Jesen četnika – u Crnoj Gori 1944.

Priredio: V.J.

Prije osam decenija, iz Podgorice, sa Njemcima, na putu bez povratka… O posljednja oko tri mjeseca prebivanja u Crnoj Gori Pavla Đurišića i preostalih četnika pod njemačkom oružanom zaštitom i logističkim obezbjeđenjem - svjedočio Ratko Parežanin. Njegovi zapisi, naslovljeni „U Crnoj Gori u jesen 1944”, štampani su najprije 1954. godine u emigraciji („Zapisi iz dobrovoljačke borbe”, I, Minhen, 52-72).

Rođen 1898. u Konjicu (BiH), umro 1981. u Njemačkoj — Parežanin je prije rata poslanik režimske Narodne radikalne stranke, zatim prvi direktor Balkanološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu. Sa Dimitrijem-Mitom Ljotićem, srpskim nacistom, 1935. utemeljio organizaciju i stranku Zbor.

I u ratu sa Ljotićem, Parežanin je saradnik Njemaca, „šef vaspitnog odseka” Srpskog dobrovoljačkog korpusa (SDK), čiji su se pripadnici samonazivali dobrovoljci, poznatiji u istoriografiji kao ljotićevci - vrhovni im komandant bio Milan Nedić, predśednik srpske kvislinške vlade. Nedićevi i Ljotićevi sljedbenici asistirali Njemcima: u strijeljanju đaka u Kragujevcu („Kragujevac Ljotićevo delo” – u depeši vladi u Londonu pisao Dragoljub-Draža Mihailović), holokaustu nad Jevrejima u Beogradu, u zločinima i pogubljenjima u logorima Banjica i Sajmište, na stratištu srpskih rodoljuba u Jajincima, etc.

Iako nominalno pod vrhovnom komandom gen. Mihailovića, Đurišić i njegove trupe faktički su od početka 1944. dio SDK. Nedić ih snabdijeva naoružanjem i municijom, opremom i odjećom, novcem. Na beogradske sastanke s Nedićem, Ljotićem i njihovim saradnicima, te njemačkim komandantima – Đurišić i njegove starješine lete njemačkim vojnim avionima, istim se vraćaju u Podgoricu. Đurišić u Beogradu ima stalnu delegaciju. Od Nedića dobio čin potpukovnika i zvanje pomoćnika komandanta SDK.

U proljeće 1944. godine, u operaciji odobrenoj od ministra Rajha za Jugoistok dr Hermana Nojbahera (o čemu je pisao u autobiografiji „Sonderauftrag Südost. 1940-1945. Bericht eines fliegenden Diplomaten”, Getingen, 1956), Đurišićevi četnici i ljotićevci sadjejstvuju u zaludnim pokušajima na śeveru Crne Gore da probiju partizanski 2. udarni korpus pod komandom Peka Dapčevića i izvrše „ujedinjenje sa Srbijom” -

Ljotićevac Ratko Parežanin je akter osobito interesantnih događaja s jeseni 1944. Godine u preostalom dijelu Crne Gore pod kontrolom Njemaca i četnika. Iz njegovih zapisa — sa našim pojašnjenjima, u fusnotama — prenosimo činjenice. Svjedočenja Parežanina iz prve ruke u bitnom su podudarna s drugim istoriografski verifikovanim saznanjima: ne samo o kolaboraciji Đurišića sa Njemcima, nego i srpskim nacistima Ljotićem i Nedićem - dvojcem koji čak ni savremena Srbija nije priključila svom farsičnom nizu „sudskih rehabilitacija”…

* * * * * * * * *

Od dolaska 2. bataljona 5. puka Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Sandžak kod vojvode Pavla Đurišića - februara 1944. godine - dobrovoljci su bili u stalnim vezama sa četničkim odredima Crne Gore i Sandžaka. Iz dana u dan te veze su se pojačavale.

Posle kraćeg vremena došlo je i do formalnog ujedinjavanja naših jedinica.

