Jesen četnika – u Crnoj Gori 1944.

Priredio: V.J.

Povlačeći se iz Grčke preko Albanije, na šire su područje Podgorice početkom novembra 1944. pristigle snage 21. njemačkoga brdskog korpusa (XXI. Gebirgs Armeekorps) iz sastava Grupe armije E (Heeresgruppe E) - pod komandom generala Aleksandera Lera.

Udarno čelo ove grupacije, 334. puk (Füsilier-Regiment 334) 181. pješadisjke divizije (181. Infanterie-Division), sa 14 pridodatih oklopnih vozila „Jagdpanzer 38”, sredinom tog mjeseca nastupa u zahvatu ceste od Danilovgrada ka Nikšiću radi otvaranja prolaza za povlačenje na Trebinje i dalje put Sarajeva.

Ali, njima se ispriječila partizanska 6. crnogorska brigada - koja je pod komandom Veljka Žižića oslobodila dva mjeseca ranije Nikšić; naslovnica uz ovaj tekst je fotografija o pobjedničkom defileu u tom gradu.

Zajedno sa djelovima 5. i 9. crnogorske brigade, te vojno-teritorijalnim snagama Zetskoga i Nikšićkoga partizanskog odreda, a uz masivnu vatrenu podršku haubica dvije baterije 211. diviziona oružanih snaga Velike Britanije, 6. crnogorska nakon desetodnevnih barbi u rejonu Danilovgrada je odbačila Njemce, nanoseći im značajne gubitke —— 334. puk 181. divizije, na primjer, „demoliran” u mjeri da je izbrisan iz spiska raspoloživih jedinica Vermahta. 

I potom, Njemci, sa četnicima Pavla Đurišića, prvih dana decembra 1944. su prinuđeni da se iz Crne Gore povlače znatno dužim putem — preko Kolašina — izlažući se u klancima i brdima danonoćnim udarima crnogorskih partizana i vazdušnim napadima njihovih angloameričkih saveznika. Ne samo borbeno čelo, nego i začelje ove bježanije osiguravali Njemci, koji su, uostalom, i kad su četnici s glavninom daleko odmakli od Podgorice još žilavo pokušavali da se održe u tom gradu: partizani su oslobodili Podgoricu konačno 19. decembra 1944…

O tim događajima svjedočio je Ratko Parežanin (1898, Konjic, BiH - 1981, Minhen, Njemačka), prije rata prvi direktor Balkanološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu. Sa Dimitrijem-Mitom Ljotićem, srpskim nacistom, 1935. on je utemeljio organizaciju i stranku Zbor. I u ratu sa Ljotićem, Parežanin je saradnik Njemaca, „šef vaspitnog odseka” nacističkog Srpskog dobrovoljačkog korpusa (Serbische Freiwilligenkorps), čiji su se pripadnici samonazivali dobrovoljci, poznatiji u istoriografiji kao ljotićevci - vrhovni im komandant Milan Nedić, predśednik srpske kvislinške vlade.

Sljedbenici Nedića i Ljotića su Njemcima asistirali u zločinima protiv srpskih civila i rodoljuba, uključujući strijeljanje đaka u Kragujevcu u jesen 1941, etc.

Parežanina su Ljotić i Nedić početkom oktobra 1944. poslali kod Đurišića. Prvi dio iz zapisâ Parežanina (štampani najprije 1954. u emigraciji, „U Crnoj Gori u jesen 1944”, „Zapisi iz dobrovoljačke borbe”, I, Minhen, 52-72) - prenijeli smo na linku su ispod.

Svjedočenja Parežanina iz prve ruke u bitnom su podudarna s drugim istoriografski verifikovanim saznanjima: ne samo o kolaboraciji Đurišića sa Njemcima, nego i srpskim nacistima.

Parežanin veli i da je, uoči njemačko-četničkoga povlačenja iz Crne Gore u svojstvu prevodioca prisustvovao razgovoru u Podgorici Đurišića i generala Aleksandera Lera, komandanta Grupe armije E.

Ler je 6. aprila 1941. zapovjednik 4. vazduhoplovne flote Luftvafe koja je ubila i ranila hiljade Srba za vrijeme razornog bombardovanja Beograda. U tom gradu, šest godina kasnije, Lera će osuditi na smrtnu kaznu zbog ratnih zločina.

