Region je ponovo u fokusu EU i SAD

Piše: Sonja Biserko, predsjednica Helsinškog odbora u Srbiji 

Predlog francuskog predsednika Emanuela Makrona o novoj strategiji prema Zapadnom Balkanu bio je, kako se pokazalo, novi podsticaj raspravi, kako u EU, tako i u regionu. Prvi put se otvoreno govorilo o nedostacima aktuelne procedure i kako je prevladati.

Odbacivanje predloga da se Severnoj Makedoniji i Albaniji odobri kandidatura protumačena je kao strateška greška koja može imati pogubne posledice ne samo za Balkan, nego i za EU. Upravo je rasprava tim povodom otvorila i pitanje geostrateškog značaja Zapadnog Balkana za EU, ali i iznedrila i novu metodologiju Evropske komisije koja između ostalog podrazumeva i veće angažovanje Komisije i članica EU u implementaciji strategije.

Najava plana

Najavljen je i investicioni plan za Balkan, što se može tumačiti kao povratak EU u reformske procese na Balkanu. Veće ekonomsko prisustvo EU suštinski će vezati Zapadni Balkan za EU, a uticaće i na suzbijanje drugih aktera čije prisustvo EU smatra zabrinjavajućim.

Mada Zapadni Balkan formalno teži evroatlantskim integracijama, region u suštini nema unutrašnji ljudski potencijal za reforme koje su neophodne za članstvo u EU.

Region je u tom smislu bio mnogo spremniji za taj proces pre devedesetih nego sada. Ratovi, poništavanje prethodnih dostignuća u ime „novih vrednosti“, neuspešna tranzicija, ali i rešenja koja su usledila nakon ratova (Dejtonski sporazum, status Kosova) – sve to je blokiralo balkanska društva i održalo u životu teritorijalne aspiracije pojedinih lokalnih aktera. Zapadna međunarodna zajednica je potcenila snagu tih aspiracija i ostavila Balkan kao „unfinished business“.

Srbija je najveća opstrukcija za njene susede zbog kontinuirane ambicije da njima dominira. Politike Beograda otežavaju demokratsku konsolidaciju suseda, produkltivnu saradnju u regionu i napredak ka EU i NATO.

Dve decenije su dovoljno dug period koji iziskuje i realno sagledavanje potencijala ne samo regiona kao celine, već i svake pojedinačne zemlje. Zato, jer su i u prethodnom jugoslovenskom projektu imale različit nivo razvoja, ali i koncept preuređenja Jugoslavije – centralizam versus konfederacija. Sukob dvaju koncepata doveo je do brutalnog raspada. I posle tri decenije od raspada zajedničke zemlje te razlike se još očituju, pre svega u pogledu vizije budućnosti, ali i regionalnih odnosa.

Srbija i realnost

U tom smislu, Srbija se izdvaja kao zemlja koja nije spremna prihvatiti novu realnost u regionu, odnosno priznati postojanje novih država i tretirati ih kao ravnopravne partnere. To se ogleda u njenom svakodnevnom odnosu prema susedima koje nije prihvatila kao nezavisne države i na čije teritorije još uvek ima pretenzije. To se pre svega odnosi na Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Kosovo, pa i na Makedoniju. Umesto normalizacije odnosa, Beograd svojom politikom „zaštite srpskog naroda“ i sprečavanjem njihove integracije u matične zemlje, u suštini podstiče tenzije kroz govor mržnje i demonizacijom svih susednih naroda.

Kao zemlja koja ima centralno mesto na Balkanu, Srbija pokušava da maksimalno iskoristiti politički i ekonomski kontekst za koji smatra da je po nju povoljan. U tom smislu, Beograd pokazuje samouverenost i smatra da može napredovati u diversifikaciji odnosa i sa Rusijom i sa Kinom. Istovremeno, podilazeći odnos Zapada prema Srbiji kao lideru regiona i faktoru stabilnosti doprineo je uverenju srpskih elita da su njihovre pretenzije ostvarljive.

Međutim, pokazalo se da je Srbija ključni faktor destabilizacije u regionu i to će ostati sve dok ne odustane od velikodržavnog nacionalizma. Srpska nacionalna elita je priželjkavala međunarodne okolnosti koje će joj, uz pomoć Rusije, omogućiti zaokruživanje nacionalnog projekta. Rusija u stvaranju te iluzije igra važnu ulogu, jer je veoma duboko ušla u srpsko javno mnjenje s tezom da „Srbi treba da budu veoma srećni što nisu u EU“. Za Rusiju zadržavanje Zapadnog Balkana izvan EU i raspirivanje lokalnih sporova podriva evropsko jedinstvo i verodostojnost same EU.

Državna politka Srbije nije se promenila u odnosu na region nakon odlaska Slobodana Miloševića. Nacionalni stratezi Miloševiću pripisuju velike zasluge, jer je ratom uspeo da markira teritorije koje će nove vlasti ,,demokratskim putem“ i ,,gandijevskim otporom“ vremenom konsolidovati kao srpske etničke teritorije.

