markovoga pratioca koji ga je ubio. Ubistvo je razdražilo i crnogorske i muslimanske mase koje su se digle na oružje. Knjaz je najstrože naredio da nijednom muslimanu ili Turčinu koji se, po bilo kom poslu, u tome trenutku našao u Crnoj Gori, ne fali ni dlaka s glave i da se pod stražom isprate do granice.[3] I u Podgorici se našlo razumnih ljudi koji su spašavali Crnogorce od razularene mase da ih ne sasiječe. Knjažev postupak i odnos vlasti zadivio je diplomatiju velikih sila koje su Crnu Goru doživljavale leglom hajduka koji nemaju nikakve svijesti o državnom poretku.[4] Da bi se spriječilo da podgorička afera potpiri revolucionarni žar kod Crnogoraca i digne ih na oružje, Veliki vezir je 12. oktobra predložio Cetinju formiranje mješovite crnogorsko-turske komisije koja bi ispitala slučaj i odlučila o tome. Crnogorska komisija, u sastavu: vojvoda Mašo Vrbica, Stanko Radonjić i Gavro Vuković, prvi sastanak je imala 19. oktobra u Podgorici. Da bi izbjegli moguće ispade nezadovoljnih Podgoričana prema crnogorskoj komisiji, predśednik turske komisije Sami-paša predložio je da Komisija nastavi s radom u Skadru i tamo su se preselili. Crnogorska delegacija tražila je od turske formalno priznanje nezavisnosti; otvaranje konzulata u Turskoj; određene teritorijalne ustupke i smrtnu kaznu za sve kojima se dokaže krivica u podgoričkome pokolju.[5] Poznato je da je sud 14. decembra izrekao smrtnu kaznu četvorici Podgoričana, petorici dao po petnaest godina, a devetoricu je poslao na sud u Carigrad, jer se nije mogla utvrditi njihova krivica pred sudom u Skadru. Međutim, kralj Nikola u „Memoarima“ piše da je skadarski sud pet Podgoričana osudio na smrt, a dvadeset pet na dvadeset godina robije. Crna Gora је dobila satisfakciju od svih konzula koji su taj uspjeh čestitali crnogorskoj delegaciji, јer do tada nije bilo slučaja da se sudi turskim građanima, kako su to komentarisali: „Dođoše kijametski dani. Vješaju se Turci za Vlahe. Toga još nje bilo. Sultan se u Stambolu pokaurio“. Dok je Komisija zasijedala, Nikola je umirivao Crnogorce da bi dobio vremena da se pripremi za rat i u međuvremenu dobije naklonost velesila i evropske javnosti. Dvadesetak dana kasnije, na skupštini vojnih, političkih i duhovnih glavara, 6. januara 1875. godine, na Cetinju, između ostaloga poručio je: „Naše je danas, desnicu na mač. A kad dođe ura, koju ću vam ja kazat, onda: mač iz korica!“.[6] Pola godine kasnije, 26. jula 1875. godine, na Lovćenskoj skupštini, hercegovačkim glavarima koje je okupio, poručio je da će i pored prijetnje nekih velesila, svim silama pomagati Hercegovački ustanak, makar ostao sam u borbi s turskom imperijom.[7] Tako je podgorička varnica zapalila mase koje su se, godinu kasnije, 1876. godine, oduševljeno digle i oružjem donijele Crnoj Gori oslobođenje i međunarodno priznanje na Berlinskome kongresu u julu 1878. godine.