Slijedi nastavak iz zapisâ Parežanina (u fusnotama su naša objašnjanja)…

* * * * * * * * *

Za crnogorske četnike, bolje i tačnije rečeno za njihove komandante, glavna komanda, sa kojom su stalno vezu održavali, ostala i dalje Dražina komanda. Pristupanje Srpskom dobrovoljačkom koprusu bio je samo taktički potez. O ovome se znalo u Beogradu, ali se nije za zlo uzimalo. Težnja je bila da se još u toku rata sprovede ujedinjavanje Srbije i Crne Gore…

Kad god bi Pavle išao kod Nemaca, ili kad god bi kod njega Nemci dolazili, ja sam bio pozvan da budem pored njega da prevodim i zastupam njegove predloge, želje i molbe. Kad bi se radilo o kakvoj vrlo hitnoj stvari, vojvoda bi po mene poslao njegovu  „prugu” - veliki autobus, koji je mogao da dođe cestom koju desetinu metra do naše naseobine.

Veliki broj mojih intervencija kod Nemaca kretao se oko toga da Pavlovi ljudi dobiju što pre i što više municije za jugoslovenske puške, pa i oružja i ostale vojničke opreme. Nemci su u tome bili veoma škrti - govorili su da te municije nemaju ili da je samo malo imaju - dok se mnogo lakše dobijala italijanska municija. Nemci su obećavali, davali rokove, ali je sve to išlo vrlo teško. Oni bi nam govorili da municiju koju tražimo nemaju u Podgorici, no da moraju da čekaju dok im stigne iz Skadra, iz Albanije uopšte, kao i sa raznih položaja koje su držali u Crnoj Gori, a sada počeli da ih ispražnjuju… O istim stvarima govorio sam neprestano i sa dr Kramarcom, koji se dvadesetinu dana uoči povlačenja Nemaca, preselio sa Cetinja u Podgoricu i nastanio sa osobljem u jednu kuću…

Druge intervencije su se odnosile na pitanje sledovanja hrane. Ako bi se dalo manje i čim bi se reducirao broj onih što su dobijali sledovanja, zna se, moje je bilo da intervenišem.

Kada se u Podgorici nakupilo dosta nemačke vojske koja se povlačila iz Grčke i Albanije - nastala je nova vrsta intervencije. Kako su mnogi nemački vojnici bili smešteni pokraj sela i pored ceste, nestajalo je noću nemačkog automatskog oružja. Njihove starešine žalile su se pukovniku Movesu i dr Kramarcu, a oni su javljali Pavlu i molili ga da spreči oduzimanje oružja nemačkim vojnicima na spavanju - bilo je jasno da se poneki od boraca četničkih ovih putem snabdeva automatskim oružjem, jer se ni najkuražnija partizanska vojska u ove dane nije usuđivala da se primakne tolikoj vojsci…

Nemačke kolone pristizale su u sve većem broju iz Albanije. Sad se znalo da se napušta i Skadar. S nemačke strane, a iza toga samo kratko vreme, pa će biti napuštena i Podgorica, Cetinje i sva druga mesta koja su u ono vreme u ovom kraju držali Nemci… Cetinje je napušteno 12. novembra… 

U časovima beznadežnim, kad su svi znaci govorili da se Englezi neće iskrcati, niti da će doći u Crnu Goru „velika četnička vojska” iz Srbije i Sandžaka, izgledi su postajali tamni, vrlo mučni. Kuda? Na koju stranu? Kako? Kome?...

Jedni su govorili da se ide u Albaniju, pa preko Albanije da se uhvati Grčka. Težak je to put, ali dostižan - mislili su i govorili ovi. Uostalom u Prvom svetskom ratu srpska vojska sa izbeglicama povlačila se ovim putem… Drugi su govorili da se ide u Sloveniju, odnosno u Istru, tamo gde su i srpski dobrovoljci pošli i gde su Ljotić i Nedić savetovali i poručili da se pođe. Čuli smo već bili da se tamo kreće i vojvoda Momčilo Đujić [1] sa njegovim četnicima…

Treći su bili za to da se ide put Bosne gde „čeka velika vojska sa Dražom i Srpskom državnom stražom [2]”. Teza ovih dobijala je u snazi i u dinamici u svakom trenutku kad bi došla neka vest iz vrhovne komande koja bi govorila da se u Bosni vrši „koncentracija nacionalnih snaga” i da Draža čeka braću iz Crne Gore, samo da krenu - biće prihvaćeni kako valja, dočekani, smešteni i raspoređeni…