Sada se primenjuju druga sredstva i u velikoj meri se ona stavljaju u kontekst aktuelnih zbivanja na relaciji Zapad - islamski svet, posebno kada je reč o Bosni i Kosovu. Još uvek, kao i pre 30 godina iz krugova nacionalnih ideologa izroni ponuda o rekomponovanju Balkana po etničkim granicama.

Umesto normalizacije odnosa, Beograd svojom politikom „zaštite srpskog naroda“ i sprečavanjem njihove integracije u matične zemlje, u suštini podstiče tenzije kroz govor mržnje i demonizacijom svih susednih naroda

Strategija

Beograd nije zatvorio srpsko pitanje i rešava ga protiv interesa srpskog naroda u susednim zemljama.

O tome svedoče i zvanični dokumenti koji precizno definišu politiku prema regionu. To je pre svega Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu (2011) i Povelja o srpskom kulturnom prostoru (2019). Srpska pravoslavna crkva je u oba slučaja glavna institucija za sprovođenje tih strategija, jer je jedina prekogranična legitimna institucija.

Nije zato čudno što Beograd pojačava podršku srpskim zajednicama u susedstvu, ali i pritisak na državne organe u vezi sa statusom i pravima srpske zajednice. Posebnu ulogu u tome ima i Napredni klub koji svojim izveštajima podupire tezu da su Srbi u svim susednim zemljama ugroženi.

Da bi se razumelo ponašanje Srbije treba uzeti u obzir i njene geostrateške interese kako ih definišu srpske elite. Ti interesi su državni i sporedno je koja je opcija trenutno na vlasti. One se razlikuju samo po metodu, ali suština je ista. Aktuelna vlast je do kraja ogolila tu strategiju i na neki način otvorila oči svima, kako susedima tako i Zapadu. Međunarodni veoma fluidni kontekst ohrabrio je aktuelnu vlast na grublje poteze, direktniju retoriku i bezobzirnije ponašanje kako na unutrašnjem, tako i na regionalnom i međunarodnom planu.

Geopolitički interes Srbije u Bosni i Hercegovini je očuvanje RS i njeno pripajanje Srbiji. RS se smatra jedinom srpskom pobedom devedestih i zato se treitra kao spoljnopolitički prioritet Srbije, što je navedeno i u strategiji bezbednosti koju je Aleksandar Vulin prezentirao Skupštini Srbije. Ona je geopolitički važna za Srbiju zbog povezivanja sa Jadranom, te geoplitičkog pritiska na Crnu Goru (što je više nego očito tokom poslednja dva meseca), sprečavanja neosmanskog projekta, zaposedanja druge obale Drine i pomeranja „civilizacijske granice“ ka zapadu, što povećava srpski uticaj. Ostvarivanje ciljeva drugim sredstvima u mirnodopskim uslovima podrazumeva prihvatanje Dejtonskog sporazuma kao optimalno rešenje u datim okolnostima.

Zvanični dokumenti Beograda precizno definišu politiku prema regionu. To je prije svega - Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu (2011) i Povelja o srpskom kulturnom prostoru (2019). Srpska pravoslavna crkva je u oba slučaja glavna institucija za sprovođenje tih strategija, jer je jedina prekogranična legitimna institucija

Crna Gora i Makedonija

Crna Gora se u geopolitičkom razmatranju Srbije posmatra kao „unutrašnje pitanje“ i pridaje joj se ,,nemerljiv geopolitički značaj“. Crna Gora nikada nije prihvaćena kao nezavisna država i tertira se samo kao teritorija, odnosno kao još jedna srpska zemlja.

Osporava se crnogorstvo i jezik, a crnogorski identitet se posmatra kao hibridni. U skladu sa time, jača se pozicija srpskog naroda, dok Srpska pravoslavna crkva već ima status države u državi. Interes Srbije je da na čelu Crne Gore bude „državni politički lider“ koji će respektovati srpske geopolitičke interese, stalno vršiti pritisak kroz razne inicijative.

Zato se Milo Đukanović percipira kao glavna prepreka ostvarenju srpskih intersa. Krajnji cilj Srbije je formiranje državne zajednice, jer samo tako i Srbija i Crna Gora dobijaju na geostrateškom značaju.

Srpski stratezi su uvek tretirali makedonsko pitanje kao centralno geopolitičko pitanje na Balkanu. Milorad Ekmečić je više puta naglašavao ,,ko kontroliše Vardarsku dolinu je hegemon Balkana“.

Strateški gledano, Makedonija je uvek u paketu sa Kosovom što u velikoj meri objašnjava i NATO intervenciju jer, smatralo se, da Milošević svojom politikom ugrožava bezbednost čitavog južnog krila NATO. Zato je već u decembru 1992. godine Milošević dobio tzv. ,,Božićno upozorenje“, a 1993. godine Savet bezbednosti UN doneo je odluku o raspoređivanju UN trupa u Makedoniji kao opomena Beograda ukoliko dirne u Kosovo. Beograd je umešan u makedonska događanja od njene nezavisnosti. Posebno je zamereno skopskim vlastima na priznanju Kosova, ali je u unutrašnjim previranjima podržavao Nikolu Gruevskog koji je flertovao i sa Moskvom.

