Otvoreni Balkan je prostor slobodnog kretanja organizovanog kriminala i jeftine radne snage

Srbija je, tvrdi predsjednik Aleksandar Vučić, bastion slobode i nezavisnosti, ali i garant mira u regionu. Srbija je željna zajedničkog života i dobrih komšijskih odnosa, dodao je predsjednik Vučić tokom ovogodišnje svečanosti obilježavanja Dana državnosti Srbije. Dokaz tih dobrih odnosa sa susjedima valjda su i pojedini laureati, kojima je 15. februara 2022. godine novi „garant mira i stabilnosti“ na Balkanu uručio najviša državna odlikovanja – od Željke Cvijanović i Milana Kneževića, do episkopa vranjskog Pahomija, Gojka Đoga i Rajka Noga. Jedan od odlikovanih, glumac Džoni Dep, bio je zadužen da toj palanačkoj priredbi doda malo holivudskog glamura.

„Vučić je uručio visoko državno odlikovanje svome posilnom iz Crne Gore, koji služi snagama vojnog udara i koji Srbiju već 35 godina drži u stanju nedovršenosti, izolacije i teskobe. Vučićev batler nagrađen je u paketu s vranjskim pedofilom i već zaboravljenim šumskim pesnicima već zaboravljenog Miloševićevog zločinačkog režima“, napisao je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, istoričar Nikola Samardžić.

„Uručujući nagradu episkopu vranjskom Pahomiju, Aleksandar Vučić politički je oživeo kabinet Vojislava Koštunice, svestan da je proteklih godina iz tog centra upravljanja izgrađen ne samo sistem moći, nego i poluge uticaja za novu elitu koja se u svemu počela oslanjati na prethodno vreme“, kaže profesor Samardžić za Autonomiju. „Bila je to i poruka opoziciji, koja se mentalno zaglavila u istom kabinetu. Poslednjih dvadesetak godina, od formiranja političke koalicije Crvenih beretki, zemunskog klana, Demokratske stranke Srbije i, nažalost, većine u Demokratskoj stranci, veliki broj medija, političara, uticajnih javnih ličnosti učestvovao je u destrukciji i depolitizaciji javnosti. U tom smislu, bilo bi isuviše pojednostavljeno reći da se Srbija vratila u devedesete“.

AUTONOMIJA: Zašto?

SAMARDŽIĆ: Time se daje alibi onim snagama koje su se 6. oktobra 2000., u sve očiglednijoj koaliciji sa onim prethodnim, udružile isturajući Zorana Đinđića kao svoju privremenu masku prema Zapadu; istovremeno, završavale su poslove neophodne za uspostavljanje novih političkih i ekonomskih odnosa, koji, istina, neće podrazumevati ratne operacije, ali će neprestano izazivati krize, afere i nestabilnosti u celoj bivšoj Jugoslaviji.

Orden Pahomiju orden je Vojislavu Koštunici, čija će politika Vučiću omogućiti da zadrži apsolutnu vlast, ali i da kompromituje opoziciju, koja, u osnovi, sa Koštunicom i Vučićem deli iste političke ideje. Predsednički kandidat Zdravko Ponoš potvrdio je da s Vučićem i Koštunicom pripada ne samo istom mišljenju; zajedno, oni predstavljaju istovetnu vladajuću kastu. Gradska lista Dragana Đilasa, čiji je nosilac 2011. podržao Koštunicu i Crvene beretke, uvredljiva je za sve koji kao ličnu tragediju doživljavaju događaje što su zauvek preusmerili našu političku sudbinu. Najzad, parlamentarna lista namerno je depolitizovana i pročišćena od političkih ličnosti sa bilo kakvim jasnim političkim stavom koji bi vodio promeni.

Šta to tačno znači?