Pavle je visoko cenio ličnost Dimitrija Ljotića i naoročito u časovima kad je razvoj događaja jasno osvetljavao tačnost Ljotićevih teza, on je njega, pred svojim štablijama i političkim ljudima Crne Gore, koji su u njegovom štabu bili, hvalio i branio odlučno, odsečno govoreći da je to jedini naš politički čovek koji pravilno na stvari gleda. - „Nismo mi ranije poznavali tog čoveka”, govorio je Pavle, „bolje je reći da smo ga sasvim krivo poznavali po onom kako su nam ga predstavljali komunisti i oni koji su naseli njihovoj propagandi. Rekoše da je on fašista i nacista, a zar to nisu i o nama rekli kad smo im oktrili karte i u borbu s njima ušli!”…

Što se tiče generala Milana Nedića, njega je Pavle poštovao kao velikog vojnog starešinu i kao velikog srpskog rodoljuba koji u najtežim časovima spasava narod… Pavle je o svojoj volji unapređen od Nedića u potpukovnika i postavljen za pomoćnika komandanta Srpskog dobrovoljačkog korpusa… Međutim, Pavlov odnos prema Ljotiću i Nediću i dobrovoljcima, upoređen sa odnosom prema Draži i četnicima, bio je drukčiji. Pavle je u Draži sve do kraja gledao kraljevog ministra vojske. Draža je bio njegov komandant, njegova se reč imala da sluša i onda kada se u nju posumnjalo! Taj se odnos, u suštini, nije izmenio ni u svim našim vezama i zajedničkim borbama, pa ni našim odlaskom kod Pavla i njegovih ljudi… Mi smo za to uvek imali puno razumevanja…

U ovim teškim danima, mnogi su postavljali i ovo pitanje: - da li ima ikakvih mogućnosti da se zaustavi nemački okupator ovde? Neka ostanu ovde Nemci, pa ćemo se zajedno boriti do nekih boljih vremena. Ljudi u ljutoj nevolji videli su pred sobom i kod sebe veliki broj nemačkih vojnika. Koncentrisana na dosta uskom prostoru, ova vojska i njezina sprema mogla je da imponuje. U zajednici sa tolikom i tako naoružanom vojskom, računalo se, moglo bi se bez po muke obhrvati udarcima partizana-komunista.

Međutim, ta vojska je jedva sebi sada mogla da pomogne. I ako će se Hitlerovo „Treće carstvo” još držati pola godine, u redovima ove nemačke vojske što se povačila iz Albanije i Grčke, otpočeo je već bio početak kraja. Nije to bila evakuacija iz jedne zemlje, ili jednog kraja, da bi se zaposele druge zemlje i drugi krajevi iz nekih vojno-strateških razloga. To je bila bežanija jedne vojske koja je izgubila glavnu bitku i koja mora da se povlači…

I pored svih razgovora i dogovora, ja nikad nisam stekao utisak da Pavle istinski i ozbiljno misli na povlačenje preko Albanije. U njegovoj glavi stalno je odnosila prevagu misao da se ide Draži u Bosnu. I samo u momentma, on bi se u toj misli pokolebao.

Najveći broj vojničkih starešina, komandanata brigada, bataljona itd, slušali su Pavla bez pogovora. Samo nekoliko njih, kao recimo Bećir Tomović [3], nekoliko rezervnih oficira koji su se u antikomunističkoj borbi i graađanskom ratu istakli i dobili važne položaje u četničkim jedinicama, imali su političku reč kod Pavla i imali na njega priličan uticaj. Pavle se s njima dogovarao i savetovao, oni su za njega bili ne samo vojne starešine, već su spadali u grupu „mojih intelektualaca”, kako je Pavle obično nazivao inteligenciju koja se bila okupila oko njega: - bivše narodne poslanika, senatore, sveštenike i druga uticajna lica. Najuticajniji ljudi među inteligencijom kod Pavla navijali su takođe da se ide u Bosnu. Nisu oni bili sigurni u uspeh toga puta. I oni su se kolebali i sumnjali…