Pavlove jedinice trebalo je reformirati u 6, 7. i 8. puk (dobrovoljci su tada imali pet pukova). 6-ti, čije su se jedinice tada nalazile u Prijepolju i Mileševi, vodio je kapetan Cimbaljević. Kod 6. puka u ovo se vreme nalazio i kapetan Dušan Arsović u funkciji načelnika štaba Đurišića. 7-mi puk je bio raspoređen u Pljevlju i okolini, a na njegovom čelu je bio Radoman Rajlić, dok je 8. puk trebalo formirati „s onu stranu”, u Podgorici, Zeti i Danilovgradu, a njega da vodi major Miloš Pavićević. [1]

U to vreme od strane Nedića naimenovan je Đurišić za pomoćnika Koste Mušickog, komandanta SDK i unapređen u čin potpukovnika…

Od starijih najpre je bio Mihailo Olćan [2] veza sa Pavlom i njegovim četnicima. Docnije sam ja pridodat Olćanu sa nekoliko mlađih drugova. Kad je Olćan napustio ovo mesto, Ljotić je preporučio Nediću: - da me postavi za vezu između Nedićeve Srbije i četnika Crne Gore i Sandžaka.

Nedić je prihvatio ovaj predlog i odredio me pismenim aktom za neku vrstu „zamenika” kod vojvode Đurišića. Lično Đurišića ja tada nisam poznavao, ali sam se za vreme boravka u Sandžaku upoznao sa više njegovih starešina kao i sa prilično jedinica…

U poslednje vreme Pavle Đurišić je imao svoju stalnu delegaciju u štabu SDK. Njen je zadatak bio održavanje veze sa dobrovoljcima i snabdevanje četničkih jedinica u Sandžaku od strane Nedićeve vlade (oružje, odeća, obuća, pa i novac). Vojvoda Pavle je prešao s onu stranu Sandžaka, u Crnu Goru, i nalazio se sa većim delom jedinica i naroda u Zeti i Podgorici. Više puta dobijali smo vesti da će Pavle doći u Beograd na dogovor, ali on nije dolazio.

S proleća 1944. on je dolazio u Beograd, razgovarao sa Nedićem, Ljoitćem i Mušickim. Ja sam ga video samo u štabu Korpusa, ali se nisam upoznao s njim.

U međuvremenu, došao je kapetan Jakov Jovović [3], jedan od vodećih četničkih komandanata u Crnoj Gori, pa je tom prilikom on razgovarao sa Nedićem i Ljotićem o svim pitanjima, pa i povlačenju u Sloveniju…

Krajem septembra pozvan sam hitno iz Pljev[a]lja u Beograd i odmah sam posetio Ljotića. Rekao mi je:

- „Ti se moraš brzo spremiti da uhvatiš vezu sa vojvodom Đurišićem. Znam da to nije lako… Preći preko Sandžaka danas je veoma teško. Možda će ti lakše biti da pokušaš preko Kosova, na Prizren, pa u Skadar i Podgoricu. Sobom povedi dvaesetinu-triesetinu mlađih drugova. Predsednik vlade zna za ovaj put i treba odmah da pođeš kod njega… Sobom ćeš nositi radio-stanicu i treba da budemo u vezi. Jugoslavija će biti okupirana od Tita i Sovjeta. Ko zna koliko će njihova okupacija potrajati… Mi idemo u Sloveniju vrlo skoro. Ako ti Bog pomogne, pa se ipak nekako probiješ do Podgorice i dođeš do vojvode Đurišića, onda mu kaži naše mišljenje: - da se Englezi neće iskrcati, da mi stoga idemo u Sloveniju, da tamo čekamo kraj i vaspostavimo veze sa Angloamerikancima; - da i on na svaki način nastoji da se sa svojim borcima što pre prebaci u Sloveniju, pa da se tamo koncentrišemo”…

Isti dan posetio sam Nedića u njegovoj kancelariji. On mi, uglavnom, reče: - „Tebi je Mita sve kazao, to je velika stvar, idi pozdravi vojvodu i sve, neka ti je srećan put”. Preko šefa kabineta, generala M. Damjanovića, uručena su mi novčana sredstva za put moj i mojih drugova.

Uoči polaska iz Beograda - to je bilo 3. oktobra 1944. - posetila me je u kancelariji SDK Pavlova delegacija pri štabu, zajedno sa Savom Radonjićem. Oni su već znali da ja krećem. Spremalo se na put sa mnom i nekoliko Crnogoraca, među kojima i kapetan Ćeranić, profesor Bandović i drugi.