SAMARDŽIĆ: Nastupaju u neodređenom sistemu vrednosti, pristojniji su od Vučića i Vučićevih; u sličnom političkom sistemu i ekonomskom poretku od njih će se ponašati pristojnije. Ta bezoblična masa, koja se godinama unazad gomilala na opozicionoj strani – deluje kao da je isti lider birao podobne – verovatno će Vučiću pomoći ne samo da zadrži vlast, nego i da Srbiju sačuva od evropskih integracionih procesa, od unapređenja odnosa sa susedima, pa i od suočavanja s prošlošću, sa kojom se Vučić, kako je pokazao prilikom dodele odlikovanja, sve bezobzirnije poigrava.

Često govorite i pišete o depolitizaciji društva.

SAMARDŽIĆ: Na isti način na koji je Vučić uspostavio apsolutnu vlast, Dragan Đilas je opoziciji nametnuo apsolutnu poslušnost i odricanje od EU i NATO, bez kojih nema važnih promena. Đilas je opoziciju lišio jakih političkih partija, sve ostatke ostataka Demokratske stranke sveo je na uzaludne, tužne i jalove figure; istovremeno, u medijima pod svojom kontrolom forsirao je opštemestaško, često i klovnovsko tumačenje savremenog sveta, političkog poretka, ustavnih anomalija, ekonomije, zaštite životne sredine… Upravo su Đilasovi mediji, kao u kacu s kiselim kupusom, potopili poslednje ostatke političkog razuma, koji podrazumeva evropsku perspektivu, izlazak iz izolacije, novo ekonomsko i tehnološko partnerstvo sa evropskim susedima.

Koliko je politika tih evropskih susjeda doprinijela haosu o kojem govorite?

SAMARDŽIĆ: Ako se vratimo u vreme pre dolaska Vučića na vlast, setićemo se da je on za, uslovno rečeno, liberalne krugove u Srbiji u jednom momentu postao prihvatljiviji od Borisa Tadića. Dobijao je sve jasniju podršku Zapada, u regionu ga je podržao i predsednik Milo Đukanović. Svoj prvi period na vlasti, onaj do 2016. godine, Vučić je koristio za konsolidaciju svoje moći. Ukrajinsku krizu, migrantsku krizu, Bregzit i dolazak na vlast Donalda Trampa iskoristio je kako bi razorio institucije u Srbiji i podredio ih ličnoj vlasti. Prva velika afera, afera „Savamala“, pokazala koliko je taj proces bio uspešan.

Tokom spomenutih velikih političkih kriza i potresa, bilo je zanimljivo posmatrati ulogu Nemačke, pojedinačno najmoćnije evropske države, posebno u svetlu odnosa Zapada i Rusije. Naravno, Srbija nije jedina žrtva nove politike Angele Merkel, koja donekle podseća na istočnu politiku Vilija Branta.

U kojem smislu politika Angele Merkel podsjeća na politiku Vili Branta?

SAMARDŽIĆ: Brant je bio kultna ličnost evropske liberalne javnosti, iako je u Varšavskom getu kleknuo tek dvadeset i pet godina nakon završetka Drugog svetskog rata. Brant je 1975. bio prinuđen da se povuče sa mesta kancelara, nakon što je u njegovom kabinetu otkrivena sovjetska agentura. Koju godinu kasnije, 1979, pojavili su se Zeleni. Tvrdilo se, sećam se, da je njihova uloga zaustavljanje nuklearnog programa Zapadne Nemačke, sve sa ciljem da se nemačka ekonomija podvede u zavisnost od sovjetskih energenata. Upravo se to i dogodilo.

U aktuelnoj nemačkoj Vladi je i Socijaldemokratska partija. Kancelar Olaf Šolc bio je vicekancelar u Vladi Angele Merkel, ali i saradnik Gerharda Šredera, najvažnijeg Putinovog čoveka u Nemačkoj i najvažnijeg Nemca u Rusiji. Tako je Nemačka, umesto snage evropskog ujedinjenja i proširenja, postala činilac evropskog nejedinstva i relativizator ruskih malignih uticaja.
Svesna razarajućih posledica ne samo ruske nego i nemačke politike, Bela kuća je prošle nedelje u svoje prioritete uključila i evropsku integraciju Zapadnog Balkana.  