Jasno je bilo skoro svakome. - 1) Ne dolaze četnici iz Srbije i Bosne, ne dolazi „velika srpska vojska” sa Dražom na čelu. - 2) Englezi i Amerikanci se ne iskrcavaju na južnom Jadranu, a ukoliko se iskrcaju - to su neke male jedinice, komandosi, ali ni oni ne dolaze u pomoć četnicima i kao zaštita narodu, već Titu i komunistima ili kao neka neutralna posmatračka kontrola koja u stvari neće da se meša. - 3) Jasno je da se Nemci povlače i da evakuišu ove krajeve, i pitanje je samo dana kada će odavde otići, i to najednom i u najkraćem vremenu napustiće Podgoricu i okolinu. Veći deo njihovih štabova i trupa, nalaze se na prostoru puta Skadar-Podgorica. Ceni se da u svemu može da bude 50.000-60.000 vojske. Nemačke prethodnice već su bile oko Spuža i pripremale su prolaz glavnim pravcem Nikšić-Trebinje…

Što se tiče samog pokreta - povlačenja, evakuacije - Pavle je doneo odluku da se sa svima svojima, četnicima, narodom i ranjenicima, krene kad Nemci otpočnu povlačenje. On mora da koristi povlačenje nemačke vojske kad se već rešio na ovaj put.

Od tada, pa sve od odlaska iz Podgorice u početku decembra 1944, meni je bila glavna stvar ovo: - paziti da nas Nemci „ne ostave na cedilu”, da ne odu iznenada, da se ne izvuku i ostave nas. Dobro paziti da Pavlovi ne budu poslednji u povlačenju…

Pavle je zastupao stav da je njegov interes da se povlači s vojskom i narodom pravcem Podgorica-Kolašin-Mojkovac-Bijelo Polje-Priboj-Rudo. Nemci su, međutim, naumili i rešili da se povlače pravcem Podgorica-Nikšić-Trebinje…

Nemci su se ne samo rešili da idu tim putem, već su se bili uputili. Nastao je neumoran rad da se Nemci odvrate od puta preko Nikšića i da se krenu i pođu put Kolašina… Prvo sam o predlogu Pavlovom govorio dr Kramarcu i pukovniku Movesu. Videli smo da oni ne mogu uticati na promenu puta. Pa se moralo da ide dalje, kod nadležnih, kod generalâ i komandanata divizija koje su bile ovde koncentrisane.

Išli smo više puta, uvek Pavle i ja… Kad bi se pred njima pojavio, u prvom momentu nije pravio neki naročiti utisak, ali samo za malo vremena, posle kratke izmene misli, Pavle je bio nešto drugo u očima nemačkih komandanata no kad su ga onako bradata i po izgledu i odelu vrlo skromna prvi put ugledali. Pavle je znao stvari o kojima govori. Poznavao je takođe svaku čuku u Crnoj Gori, poznavao je odlično sve staze i bogaze i situacije pored njih. Poznavao je tačno način ratovanja partizana, njihove prepade, zasede itd. Poznavao je njihove komandante i jedinice.

Nemci su najodlučnije odbijali i pomisao da se izmeni pravac njihovog povlačenja. Za to je bilo javljeno i dobijeno odobrenje od njihove glavne komande. Oni su, najzad, krenuli tim putem. 

Prve nemačke jedinice bile su već u pokretu i sukobile su se s partizanima. Otpor partizana uz pomoć engleskih topova bio je dosta jak kod Danilovgrada i kod Spuža. Tu su Nemci imali izvestan broj žrtava. To je Pavlu dobro došlo ne bi li to uticalo da menjaju pravac puta i krenu prema Kolašinu…

Jednom prilikom generalštabni nemački pukovnik - docnije sam saznao da je bio šef štaba - uze veliku geografsku kartu i raširi je na stolu. Pavle skoči sa stolice i naže se nad ovom kartom… Prsti su mu igrali na karti kao na federu, pokazivao je i objašnjavao…

Krajem novembra, uoči konačnog povlačenja glavnine nemačke vojske iz Podgorice, doleteo je iz Berlina jedan „vrlo važan” nemački armijski general. Docnije samo saznali da je to bio Ler.

Pavle i ja odmah smo pošli u štab nemačke komande. Ovu priliku trebalo je iskoristiti i lično tom najvišem funkcioneru govoriti o potrebi promene puta. On će biti merodavan da reši ovo pitanje, a ako pak ne može lično da ga reši, može autoritativno da predloži da mu predlog od najviše instance bude usvojen.

Taj najviši nemački vojni faktor na ovom području nalazio se u bunkeru, u komandi nemačkog divizijskog generala iza starog podgoričkog grada. Bilo je veče. Usput mi je Pavle rekao da sad ni za dlaku ne popuštamo, da energično odbijemo i obesnažimo sve nemačke razloge za povlačenje preko Nikšića i da nemačku vojsku skrenemo prema Kolašinu.

Čim smo otpočeli razgovor, primetili smo da je glavni general bio upoznat sa celom stvari koja nas je interesovala. - „Ja znam za plan g. Đurišića, ali nažalost tim putem je nemoguće”, reče nam. Pa nastavi: „Kod Bioča velika voda (Morača) odnela je most i taj se most, sada usled ogromnog nadolaska vode, ne može popraviti”.

Prevedoh doslovce vojvodi šta glavnokomandujući general nemačke vojske kaže. Kao iz puške, vojvoda dočeka i kategorički ustvrdi da se most, u roku dva do tri dana, može popraviti.  Mogu se čak i dva mosta napraviti, doda Pavle, tako da bi mogle brzo da promiču kolone i da se ljudstvo ne bi gomilalo kod Bioča…

General je na to odgovorio da je njemu referisano da je nemoguće most podići; i obratio se majoru, šefu pionira pri ovom štabu. Na pitanje: - šta može biti od mosta kod Bioča, nemački major stručnjak odgovori da je nemoguće sada taj most postaviti. Pavle je ostao uporan pri svom prvom gledištu. Nemci nisu popuštali.

Najzad, Pavle reče da kažem general: - da će on lično pokazati kako treba podići dva mosta i da on garantuje da će mostovi biti gotovi i perfektni za prelaz. General je prihvatio predlog, pa ako se pokaže da se most može podići, odmah se okreće nemačka vojska prema Kolašinu.

Sutradan je Pavle pošao sa nemačkim stručnjacima u Bioče kod porušenog mosta. Želeo sam i ja da pođem, ali mi je on rekao da nikako nije potrebno. Kad se uveče vratio, saopštio mi je sav radostan da je imao pravo. Posle tri dana nemačka teška vozila tutnjala su preko jednog, a lakša vozila i pešadija preko drugog mosta. Na putu ka Lijevoj Rijeci sreo sam se sa nemačkim šefom pionira. Uz osmejak, rekao mi je: - „U vojvodi Đurišiću srpski narod je izgubio genijalnog pionira, inženjera”.

U isto vreme, valjalo je da se reši još jedan zadatak: pitanje transportovanja Pavlovih teških ranjenika. Bilo ih je oko 50… Odmah sam potražio pukovnika Movesa… reče mi da ovih dana dolaze veliki nemački transportni avioni koji treba da prevezu teške nemačke ranjenike. Bilo ih je oko 400. Treba pokušati da se stvori mesto u tim avionima za Pavlove ranjenike… O tome sam smesta razgovarao sa dr Kramarcom, saopštivši šta sam čuo od pukvnika Movesa. Odmah treba da pođem do nemačke glavne komande u Podgoricu, rekao mi je dr Kramarc, a on će u međuvremenu takođe isto govoriti nadležnima… Krenuo za Podgoricu. Tamo sam brzo našao glavnokomandujućeg… Rečeno mi je da će Pavlovi teški ranjenici biti premešteni i to među prvima. Avioni su leteli noću pri vedrom vremenu. Sa tim avionima preneti su Pavlovi teški ranjenici, ali, nažalost, ne svi, kao ni nemački, usled vremena koje je nastupilo. Oni preostali transportovani su bolničkim k

Uveče, pred sam polazak iz našeg sela pokraj Podgorice — pošli smo zorom 1. decembra 1944. — gde smo proveli celo ovo vreme, došao je u posetu kod moje družine vojvoda sa više svojih štablija i drugih starešina. Moja grupa za tu priliku spremila je jednu malu priredbu, pa je bilo i pesme i šale…

Međutim, ja nisam bio ni srećan ni zadovoljan. Brinulo me je što glavni zadatak nismo izvršili. Prilikom polaska iz Beograda, meni je D. Ljotić rekao: - „Tvoj je zadatak da naše gledište izneseš vojvodi, da mu kažeš i objasniš, pa da nastojiš da se njegovi povlače što pre u Sloveniju, kako bi se sačuvali za bolja vremena…” Ja sam Pavlu to u mnogo prilika govorio i svakom zgodom na to s vraćao i objašnjavao drugim, u prvom redu uticajnim prvacima iz grupe Pavlovih intelektualaca.