Beograd je uvek računao na makedonske-albanske odnose kao primer ,,latentnog konflikta“. Međutim, zapadna međunarodna zajednica upravo zbog fragilnosti Makedonije i njenog strateškog značaja svojevremno je zaustavila sukobe, ishodovala ,,Ohridski sporazum“, zatim otvorila mogućnost za njeno brzo uključenje u NATO.

Srpski stratezi ipak smatraju da Beograd ima potencijal da utiče na makedonsko stanovništvo pre svega ekonomski i preko kulture i time geostrateški veže Severnu Makedoniju za Srbiju. Paralelno se pojačava i pritisak na makedonsku državu u vezi sa statusom srpske zajednice, koja je veoma aktivno učestvovala u zbivanjima vezanim za poslednje izbore kada je delovala zajedno sa beogradskim i ruskim tajnim službama.

Kosovski čvor

Mada je srpska država proterana sa Kosova 1999. godine, Srbija i dalje percipira Kosovo kao važan geopolitički prostor. Smatra se da Albanci nisu državotvoran narod i da je to mafijaška država koja bez spoljnog faktora, pre svega, NATO i SAD, ne bi bila održiva.

Beograd je svestan da su kosovski Albanci važan saveznik za Zapad i da je stanovništvo dinamično i orijentisano ka evroatlanskim integracijama, što u suštini umanjuje srpski uticaj. Zbog toga je Beograd pokušao da izdejstvuje razdvajanje Srba i Albanaca, odnosno podeli Kosovo u čemu nije uspeo mada je u jednom momentu imao podršku i Hašima Tačija i, što je još važnije, Edija Rame.

Srpski stratezi smatraju da je ,,Kosovo nakon intervencije postalo vanredno važan i geografski predisponirani centralni geopolitički položaj“, što Srbiji nalaže, kako se smatra, da se ,,kontinuirano bavi pitanjem Kosova kroz direktno mešanje u političke procese na Kosovu“. Srpska lista je zato važan instrument u realizaciji srpskih aspiracija prema Kosovu.

Tako ambiciozna predstava o vlastitom značaju ne uzima u obzir interese drugih u regionu, i posebno, ne interese nekih spoljnih aktera. Srbija se suviše oslanja na Rusiju čiji interesi nisu identični sa njenim.

Ruski uticaj

Aktuelna dinamika u regionu i posebno sinhronizacija događaja u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini jasno ukazuje da je na delu pokušaj stvaranja nove realnosti (izvikivanje referenduma u RS i događanje litija u Crnoj Gori) koja bi destabilizirala čitav region. Srbija sprovodi identičnu politiku u regionu poput one koju Rusija sprovodi u svom bliskom okruženju (Ukrajini, Gruziji, Moldaviji).

Ponašanje Rusije na Balkanu ima za cilj da kompromituje EU i NATO tako što preko Srbije destabilizuje ceo region. Međutim, može se reći da EU, i pored brojnih unutrašnjih izazova, po prvi put reaguje racionalno, odnosno u aktuelnim zbivanjima stala je na stranu Crne Gore i Bosne, upozoravajući Srbiju da ne dolazi u obzir promena granica.

Čak je i ambasador Ričard Grenel u svom tvitu u vezi najnovije inicijative SAD na Balkanu izjavio da razmena teritorija ne dolazi u obzir.

Aktuelna vlast i njen ključni čovek Aleksandar Vučić imao je šansu da uđe u istoriju kao neko ko je uspeo promeniti uhodanu orijentaciju Srbije. No, očigledno nije sposoban za to, bilo zbog ličnih ograničenja, bilo zbog pritiska unutar i van zemlje (Rusija). Upisaće se u istoriju kao lider koji je do kraja ogolio srpski projekat i koji je naterao EU, uprkos nepovoljnim okolnostima, da najzad uzme u odbranu region.

Zato je važna regionalna konsolidacija i regionalna solidarnost što bi region učinilo subjektom, a ne objektom međunarodnih odnosa. Regionalna saradnja je važan element evropske perspektive Zapadnog Balkana.

Za EU bi konsolidacija Balkana bila dokaz da još uvek ima potencijal za integraciju. Podela regiona na različite interesne sfere bila bi pogubna, jer bi to generisalo stalne tenzije između različitih interesa. Novi komesar za spoljnu politiku Žosep Borel je na konferenciji za bezbednost u Minhenu izjavio: ,,Ako nismo sposobni da odigramo najznačajniju ulogu u neposrednom susedstvu, zaboravite na ulogu Evrope u geopolitici“. S obzirom na pretenzije EU da postane globalni igrač Zapadni Balkan će biti prvi test da li je za to spremna.