Kako u EU? Kroz Otvoreni Balkan?!

SAMARDŽIĆ: Otvoreni Balkan je eufemizam za „srpski svet“ i „veliku Albaniju“; to je prostor slobodnog kretanja organizovanog kriminala i jeftine radne snage za projekte pranja kapitala stečenog u istim i sličnim aktivnostima. Sa druge strane, ako se stavite u američku poziciju, specijalni američki izaslanik za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar obraća se onome koga, nažalost, doživljava pobednikom izbora u Srbiji, tj. svome, opet nažalost, budućem partneru. Američkoj administraciji više odgovara očigledno pritiscima podložan Vučić nego slaba opozicija, koja je već nastupila sa antiameričkim stavovima.

Jasne su mi žustre reakcije svih koji su razočarani ovakvim stavom američke administracije. Pitanje je da li će, u ovome grotlu ukrajinske krize, Vučić nakon izbora konačno početi da sarađuje, budući da je deset godina lagao svoje zapadne partnere, putinizirao Srbiju, najmanje polovinu Bosne i Hercegovine i polovinu Crne Gore; uticao je na političku nestabilnost koja se oseća u Hrvatskoj, u Sloveniji, u Severnoj Makedoniji; sever Kosova jezgro je Otvorenog Balkana. I da skratim: nadam se da je ovo Vučićeva poslednja šansa, ali i poslednja šansa politika sličnih Vučićevoj.

Borba protiv korupcije je prioritet, ponavljaju u SAD. Milorad Dodik je na „crnoj listi“ SAD zbog korupcije i kriminala, ne zbog šovinizma i secesionizma; istovremeno, izaslanik Eskobar za svog ključnog partnera u regionu bira čovjeka koji je na čelu najkorumpiranije zemlje Zapadnog Balkana.

SAMARDŽIĆ: Region dugo nije agendi na EU, zato Amerika mora da preseče. SAD to često rade grubo, ne obazirući se na male razlike ili vrednosne nijanse. Druga mogućnost je da je sam američki izaslanik za Zapadni Balkan u mreži korupcije. Doduše, ne verujem da je to sada moguće, budući da je ogromna pažnja usmerena upravo na istu mrežu korupcije i malignih uticaja sa Istoka. Mislim i da SAD trenutno nisu preterano zabrinute bezbednosnom situacijom u BiH: kriza postaje pretežno politička, bez konkretnijih pretnji obnovom ratnih sukoba kao pre godinu ili dve. Naravno da je veoma iritantno kada se korupcija pominje kao prioritet nad politikom koja gazi po žrtvama iz bliske prošlosti, razara temeljne vrednosti i evropskog ujedinjenja i američkog društva. Međutim, dok su SAD rastrzane između ukrajinske krize i veoma kompleksnih odnosa sa Kinom, region može da dobije tačno onoliko koliko je dobio.

Vučić je iz ormana sada izvadio Vojislava Koštunicu

Ako Bosna i Hercegovina, kako kažete, danas nije ključno žarište krize na Balkanu, gdje je novo balkansko „bure baruta“?

SAMARDŽIĆ: Uveren sam da je u Moskvi. U BiH se prepliće suviše unutrašnjih i spoljnih činilaca i teško je sve te konce razmrsiti. Konkretno, najodgovorniji za krizu – ali ne i jedini – jeste Vučić, koji drugim sredstvima nastavlja politiku jedne frakcije SK Srbije i vojnog vrha s početka devedesetih. Upravo zato iz plakara, iz kojega već ispadaju svi kosturi, on danas vadi Vojislava Koštunicu. Drugim rečima, Vučić za iste ciljeve koristi manje nasilna sredstva.