Sa Nemcima stvar je bila uređena što se povlačenja u Sloveniju tiče. O tome je bio napravljen sporazum između Ljotića, Nedića i nemačkog poslanika u Beogradu dr Nojbahera.

Pre nego sam pošao za Crnu Goru iz Beograda, ja sam, po uputstvu Ljotića, posetio lično dr Nojbahera u njegovom stanu. On mi je dao otvoreno pismo za sve nemačke vojne i političke vlasti do Crne Gore i za Crnu Goru. U tom pismu bilo je kratko izloženo zašto putujem vojvodi Pavlu Đurišiću. Pored toga, dr Nojbaher je na drugi način obavestio dr Kramarca na Cetinju.

Uoči samog povlačenja, video sam da je ceo moj rad na glavnom zadatku bio uzaludan. Osećao sam da mi nije pošlo za rukom da Pavle i njegovi donesu čvrstu odluku i pođu put Slovenije…

Pojedine „intervencije” i „diplomatske” akcije koje smo mi obavljali mogli su da svrše i Pavlove štablije i njegovi intelektualci. Za to nije bilo potrebno ni velikog znanja ni naročite umešnosti. Međutim, videli smo mi da je i kod Pavlovih intelektualaca bilo one iste težnje kao i kod mnogih intelektualaca i političkih ljudi u Srbiji, da se sačuva „čisto perje” — bar pred javnošću. Bilo je ovde nešto od onog u Srbiji. Drugi javno mogu i treba da gaze u blato do guše — da bi nama bilo bolje i sigurnije, ali mi da se u te stvari ne mešamo.

Lično Pavle nije bio od te vrste ljudi. Svoju kolaboraciju, u stavri pred smrtnim opasnostima nuždu narodnu, on je svesno, junački i javno vršio. U podne i u ponoć sretao se on bez zazora sa Nemcima, primao ih u štab kod sebe i u njihove štabove odlazio, s njima razgovarao i s njima se nosio uvek kad je to potreba iziskivala…

Vojvoda Pavle naiđe iza podne i ručasmo zajedno na Zlatici. Pavle je posvršavao poslove, izdao naređenja kojim će se redom njegovi prebacivati preko mosta na Morači i ići dalje. Krenuli smo pred veče prema Bioču. Udarila je velika kiša, bilo je blato, put pretežak, a tek je to bio početak… Na Bioču smo zanoćili oko vatri koje smo celu noć ložili. I sutra dan pred zoru krenusmo dalje i prođosmo most i udarismo cestom. Ova je već bila sva zakrčena od nemačkih kolona, automobila, kamiona, konjskih kola i vojnika…

Put od Podgorice do Prijepolja u mojoj beležnici ovako sam odmerio. Podgorica-Bioče 12 km, a koliko od Bioče do Lijeve Rijeke, nisam obeležio. Od Lijeve Rijeke do Mateševa 15 km, od Mateševa do Kolašina 11 km, od Kolašina do Mojkovca 25 km, od Mojkovca do Bijelog Polja 10 [!? - prim] km, od Bijelog Polja do Prijepolja 50 km…

U Brodarevu smo noćili u kući jednog muslimana. Reče mi da je bio četnik, pa da su ga četnici razoružali. Pokazao je četničku legitimaciju i molio da mu se vrati oružje… Rano jutrom krenuli smo za Prijepolje. Tu je pala konačna odluka…

Uveče, pozvao me je vojvoda Pavle sebi, u jednu kuću gde se on sa svojim najbližim i pratnjom sklonio. Reče mi Pavle, naglas, tako da su svi mogli da čuju…: - „Dragi Ratko, mi se večeras rastajemo, opraštamo. Ti odaziš jednim putem, a mi drugim. Mi ćemo u Bosnu, našem komandantu, a ti ćeš sa svojom družinom u Istru, u tvoju sadašnju bazu… Pozdravite Ljotića i sve tvoje…” Teške su mi bile reći vojvodine. Bilo mi je sad konačno jasno da je moja misija ostala bez uspeha…

U Postojnu, odnosno Bistricu [Slovenija, prim], došli smo 15. januara [1945. godine].