Jedno vreme računalo se da će nas prebaciti nemački avioni u Podgoricu. Nemački oficir za vezu svaki mi je dan govorio da vremenske prilike ne dopuštaju let avionima od Beograda do Podgorice. Za put preko Sandžaka stizale su nam sve gore vesti. Tada je bilo nemoguće ići ovim putem, pošto su ga na mnogo mesta držali partizani. Preostao je još samo put preko Prizrena i Skadra…

Pavlova delegacija sa Radonjićem dođe mi pomenutog dana posle podne s molbom da pođemo do Ljotića ne bi li ga ubedili da je najbolje da svi dobrovoljci, a ne samo nas triestina, krenu u Crnu Goru i da se tamo sjedine s Pavlom… Povedosmo i profesora Vlajka Vlahovića, koji je bio određen da ide sa mnom.

Oko pet časova bili smo kod Ljotića, u njegovom tadašnjem stanu, Aleksandrova br. 1, IV sprat. Primio nas je odmah. Sa mnom su bili: Savo Radonjić, profesor M. Bandović, major Božo Joksimović, major Zon[j]ić, kapetan Radoman Ćeranić, Vlajko Vlahović. Ljotić se rukovao sa delegatima srdačno i zapitao ih šta žele. Oni odgovoriše da predlažu da se ceo SDK prebaci u Crnu Goru, jer će se tamo iskrcati saveznici…

Počeše i dalje da ubeđuju Ljotića ne bi promenio odluku. Ponovo mu govorahu kako sigurno računaju sa iskrcavanjem Engleza na Jadranu. Ljotić im na to odgovori: - „Garantujte mi to? Ali ja tražim sigurnu garanciju. Ako mi je date, onda ćemo domah da naredimo da dobrovoljački pukovi krenu prema Crnoj Gori”. Delegati su na to ćutali…

Noću, između 3. i 4. oktobra 1944, krenuli smo iz Beograda, sa železničke stanice u Topčideru. Pravac je bio Kraljevo-Raška, onda dalje Mitrovica, odnosno Zvečan… Bilo nas je 33… Uveče sam se oprostio sa komandantom Korpusa, generalom Kostom Mušickim. Oproštaj je bio vrlo kratak. O svemu smo ranijih dana opširnije razgovarali. Kod Mušickog je u tom trenutku bio Nikola Kalabić, a u štabu Dobrovoljačkog korpusa sam primetio i Neška Nedića [4]…

U Raškoj su nas ostavili Bandović, Ćeranić i drugi Crnogorci koji su od Beograda s nama krenuli. S nama je ostao samo Savo Radonjić. U Raškoj se tada govorilo da niko živ ne može proneti glavu preko Albanije. Takve je vesti na stanicu doneo Vaso Đurišić, brat Pavlov, koji se nalazio u Raškoj zajedno sa nekolicinom Pavlovih ljudi koji su ovde primali opremu i ostalo iz „Nedićeve Srbije” i imali dužnost da to dalje dostavljaju njihovim jedinicama.

U Zvečanu… rešili smo da pokušam da pređem preko Prizrena i Skadra do Crne Gore. Trebalo je sad poći do nemačkog komandanta da vidim kako bi se brzo i bez smetnji prebacili iz Prizrena dalje… Iz Skadra, sa dve lađe, prebacili smo se preko Skadarskog jezera duboko u noć i skoro pred zoru došli smo u Golubovce, u Zetu. Preko jezera pratio nas je vod albanskih vojnika, sa jednom podoficirom…

Oko podne pošli smo autobusom za Podgoricu, preko Ćemovskog polja. Ovaj najveći grad Crne Gore, nekada središte kulturnog i privrednog života, bio je skoro usput. Podgorica još nije bila srušena, ali je već bila mnogo puta teško bombardovana. Docnije, kroz mesec dana, od nje skoro ni traga ostalo nije. Gotovo iz dana u dan dolazile su manje i veće savezničke formacije aviona i bacale su bombe neštedimice, bez nekog određenog cilja. Mostovi su ostali čitavi i u momentu kad smo napuštali Podgoricu…

Brzo smo stigli do bolnice „Kruševac” u kojoj je ranjen ležao vojvoda Đurišić [5].