TUMAČENJA UBISTVA JUSA MUČINA KRNIĆA
Knjaz Nikola navodi dvije verzije ovoga događaja: da je ubistvo izvršeno iz osvete i druga, da je izvršeno iz mladalačkoga zanosa. Gavro Vuković piše da je verzija o ličnoj osveti namjerno promovisana da se vojvoda Marko ne bi izložio osveti porodice Krnić. Odnos Marka i Jusufa Krnića opisao je sam Marko. Piše da su poslije Omer-pašinoga napada na Crnu Goru, 1862. godine, nastupili teški dani za svu Crnu Goru i Kuče. Da ih spasi da ne propadnu od gladi i siromaštine, podigao je na Cetinje pasoš da vodi Kuče u Srbiju, ali su se oni već bili vratili na ognjišta, pa je zvao Jusa da se sastanu u Doljanima. Piše: „Ponudio sam da dam Turcima Kuče na njegovo poštenje, da im on bude zabit i čuvar, jer sam zna , kad bi i̕ on primio, ne smije i̕ niko tać od turske strane“. Juso je to odbio, i pozvao ga je da priđe Turcima. S Jusom je ovim povodom imao više sastanaka, ali se na kraju uvjerio da Juso neće da se primi za kučkoga zabita.[8] Onda je sa svojim rođakom Novom Spasojevim išao kod Derviš-paše i Avdi-paše u Spuž da spriječi kučko-tursku kavgu, jer „reži jedno na drugo“. Oni su mu kazali da im dopusti da dovedu Kuče na granicu da uspostave red i da postave iste činovnike, da im bude plata „koje je kome odila prijed, odiće mu i sad“, a onda su ga pitali da im kaže kojega bi Kučima zabita postavili. Marko im je odgovorio: „Jusa Mučina, ako ćete najboljega“, što su paše prihvatile. Marko veli da se obradovao kad je čuo da će Juso biti Kučima zabit.[9] Tako su se Kuči pomiješali i pomirili s Turcima. Do Veljega rata Kuči su živjeli u miru s Turcima, njihovi glavari su primali platu i narodu je dobro bilo.[10]
ZAKLJUČAK
Pušku koja je ubila Jusa Mučina Krnića je „držao knjaz Nikola“, a obarač je povukao Pero Popović. Njegovim ubistvom uklonjena je prepreka uvezivanju Kuča s dotičnim albanskim plemenima u antitursku ligu. Pripremana je za konačni obračun s turskom imperijom u sljedujućem Veljem ratu od 1876. do 1878. godine. Jusovom i glavama 17 mrtvih Crnogoraca plaćena je evropska naklonost i podrška Crnoj Gori u borbi za slobodu, krunisanoj međunarodnim priznanjem na Berlinskome kongresu 1878. godine. Ubijen je najugledniji predstavnih turskih vlasti u Podgorici, nadaleko poznat kao dobar čovjek i veliki junak; u Markovom spisu opisan je kao takav. Nije poznato da ga je iko ikad zvao na megdan. Ubistvo je učinjeno na podmukao način, koji nalogodavcu i ubici ne služi na čast. Bili su svjesni da će to ubistvo, među svijetom u kojem je osveta, čak i za sitnicu, bila obaveza, Jusovu glavu glavama platiti nedužni ljudi – njih 17; oni su posljedica prethodnoga akta. Zato je težište toga događaja na ubistvu Jusa Mučina; Podgorički pokolj je mit koji je osmišljen tridesetih godina XX vijeka.
[1] Risto Dragićević, „Podgorički pokolj 1874. godine i njegove posljedice“, Zapisi, sv. 4, Cetinje, oktobar 1937, str. 199.
[2] Isto, str. 200.
[3] Isto, str. 203.
[4] Gavro Vuković, Ubijstvo Jusa Mučina. Sječa Crnogoraca u Podgorici i Zeti, Kotor, 1928, str. 4.
[5] Risto Dragićević, „Podgorički pokolj 1874. godine i njegove posljedice“, Zapisi, sv. 4, Cetinje, oktobar 1937, str. 209.
[6] Isto, str. 211.
[7] Isto, str. 212.
[8] Marko Miljanov Popović, Djela, CID, Podgorica, 1996, str. 516.
[9] Isto, str. 516–517.
[10] Isto, str. 519.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR