Fudbalski šoumen ,,Guzo“ Vujović za Antenu M: Dribling draži od gola, i kad ti veliki Pele kaže Majstore

Titograd nije imao privilegiju da u velikoj Jugoslaviji slavi titule Budućnosti, ni dva finala Kupa Maršala Tita nijesu donijela trofej o kojem bi se pričalo decenijama, ali glavni grad najmanje od šest republika SFRJ nije toliko zaostajao za ostalim fudbalskim centrima kad su u pitanju virtuozi na terenu. Koliko je samo publika pod Goricom bila na nogama sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. vijeka kada je loptu u nogama imao čovjek čije će majstorstvo kasnije potvrditi i veliki Pele.

Fudbalski šoumen neobičnog nadimka - Dragan ,,Guzo“ Vujović.

,,Tada je nešto značilo biti fudbaler Budućnosti, u Podgorici se barem znalo ko su igrači. Bili su momci na glasu, prvo jer je bila velika liga, drugo što je tada bilo čast igrati za Budućnost. Možda je i danas čast, ali vidim da je samo trka za novcem - da se odigra godinu, dvije i ode neđe đe je bolje. A mi smo bili ,,osuđeni“ da nam do 28. godine nema mrdanja iz one Jugoslavije. Mogao si da znaš - za period od najmanje pet godina - isti sastav koji igra za jedan tim. Dešavali su se kartoni, povrede, pa da odsustvuje igrač-dva, ali otprlike znalo se sve“, priča Vujović za Antenu M.

Nema više ni velike lige, ni toliko asova, a tek publike...

,,Bila je mnogo jaka liga, jaki mečevi, pune tribine, i to ne samo na utakmicama jer nam je tri-četiri hiljade ljudi dolazilo na trening pred neki važniji duel. To vrijeme se ne može uporediti sa današnjim“, kaže Vujović.

Nekad tranzistor na uvo, a sad...

,,Opijenost“ najjačim evropskim ligama uzrokuje nerealna očekivanja kad se pogled ,,prebaci“ na crnogorske terene, saglasan je Vujović.

,,Danas se gledaju sve svjetske lige, pa probamo da poredimo neuporedivo. U ono vrijeme nije bilo ni TV prenosa naše lige, a kamoli drugih. Ko je imao tranzistor, bio je povlašćen. Tranzistor na uvo i prate se utakmice po cijeloj zemlji. Danas neko može da prati fudbal u cijelom svijetu, a upoređivati s našim je vrlo teško. Imamo mi igrače koji igraju vani i nešto znače, ali dosta njih odu mladi i mi nažalost ostajemo s ovima koji treba da se dokažu“, smatra Guzo, koji je u jednom intevjuu objasnio da je nadimak ,,nastao u ulici, zbog nekakvih napolitanki koje nije htio da dâ drugu“.

Idu li nam talenti prerano u inostranstvo?

,,Velika je trka za novcem, mnogo je menadžera i mnogo ambicioznih roditelja, koji bi odmah htjeli da unovče talenat svoje đece, ali to teško prolazi. Na Zapadu je jedno mjerilo, kod nas potpuno drugačije. U Crnoj Gori nije teško da sa malo talenta isplivaš pa da značiš nešto u našoj ligi, ali treba se dokazati vani. Zato mnogi i ne prođu. Zadovoljavaju se manjim ligama, mada kakve god da su opet su mnogo veća primanja nego kod nas. Ali što ćemo, to je naša sudbina...“, konstatuje Vujović.

Vratimo se u prošlost, na dane kad je gostovanje pod Goricom bilo jedno od neugodnijih na prostoru od Vardara do Triglava.

,,Teško je bilo ođe pobijediti. Jeste da smo se dosta godina mučili da ostanemo u ligi, ali ko je ođe dolazio nije mogao računati na bodove. Mogao nas je neko pobijediti, nije sporno, ali Boga mi trebalo je dobro da se oznoji da bi to uradio. Kad nam je baš trebalo, teško je ko mogao odavde izvući živu glavu. Rezultatski mislim, jer nijesmo se tukli ni sa kim“.

Kakve je samo saigrače imao Vujović u Budućnosti - Tonka Miročevića, Caca Ljumovića i ostale majstore koje je titogradska publika obožavala. Da su su bila drugačija pravila, mnogi od njih bi sigurno imali bogatije fudbalske biografije.

,,Da smo mogli da odemo sa 22, 23 godine, to bi štetilo kvalitetu lige, ali sigurno bismo napravili veće karijere. U Jugoslaviji je tada bilo igrača - mrak. Ali starosna granica za odlazak te sputavala, vani si išao kao već stari igrač. Sa 31 godinu si nekada bio praktično veteran, a danas igraju u vrhunskim ligama sa maltene 40 godina“.

Žalite li što nijeste igrali za neki klub iz jugoslovenske ,,velike četvorke“, a bili ste među boljim driblerima lige?

,,Bio sam na pragu toga, ali teško je bilo promijeniti klub. Tada su političari vodili klubove, drugačija se upravljalo. Veze klubova bile su političke jake. Ako zovne političar iz Crne Gore onoga u Srbiji i kaže ,,nemojte toga da uzimate“, to se tako rješavalo. Bilo je na mnogo višem nivou, nije bilo sve u parama“.

Zamjerali su mi da sam se ,,sprdao“ reprezentaciji

Dragan Guzo Vujović je na revijalnom meču protiv reprezentacije Jugoslavije pod Goricom više od pola meča imao loptu u nogama i niko nije mogao da mu je uzme. Iz tog razloga bio je nepoželjan na spisku ,,A“ selekcije državnog tima.

Mit ili istina?

,,Nije mit. Zamjereno mi jeste, o tome se i pisalo, ali ne od podgoričke publike, ona je uživala, već sa drugih nivoa da sam se kao ,,sprdao“ sa reprezentacijom. A to je bio moj stil igre i protiv Čukaričkog, i Napretka, i svih drugih. E sad, što se pogodilo tako taj dan, to je zahvaljujući reprezentaciji“, objašnjava Vujović.

Jeste li više voljeli dribling ili gol?

,,Važio sam za driblera i milije mi je bilo da zabavim publiku, ali drago mi je Boga mi bilo i kad dam gol, prelijep je osjećaj. Mada sam više uživao da ih namještam nego da ih dajem. Dao sam ih dosta, ali pamtili su se oni koje daš Partizanu, Zvezdi, Dinamu... Protiv nekog drugog postigneš dva-tri, piše se o tome u ponedjeljak i odmah se zaboravi“.

(Stoje: Radovan Bujić, Branislav Drobnjak, Zoran Voeotović, Vojo Vukčević, Janko Miročević, Zoran Nikitović, Slavko Vlahović. Čuče: Mirko Radinović, Caco Ljumović, Mojaš Radonjić, Mićo Bakrač, Guzo Vujović)

Odlazak na drugi kontinent

U Guzovoj virtuoznosti, nesvakidašnjem daru da ,,lomi“ protivničke igrače, prvenstveno desne bekove, i izmamljuje osmijehe navijača, od 1982. godine uživali su na sjevernoameričkom kontinentu.

Godinu i po igrao je za Montreal, dvije i po za njujorški Kosmos, a kad nije bio na velikom terenu, blistao je na malom fudbalu.

,,Imao sam tada nekih ponuda iz Evrope, ali ovo mi je bilo najkonkretnije, a i imao sam ugovor u ruci. I, da ne bih čekao jer sam bio u cajtnotu za odlazak vani, odlučio sam se za drugi kontinent. Nijesam pogriješio, to je period lijepog života. Amerikanci su preteče ovoga što danas radi cijela Evropa - od vođenja statistike do ostalog, o svemu se tamo tada vodilo računa“, sjeća se Vujović.

,,Nije bilo pritiska, nije bio mač iznad glave da nešto moraš. Ako zaslužuješ - dobićeš ugovor, ako ne zaslužuješ - lako se otresu od toga. Moraš biti dobar da bi ostao, nema ugovora na pet godina i da te trpe. Nije bilo kao danas da ti moraju sve nadoknaditi“.