U dvorištu nađosmo dosta ljudi, većim delom starešina Pavlovih, četnika i viđenijih građana Podgorice. I ovde je naš dolazak izazvao „senzaciju”. Prilazili smo ljudima i pozdravljali se. Među prvima upitatmo se sa Stevom Jovićevićem… Jovićevića upitah za Jakova Jovovića, jer sam od ranije znao da je Jovićevićević tast Jakovov. Reče mi da je na domu u Bjelopavlićima, ali me odmah odvede malo na stranu i tiho mi ispriča kako postoji izvestan sukob između Pavla i Jakova… Kad je Jakov Jovović bio nedavno u Beogradu, tamo smo se i upoznali i on mi je mnogo pričao o Pavlu, i to najbolje... Pomislih kako je Jakov bio u Beogradu, kako se oduševljavao Ljotićem i posle razgovora s njime pričao da ga smatra najvećim Srbinom našeg vremena…

Pavla sam zateko u postelji. Pored njega su bila dva oficira iz njegovog štaba. Pozdravio sam ga i predstavio mu se. Pruži mi ruku, lako osmehnu i tiho izreče nekoliko reči dobrodošlice…

Posle toliko dana putovanja, raznoraznih doživljaja i razmišljanja, a obzirom na događaje koji su se tako brzo razvijali - već se znalo da je Tito sa crvenima zaseo u Beogradu - bio sam nestpljiv i jedva sam čekao da izložim sve ono što mi rekoše u Beogradu da mu prenesem. Osetih da je u stanju da me sasluša, bi mi vrlo drago i otpočeh: - „Imao bih, vojvodo, da vam kažem izvesne važne stvari radi kojih sam i došao do vas”. Odmah Pavle reče prisutnima da izađu i poruči nam kavu.

Nastavio sam: - Nedić i Ljotić ga mnogo pozdravljaju.

Ljotić mu poručuje da je on mišljenja da se saveznici neće iskrcati na jugu, kao što se to u Srbiji i mnogim krugovima pretpostavlja, naročito među četnicima, pa - koliko sam mogao da za ovo kratko vreme razaberem - takođe i ovde. Ljotić, sa dobrovoljačkim jedinicama, koje nisu u borbi i odsečene, ide za Sloveniju i Istru. Za njima će poći i svi oni dobrovoljci koji se uzmognu izvići iz zahvata. Nedić će se, kako mi je i sam rekao, naći sa dobrovoljcima…

Vojvoda me sluša sa napregnutom pažnjom… Nastavih, da Ljotić smatra da je jedini put i za Pavla i za njegove da kreću što pre prema severu, da koriste povlačenje okupatora…

Na to mi vojvoda primeti kako je on saznao iz nemačkih krugova: - da se Nemci misle zadržati u Crnoj Gori i da je ne nameravaju napuštati nikako, da će oni rađe ovde sačekati iskrcavanje Engleza i njima se predati, nego se povlačiti i probijati kroz razne zapreke i prepreke… Tada me vojvoda pita: - na osnovu čega Ljotić zaključuje da se Englezi neće iskrcati na Jadranu? Odgovorih, da mu o tome nešto detaljnije ne bih umeo reći, ali da Ljotić to zaključuje na osnovu spleta stvari i međunarodnoj situaciji, na osnovu Teherana, englesko-američke pomoći Tutu, obrazovanja nove jugoslovenske vlade, najzad na osnovu držanja našeg kralja, koji, pod pritiskom događaja, savetuje da se nacionalni odredi pridruže partizanima [6]…

„I ja se bojim da će Ljotić imati pravo!” — reče vojvoda, ali odmah doda kako njemu iz Dražine vrhovne komande redovno javljaju da će se Englezi iskrcati na obalama Jadrana i da on očekuje, i po poslednjim depešama koje je primio iz komande, dolazak velikoj broja četnika iz Srbije, Bosne i Sandžaka, oko 100.000 ljudi…