Verovatno je sve očiglednije i to da pre opšteg sređivanja odnosa u EU i vlastitog ustavnog okvira koji je postao nefunkcionalan, Srbija ne može očekivati bilo kakve nove političke opcije, lidere i ideje. Istovremeno, neophodno je da se EU oslobodi cinizma koji je prema Zapadnom Balkanu definisala Nemačka.

Kakvog cinizma?

SAMARDŽIĆ: Ponavljanje da region nije spreman i sposoban za evropsku integraciju. Tako su dobili i Erdogana u Turskoj, za koju su tvrdili da ne zaslužuje mesto u organizovanoj evropskoj civilizaciji. Za mene očekivano, i sam Berlinski proces sveo se na birokratski cinizam. Izolacija Zapadnog Balkana jeste ishodište stvarnih kapaciteta, što je i analitički sarkazam. Međutim, ja nisam analitičar, ja sam navijač. Bez Zapadnog Balkana, Evropa nije potpuna. U suprotnom, ovaj će region uvek biti poluga njenog rasturanja, masna fleka geografije. Takođe, bez aktivnog učešća SAD, EU nije u stanju da se konsoliduje.  

Šta je uslov za konsolidaciju regiona? Pogledajte Crnu Goru…

SAMARDŽIĆ: Crna Gora mora da se izbori sama za sebe, pre svega da ubrza evropsku integraciju i time izbegne rezervni plan, tu Evropu „B“. Crna Gora je 2020. bila žrtva nesrećne podudarnosti američke, evropske i ruske politike: nije bilo ni razumevanja za kontinuitet vlasti Mila Đukanovića i Demokratske partije socijalista. Identitetska crnogorska politika bila je slabija od srpske, pa je EU prioritet za neku novu vlast kako bi se postigao najveći zajednički sadržalac. Sve političke partije su trenutno u tom smislu slabe, dok je stvarnost postala beskrajno složena za tako malu državu. Pre petnaest meseci srušena je evropska Crna Gora. Međutim, još nisam uspeo da pročitam ni jednu izjavu predstavnika prethodne crnogorske vlasti o tome šta se u Crnoj Gori dogodilo u domenu bezbednosti, u sektoru koji je bio prioritet apostolske kvislinške vlade. Naredni prioritet bilo je rušenje finansijskog sistema.

Šta ste očekivali da čujete?

SAMARDŽIĆ: Konkretno, očekivao sam da neko iz bivše crnogorske vlasti hrabro i bez prikrivanja, sa svim važnim činjenicama, objasni ulogu aktuelnih šefa crnogorskog ANB-a i ministarke odbrane Crne Gore. Ko su ti ljudi, odakle su, kakva je bila njihova konkretna uloga, u kojoj meri je za njihovo postupanje odgovorna i prethodna vlast… Kada je reč o rušenju finansijske politike, konkretna namera bila je da se naruše osnove budžetskog prihodovanja, da se razore, klerikalizuju, poudbaše javna preduzeća, sve sa ciljem da se državni mehanizmi dovedu u zavisnost od Srbije. Nakon pada Vlade, odnosi su postali sve složeniji i, umesto da se politika svrsta na evropsku, svrstala se na onu drugu, rusku stranu. Podelom crnogorskog biračkog tela, u smislu da već davna prošlost određuje ko je ispravan i na kojoj strani, dodatno se sa javne agende uklonio prioritet povratka evropskoj integraciji, što verovatno nije bilo slučajno. Zbog svega toga, Crna Gora je danas najsličnija Ukrajini: veoma slični složeni nacionalni odnosi; deo Ukrajinaca je, kao i deo Crnogoraca, u političkom smislu proruski, odnosno prosrpski orijentisan; koriste se sva sredstva rata, koja nisu samo oružana… U novoj strategiji SAD za Zapadni Balkan neophodno je da se pitanje opstanka Crne Gore veže za pitanje opstanka Ukrajine, bez obzire na razlike u razmerama i stvarnoj važnosti.

I vlast i opozicija mrze nezavisnu Crnu Goru

AUTONOMIJA: Kako?