Krajem februara Boško Kostić [4] pošao je u Bosnu do Draže Mihailovića. Njemu je D. Ljotić poverio uglavnom istu misiju kod Draže kakvu je meni poverio kod vojvode Pavla Đurišića. O tome Boško Kostić iscrpno piše u knjizi „Za istoriju naših dana”. Pred polazak u Bosnu, zamolio sam Kostića da svakako dođe u vezu sa vojvodom Pavlom, da ga od moje strane mnogo pozdravi i da vidi šta će biti s njime. Prilikom susreta sa Kostićem, vojvoda Pavle je rekao i ovo:

- „Ja sam odlučio da sa svojim ljudima pođem (u Istru). Imam odobrenje i sporazum sa nekim ljudima, a ovde neću ostati. Tifus nas satire, a i u borbama sa partizanima imamo stalne gubitke. Da sam slušao Parežanina, ja bih sa mojim ljudima već odavno bio u Sloveniji… Parežanina nisam poslušao, da krenem u Sloveniju, jer su me drugi stalno obaveštavali depešama da će se saveznici sigurno iskrcati...”

U nekoliko depeša vojvoda Pavle je i docnije javljao da je mnogo pogrešio što nije odmah pošao za Istru. Tako je javljao i vojvodi Momčilu Đujiću, Ljotiću, a i meni lično.

Kad je najzad rešio da krene put Istre, bilo je kasno. Ljotić je sve činio da mu se put obezbedi. Između ostalog, poslata su mu u susret i tri Dobrovoljačka puka. Od susreta nije ništa bilo. Dobrovoljački pukovi morali su se vratiti sa terena i prešli su u Austriju, u Korušku, gde su ih Englezi zarobili, razoružali i malo docnije predali Titu... Stradao je i vojvoda Đurišić sa mnogim oficirima, stradalo je hiljade četnika…

(Kraj) 

---

[1] – Momčilo Đujić (1907-1999), predratni sveštenik-paroh SPC, poput Đurišića nimalo nije skrivao otvorenu kolaboraciju sa Italijanima, docnije Njemcima. Jedini četnički komandant koji je s glavninom svoje jedinice, iz śeverne Dalmacije, uspio da pobjegne pred Titovim parizanima.

[2] – Njemci su odobrili Nedićevoj vladi, uz Ljotićev Srpski dobrovoljački kopurs, početkom 1942. i Srpsku državnu stražu (Serbische Staatswache). Ta formacija, sa preostalih oko 6.500 naoružanih pripadnika, tokom oktobra 1944, kada su Njemci od partizana i Sovjeta poraženi u Srbiji, stavila se pod četničku komandu Draže Mihailovića preimenujući se u Srpski udarni korpus JVuO, na čelu sa gen. Damjanovićem - prethodno Nedićevim šefom kabineta koji je Parežaninu dao novac za misiju kod Đurišića u Crnoj Gori.

[3] – Bećir Tomović, rodom iz Polja kod Mojkovca, predratni član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), gimnazijski profesor. U grupi istaknutih Poljana, komunista i simpatizera, prevođenih učiteljem Milovanom Anđelićem, koje lokalno rukovodstvo KPJ sumnjiči za „trockizam”. Nedugo nakon što su novembra 1941. partizani ubili Anđelića, Tomović se povezao sa organizatorima četničkoga pokreta u Crnoj Gori. Početkom 1945. u Đurišićevoj komandi Tomović je načelnik „kulturno-propagandne grupe”. On je u martu 1945. šef Đurišićeve delegacije u pregovorima sa dr Sekulom Drljevićem i saradnicima u Sarajevu i Zagrebu. Takođe, Tomović je supotpisnik sporazuma o stvaranju Crnogorske narodne vojske od preostalih Đurišićevih sljedbenika, koji su se odvojili od četničke vojske Mihailovića. Vojin K. Janičić, predratni žnadar, jedan od preživjelih četnika, docnije iz emigracije ironično piše: - „zelenaški ‘ministar’ i ‘bivši’ komunista Bećir Tomović” („Dva svjedoka”, 1977, Vindzor, 59).

[4] – Boško N. Kostić, sekretar Dimitrija Ljotića.