Vojvoda se ponovo vrati na pitanje iskrcavanje Engleza. Reče mi kako je bio poslao jednu delegaciju da uhvati kontakt sa angloameričkom komandom u Italiji, ali mu je ta delegacija, nažalost, skoro cela izginula, pošto je samo nekoliko metara odmakla od obale…

U vezi sa tim slučajem ove promašene delegacije, napomenuh Pavlu da bi, možda, bilo dobro ako bi se opet pokušalo da se prebace ljudi do Engleza. On mi odgovori da baš o tome misli; to bi bilo važno i aktuelno pogotovu sada kad je čuo za poruke Ljotićeve. „Ja imam ovde ljude koji bi bili veoma dobri za taj put” — nastavi vojvoda. „Poslao bih, ako bi se ikako moglo, Jakova Jovovića i Dušana Vlahovića…” Mnogo me obradovaše ove Pavlove reči, naročito stoga što sam iz njih mogao da vidim da sukob između njega i Jakova nije onako oštar kao što sam se bio zaplašio…

Pavle mi reče i da ću mu ja sad tu moći da pomognem. Treba razgovarati ponovo sa Nemcima, da s njima bolje uredimo mogućnost odlaska naših preko mora. Poznavao sam nemačkog pukovnika Movesa još iz Sandžaka. On je tamo bio glavni nemački oficir za vezu sa Đurišićevim četnicima, a nedavno je došao u Podgoricu na istu dužnost. Bio je to stariji čovek, pruski oficir, koji je i u Prvom svetskom ratu bio na balkanskom ratištu…

[Parežanin sa saradnicima, kako proizilazi iz njegovih zapisa, zatim je otputovao na Cetinje — tamo je bila njemačka okupaciona komanda za Crnu Goru, prim]

General Kajper [7] nas je pozvao na večeru koju je priredio u svojoj rezidenciji, nekadašnjem engleskom poslanstvu u Cetinju. Večeri su prisustvovali sa nemačke strane nekoliko štabnih oficira: razume se, bio je tu i diplomata dr Kramarc [8].

Od strane četnika na večeri su bili Savo Radonjić, Dušan Kapa, Dušan Vlahović, Jakov Jovović i drugi. Nekih političkih razgovora nije bilo. Zapazio sam samo da je Jakov Jovović prigovorio Kajperu da su Nemci „blagi prema partizanima!” Već sutra dan Jakov i Dušan mogli su da krenu na put Englezima. I pošli su. Sa nemačke strane sve je bilo brzo urađeno, onako kako smo se dogovorili…

Vratili smo se mi u Podgoricu. Brzo smo saznali da su Jakov i Dušan srećno prešli preko mora [9]…

Naša sledovanja nisu bila dovoljna za mladiće, naročito kad je reč o „suvoj hrani”, pa smo ponešto morali da kupujemo od seljaka. Najčešće bi kupovali meso, po koju ovcu a retko i tele. Jedno prase, ako se ne varam, uzeli smo, samo jednom, u Zeti. Sve što bi uzimali, mi smo odmah plaćali: albanskim napoleonima (papirnati novac na dosta visokoj ceni), nemačkim markama ili italijanskim lirama. Najmanju cenu - skoro nikakvu - imali su su dinari....

U selu Beri kupovali smo dobro vino i pomalo rakije da nam se nađe kad nam gosti nailaze, pa i za nas po koja čašica... Gostiju smo dosta imali. Dolazili su nam i po danu a naročito u veče i do kasno u noć. Dolazili su nam četnički oficiri, intelektualci, politički ljudi Crne Gore koji su bili u okviru Pavlovih četnika, a dolazili su i seoski domaćini iz komšiluka, izbeglice iz raznih krajeva koje su se bile slegle od Podgorice do Zete; posećivali su nas mnogi stari prijatelji i poznanici iz srećnih pređašnjih vremena da od nas saznaju „šta ima novo”. Bio nas je glas da mi mnogo znamo, da smo kudikamo bolje obavešteni od Pavlovog štaba i četnika uopšte.