SAMARDŽIĆ: Raspad Jugoslavije bio je paradigma raspada Sovjetskog Saveza. „Srpski svet“ zapravo je Putinova politika prema Ukrajini i nekadašnjoj Istočnoj Evropi – povratak satelita u orbitu Moskve. Apostolska vlada rušila je tri velika uspeha Crne Gore: ulazak u NATO, uvođenje evro valute i ubrzanje EU integracije. Slično odnosu Rusije prema Ukrajini, u Srbiji je nepodeljena mržnja i u vlasti i u opoziciji prema ideji nezavisne Crne Gore, koja se obično svodi na ličnu netrpeljivost prema Milu Đukanoviću, koji je kleroboljševike potisnuo na marginu i doprineo padu Slobodana Miloševića. Pritom, ni vlast ni opozicija od Đukanovića ništa dobro nisu uspele da nauče.

 Ako SAD govore o evropskoj perspektivi država regiona, koliko su zemlje Zapadnog Balkana daleko od EU?

SAMARDŽIĆ: Srbija je daleko od EU u onoj meri u kojoj je njena javnost depolitizovana i deevropeizirana. Ovo su prvi izbori nakon 2000. godine na kojima nemate bilo kakvu političku platformu. Zna li neko šta hoće Vučić, a šta opozicija? Kampanja se svodi na tehničke detalje – ko će prikupiti više potpisa i ko će zauzeti koje mesto na listi. Vučić urla kako neće u NATO i kako neće biti gladi. Sa druge strane, od svih prosutih Đilasovih miliona, nije uspeo da kandiduje bilo koga ko je, tokom protekle dve decenije, doprineo javnom interesu. Nula! Platforma Vučićeve opozicije inferiorna je skupina populističkih fraza i besmislica: pravedna Srbija, ekonomski patriotizam, čovek na prvom mestu, život ispred profita… To smo videli u Sovjetskom Savezu pre tačno stotinu godina, kao i u bojkotu slovenačke robe osamdesetih.

Promena vlasti sama po sebi jedini je smisao ovih izbora. Nadam se da će Vučić iz njih izaći oslabljen, da će izgubiti neke poluge moći. Tek tada će se srpsko društvo suočiti sa nepostojanjem konkretne, jasne političke perspektive. Ovaj montipajtonovski izgled javne sfere upozorenje je da niko ne zna šta će biti sutra. I da zavisimo od drugih. Ako je nekome sa strane uopšte više stalo da se ovde sprovode reforme, da se ukinu poslednje evropske granice, da konačno postanemo deo evropske porodice.

 Ima li građanska Srbija kandidata na ovim izborima?

SAMARDŽIĆ: Mislim da nema. Izuzev nekih Vučićevih maškara.
Srpsko društvo je u ubrzanoj regresiji, koja se pre svega može videti u stavovima o budućnosti institucija, ekonomije, siromaštva, regionalnih odnosa, evropske integracije, zaštite životne sredine. Vučić brižljivo formira lažnu ekološku alternativu, koja se prethodno sama ponudila njemu ili tom načinu mišljenja. Njihova namerava je da nas vrate u pećinu ili na krošnju.
Ponavljam: EU nije tema izbora, ali jeste opšta anti-NATO kampanja. Što je za Srbiju isto. Deluje kao da je rat juče završen. I vlast i opozicija podržavaju Rusiju u ukrajinskoj krizi, iako se NATO probudio upravo pred izazovom te krize. Ako Rusija bude na gubitničkoj strani, da li će i politika Srbije završiti u nekome budućem Nirnbergu? Kako se, u tom smislu, uopšte formira javno mnenje? Kako su definisani svi naši prioriteti?

AUTONOMIJA: Kako?

SAMARDŽIĆ: Od Vučića i njegovih parapolicijskih medija ne očekuje se bilo kakav razuman ili konstruktivan stav, sve dok na to ne budu primorani spolja.

Razgovarala: Tamara Nikčević