Ne žalim što nijesam ostao u Americi

Američki ,,soccer“ bio je tada potpuno stran balkanskim ljubiteljima fudbala, ali razlika je bila i u mentalitetu, navikama...

Ipak, igrao se dobar fudbal, tvrdi Vujović.

,,Odeš u potpuno drugi svijet, pa naiđeš na sva svjetska imena koja su nešto značila. U toku prvenstvene pauze zakazivali su utakmice sa najjačim svjetskim timovima. Pobjeđivali smo Maradoninu Barselonu, Zikov Udineze, tadašnje svjetske prvake Independijente i Juventus... Sva imena koja su nešto značila u svjetskom fudbalu dolazila su tamo, tako da je i to bio veliki plus. Nije bio zatvoreni krug u kojem se igralo samo s američkim timovima, već sa cijelim svijetom“.

Da li ste razmišljali da ostanete da živite u SAD?

,,Ne. Drugo je vrijeme bilo, niko nije mogao pretpostaviti što će se dešavati kod nas. Mogao sam da ostanem, ali me nije to privlačilo. Relativno sam se rano i vratio, vuklo me da se vratim kući, prije svega jer sam bio odvojen od familije, a želio sam da budemo zajedno. Nijesam htio da mi đeca idu tamo u školu, već sam ih poslao ovamo jer sam znao da ću se vratiti. Ne žalim zbog toga“.

Kad ti Kralj fudbala kaže ,,majstore“

U Budućnost se vratio 1986. i predvodio talentovanu generaciju u kojoj su bili Dejan Savićević, braća Brnović... Godinu kasnije završio je karijeru iz koje jednu od najljepših uspomena predstavlja druženje sa legendarnim Peleom.

Čuveni Brazilac igrao je za Kosmos prije Vujovića, a rivali su bili na jednoj revijalnoj utakmici.

Tog dana nastala je čuvena fotografija na kojoj su Pele, naš Vujović i Franc Bekenbauer (tih godina takođe fudbaler Kosmosa), а čuvena je anegdota da je Kralj fudbala poslije meča prišao crnogorskom asu, potapšao ga i kazao mu: ,,Majstore...“.

,,Sa Peleom se ne može niko porediti. Imao sam sreću da igram protiv njega u meču starog i novog Kosmosa. Iako je bio veteran, vidjelo se njegovo majstorstvo, mogao je da se nosi sa mlađim igračima. Bio je ,,čudovište“ od igrača i jednostavan čovjek. Poslije te utakmice nas nekoliko je imalo cjelodnevno druženje po njujorškim lokalima. Bio je prostodušan čovjek, a veliko ime. Poslije njega, oni koji su se dokazivali na neke druge načine... meni se to nije sviđalo. Mada, ne možemo reći da Maradona nije bio super igrač, Platini je bio dobar, ali ni blizu Pelea. Prije mene u Americi je bio i Johan Krojf, koji je takođe bio čudo od igrača i preteča ovog modernog fudbala...“.

Prođemo kolo, dva kvalifikacija i doviđenja

Dragan Vujović danas mirno provodi penzionerske dane u igri s unucima, druženju sa prijateljima... Ne može, ipak, bez fudbala - gleda, prati i konstatuje da u Crnoj Gori danas, nažalost, nema velikana.

,,Evo, Budućnost je čekala 15 godina da bi postala prva po broju trofeja“, kaže Vujović.

,,U Srbiji su dominantni Zvezda i Partizan, pored njih teško da neko može osvojiti titulu, kao i pored Dinama u Hrvatskoj, u Sloveniji se na vrhu smjenjuju Maribor i Olimpija, a svi ovi klubovi nešto znače u Evropi. Mi ovako, dok ne koncentrišemo kvalitet bar u jednom klubu da može nešto da uradi, nećemo nikad značiti. Nema tu sreće, što se i vidi - jedno, dva kola kvalifikacija i doviđenja. Kad jedan klub napravi nešto, povući će i druge da probaju jer u pitanju je čista zarada. Od igranja u Evropi možeš da živiš godinu. Fudbal je treća, četvrta industrija u svijetu. Koliko se tu napravi dresova, kopački, patika, šortseva, lopti... A cijeli svijet igra“, podvlači naš sagovornik.