PJEŠČANI SAT: Danilo Kiš - Ljubavno pismo posvećeno Crnoj Gori

22.02.1935.

U „Izvodu iz knjige rođenih“, objavljenom u „Mansardi“, Danilo Kiš nije upisao datum svog rođenja, 22. februar 1935. Zapisao je da su mu mnoge pojedinosti iz porodične hronike ostale zauvijek nerazjašnjene, jer je 1944. njegov otac, kao i svi rođaci, odveden iz Subotice u Aušvic, odakle se skoro niko nije vratio. U porodičnoj istoriji s majčine strane pomenuo je slavnog pretka, „legendarnog crnogorskog junaka koji se opismenio u svojoj pedesetoj godini“ i jednu „'amazonku' koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku“. Zapisao je da je od svoje majke naslijedio sklonost ka pripovjedačkoj mješavini fakata i legende, a od svoga oca patetiku i ironiju.

„Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gdje je živeo moj ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša“, bilježi Kiš u kratkoj autobiografiji, navodeći da je u crnogorskoj prijestonici položio prijemni ispit za likovnu školu kod Petra Lubarde i Mila Milunovića, ali da je ipak odlučio da završi gimnaziju. Uz to je kod Simonutija starijeg učio da svira violinu, a kad je Muzička škola preseljena u Kotor nastavio je da svira cigansku muziku, mađarske romanse, a na školskim igrankama tango i ingliš-valcere.

„U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe: spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat“, bilježi Kiš u Izvodu iz knjige rođenih. Književni zanat izučio je na Beogradskom univerzitetu, gdje je diplomirao kao prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu književnost. Ostatak života posvetio je pisanju.

Sabrana djela Danila Kiša objavljena u četrnaest tomova, među kojima su i Mansarda, Pešćanik, Rani jadi, Enciklopedija mrtvih, Grobnica za Borisa Davidovića, prevedena su na sve značajnije jezike. Romansijer, pripovjedač, esejista, dramski pisac, dobitnik najznačajnijih književnih priznanja, preminuo je u Parizu u oktobru 1989. godine.

Dvije i po decenije nakon Kišove smrti pronađene su tri pjesme i dva pisma stara 62 godine, koje je kao osamnaestogodišnjak poslao mladoj Engleskinji Džin Mekrindl nakon zajedničkog ljetovanja u omladinskom kampu u Makarskoj. Pisma su prvi put objavljena 2015. u nedjeljniku „Vreme“, povodom 80 godina od rođenja Danila Kiša. Danas prenosimo njegovo pismo sa Cetinja iz novembra 1953. posvećeno Crnoj Gori.

   PISMO O CRNOJ GORI

  posvećeno prijateljici iz Engleske

 Ako te zanima zemlja po imenu Crna Gora, ne traži je na mapi sveta ili Evrope, jer ćeš je, veruj mi, teško pronaći. A ako je i nađeš, vrh tvoje olovke može celu da je prekrije!

Pogledaj: na mapi je ona označena sivkasto-smeđom bojom – kao da je neko prosuo kafu; ali to nije kafa – to je tek divlja golet – "karst". Tu su i mala polja, okružena golim planinama: razgalila bi te, kad bi samo mogla da ih vidiš.

Ona nisu veća od dva-tri metra kvadratna, a kad bi ih videla, možda bi se setila drevne bajke koja kaže da je ovim krajevima nekad koračao čudesni div, a da su polja tragovi njegovih koraka.

A ako negde vidiš traktor veći od ovih polja, nećeš da se iznenadiš kad primetiš seljaka kako ore primitivnom "Adamovom plugom" ili kako kopa tvrdu zemlju motikom. Kad se približiš njegovoj kući, ugledaćeš nisku sušnicu s malim prozorima, na podu ćeš – kada uđeš – videti ognjište.

Možda i ne znaš šta je ognjište: to je, prosto rečeno, vatra unesena u kuću i položena na pod. Iznad plamena s tavanice visi glinena posuda vezana konopcem. U njoj se kuva dobro osušena šunka, poslednja koja im je ostala, koju će ipak ponuditi tebi, jer si gošća.