Ustvari, ništa konkretno mi nismo mogli više da znamo od njih. Mi nismo imali ni radio aparat, pa nismo mogli ni vesti raznih radio-stanica da slušamo, već smo bili upućeni da te „vesti” slušamo od Pavlovih štablija. A oni, opet, retko su kada dobro slušali radio vesti, a još ređe su ih drugima tačno prenosili…

(Nastavlja se)

---

[1] – S drugim Đurišićevim četničkim jedinicama, 8. „gvozdeni” puk Njemcima sadjejstvovao u operaciji „Rübezahl” pri kraju koje je 25. avgusta 1944. na Krnovu (Ćeranića gori) više Nikšića bio doslovno zbrisan s lica zemlje u naletu partizanske 7. crnogorske omladinske udarne brigade „Budo Tomović” pod komandom narodnoga heroja Nika Strugara.

[2] – Mihailo Olćan (1894-1961), jedan od ministara u Nedićevoj vladi, oficir SDK.

[3] – Jakov Jovović (1908-1958), između ostalih zločina, odgovoran za hapšenja, mučenja i strijeljanja 52 đevojaka i mladića 23. jula 1944. u Lazinama - Bjelopavlići.

[4] – Nikola Kalabić (1906-?) i Neško Nedić (1914-1945), komandanti Draže Mihailovića. Kalabić 1946. kao saradnik Titove OZN-e učestvovao u hvatanju Mihailovića.

[5] – Đurišić je 3. okobra 1944. vodio razgovore u Podgorici o savezništvu i sa jednim od vođa albanskih nacionalista (Balli Kombëtar) iz područja Skadra, Mark Đon Markajem i njegovim saradnicima. Nakon sastanka, Đurišić ispratio Albance do rejona Cijevne. Tu su na njih zapucali, pretpostavlja se partizani. Đurišić je ranjen. Oko dvije neđelje kasnije, Đurišić u Skadar poslao delegaciju predvođenu bivšim poslanikom Novicom Popovićem koja je sa Đon Marka Đonijem, Đon Markajem i ostalim balističkim glavešinama potpisala sporazum o saradnji — ubrzanim razvojm situacije „mrtvo slovo” na papiru.

[6] – Na konferenciji Ruzvelta, Čerčila i Staljina krajem 1943. u Teheranu jedna od odluka je da se pomogne partizanskoj vojsci u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji. Od proljeća 1944. kralj Karađorđević iz izbjeglištva priznao Tita za premijera; zatim, opozvao Dragoljuba MIhailovića sa funkcije ministra vojske i mornarice i objavio raspuštanje njegove ravnogorske komande — a 12. septembra te godine obraćanjem preko Radio Londona otvoreno pozvao i četnike da se pridruže partizanskoj vojsci.

[7] – Vilhem Kajper, general-major, komandat njemačkih okupacionih trupa u Crnoj Gori.

[8] – Kramarc, Nojbaherov opunomoćenik za Crnu Goru.

[9] – Sedam članova grupe Vlahović-Jovović ukrcalo se 28. oktobra 1944. u pristaništu Muo kod Kotora, a ostali u Krtolama. Prvi pokušaj da isplove nije uspio zbog lošeg vremena, otplovili śutradan 29. oktobra, a 30. oktobra stigli u Italiju. Tu se grupa povezala s angloameričkim trupama. Saveznici raspolagali podacima da je šef misije Vlahović imao veze s njemačkom agenturom, a za Jakova Jovovića da jeste agent ABVER-a (obavještajne službe Vermahta). Vlahović i Jovović uhapšeni i podvrgnuti detaljnom ispitivanju… Koji su motivi rukovodili Njemce da Đurišićevim emisarima omoguće nesmetan odlazak k angloameričkim snagama? Prema dr Radoju Pajoviću, „pošto su bili zaokupljeni povlačenjem, nameće se pretpostavka da su oni (Njemci) sa Đurišićem napravili aranžman: - da četnici uz pomoć angloameričkih snaga preuzmu vlast u Crnoj Gori, s tim što bi Njemcima omogućili nesmetano povlačenje; ili pak, uviđajući svoju konačnu propast, Njemci su više željeli da dođe do iskrcavanja angloameričkih trupa i da se predaju njima — računajući na povoljan tretman, zbag tijesne saradnje sa četnicima — nego da ih zarobe jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, odnosno Crvene armije” („Kontrarevolucija u Crnoj Gori: Četnički i federalistički pokret 1941-1945”, Cetinje, 1977, 512-513).