Izneće ti i vina – ako si u delu Crne Gore gde se uzgaja vinova loza, kao u Crmnici – pa ćeš da piješ slatko crno vino i ne znajući da ga je iscedila ovdašnja sirotinja svojim bosim stopalima. Gde god da kreneš, svako će da te ponudi svojim vlastitim niskim tronošcem da na njemu sediš kraj ognjišta zacrnjenog od dima.

I reč "crnogorski" za tebe više neće da označava samo veselu šarenu narodnu nošnju, nego nešto manje šareno, ali intenzivnije. Nemoj da se iznenadiš ako ti se zemlja i ljudi učine grubim. U mnogim ovdašnjim kućama na zidovima još stoje sablje koje bi ti, kad bi znale da pričaju, prikazale svu grubost ljudi.

Ispričale bi ti priču o pradedi i dedi tog seljaka s polja koji su vodili teške bojeve s Turcima i kako je mala planinska Crna Gora stolećima bila poprište krvavih bitaka. Dok su sve susedne zemlje, praktično ceo Balkan, patile pod ovim opasnim zavojevačem, Crna Gora je bila zemlja slobode i niko nije mogao da je potpuno pokori.

Ova dugotrajna borba stvorila je velikog umetnika reči koji je uobličio večan spomenik crnogorskom patosu i hrabrosti. Ime mu je Petar Petrović Njegoš, a bio je pravoslavni vladika Crne Gore i najveći pesnik celog južnog dela Jugoslavije sa svojom lirsko-epskom poemom Gorski vijenac.

Ovde moram da pomenem kako je tvoj filozof i pesnik Milton imao veliki uticaj na njega i njegove filozofsko-teološke stavove koje je objasnio u svom spevu Luča mikrokozma, baš kao što je Milton objasnio svoje u Izgubljenom raju. Nemam nameru da ti još mnogo pričam o istoriji. Samo pažljivo pročitaj Gorski vijenac – preveden je na engleski još davno – i znaćeš sve o crnogorskom mentalitetu.

Tokom Drugog svetskog rata, Crna Gora je – kao i uvek – bila jedna od prvih republika koje su podigle ustanak protiv talijanskih fašista koji su hteli da okupiraju ovu siromašnu zemlju sa nešto malo obale i neosvojivim planinama. Ima mnogo grobova rasutih duž cele zemlje sa imenima mnogih narodnih heroja svedoka ove herojske borbe.

Nakon ovog rata Crna Gora je stekla nezavisnost i jednaka prava. Sada je deo federacije kao Narodna republika sa vlastitim Centralnim komitetom koja ulaže mnogo truda u obnovu s ciljem da dokine večnu pasivnost. A ako prođe nekoliko godina pre tvoje druge posete Crnoj Gori, moći ćeš da vidiš njen uspon mnogo bolje nego danas.

Ova zemlja ima sve uslove da bude aktivan deo Jugoslavije i da unutar nje doživi procvat. Da samo na tren vidiš Titograd, njen glavni grad, obnovljen iz ruševina, imala bi priliku da svedočiš njenom brzom razvoju. Ne, Crna Gora nije poljoprivredna zemlja. Njene vrednosti su boksit, nafta, železna ruda i druga prirodna bogatstva koja dosad nisu eksploatisana te će ona biti srećnija i lepša zemlja nego ikad pre.

Evo vrlo kratko i nekih činjenica: Titograd je sada već obnovljen, izgrađena je pruga Nikšić – Titograd, kao i velika železara u Nikšiću. Osim ovoga, počela je i izgradnja velike pruge od Beograda do Bara na našoj obali.

Izgled naše zemlje kao i njenih ljudi se promenio i menja se iz dana u dan. A tebe, strankinju i gošću, kad opet dođeš u našu zemlju, dočekaćemo sa šunkom i vinom, ali ćemo takođe i da uživamo u obilju svega što volimo.

 S.R.