Trajno primirje

Piše: Aleksej Kišjuhas

Kojom političkom alhemijom se jedan poraz čovečanstva nazvan Prvim svetskim ratom transformiše u proslavu „pobede“ Srbije? Nije li neprimereno i nekako nepristojno da se na Dan primirja ili globalnog polaganja oružja u Srbiji tim oružjem – zvecka? Pa prebrojavamo avione i tenkove, te reklamiramo borbenu gotovost na vojnoj paradi? I još tu rashodovanu gužvu nazivamo „Vek pobednika 1918-2018“, iako je očigledno da smo se u tom stoleću poprilično napatili. Oživljavanjem teze o „pobedama u ratu i porazima u miru“, Dobrica Ćosić se poput zombija smeška u grobu jer kao da više nije „u tuđem veku“. Pošto smo se mi bili vratili u onaj devetnaesti. I, uzgred i moliću, šta su tačno bile naše „pobede“ u ratnom periodu od 1991. do 1999. godine? Takođe, insistiranjem na posleratnom „prisajedinjenju“ Vojvodine (ali i Crne Gore i Makedonije) u zajedničku državu na čelu sa srpskom dinastijom, ispada kao da su sve tragične žrtve Prvog svetskog rata nekako „vredele“. A da li su zaista? Dakle, zašto kada se radi o tzv. „Velikom ratu“, nas upadljivo i uporno zanima samo „Velika Srbija“?

Zatim, kako to da povodom veličanstvenog obeležavanja stogodišnjice od kraja Prvog svetskog rata u Parizu, nas od svega interesuje samo – raspored sedenja na „proslavi“? Kao da je u pitanju seoska svadba pod šatrom, pa je najvažnije da li kum sedi pored starog svata? I da li smo tim povodom bili saslušali moćne poruke o pretećim i trajnim opasnostima od nacionalizma i rasizma? Jer, mogli smo nešto i da naučimo. Upravo je krajnje arogantna, kratkovida i „pobedom“ opijena politika Saveznika nakon Prvog svetskog rata dovela do nerešenih nacionalističkih frustracija. I doprinela je drugom činu evropske i belosvetske klanice samo dve decenije kasnije. A lakomisleno i nadobudno posleratno crtanje granica, od Alzasa i Lorene do centralne i istočne Evrope, i od Bliskog istoka do Balkana, samo je dodatno zakuvalo nacionalističke strasti. I baš zato, za razliku od Beograda, u Parizu namerno i svesno nije bilo ni vojske, ni parade, ni proslave. Ni pobednika, ni poraženih. Očigledan je i nekako zjapeći taj simbolički jaz u obeležavanju Dana primirja između Srbije i (većine) sveta. Jaz u razumevanju države i nacije, junaštva, patriotizma i ponosa, te rata i mira. I dubok je i strašan, baš kao i rovovi Prvog svetskog rata.

Kako svedoči kognitivni psiholog Stiven Pinker, nešto se bilo promenilo u političkoj imaginaciji i kulturi sećanja Zapada nakon Prvog i, posebno, Drugog svetskog rata. Naime, kao što svaki „paket aranžman“ turista može primetiti, stariji gradovi Evrope i sveta načičkani su istorijskim simbolima i reliktima prošlosti koji proslavljaju vojnu silu i nekakvo vojevanje. Sve do nedavno, države Zapada su se šepurile ratobornim spomenicima: mišićavim i obdarenim antičkim ratnicima, uniformisanim generalima na konjima, trijumfalnim kapijama, stubovima i slavolucima sa bornim kolima. Čak su i metro stanice obeležavale slavne pobede, pa imamo stanice Austerlic i Bir Hakejm u Parizu ili stanicu Vaterlo u Londonu. I ikonografija državnih zastava i grbova je impresivno agresivna: narogušene ptičurine, lavovi i ostale grabljivice, te isukane sablje i preteći projektili bili su (pa i ostali) norma ili pravilo. Međutim, novi trgovi, ulice i spomenici na Zapadu više ne proslavljaju i ne obeležavaju ratobornost. Nakon iskustva (belo)svetskih ratova, ponosne vojskovođe u sedlu ustupile su mesto spomenicima posvećenim ožalošćenim majkama, umornim vojnicima ili „neznanim junacima“. Na glavnom bulevaru u Berlinu, u zgradi „Nova stražarnica“, nalazi se jedino sumorna i traumatična skulptura majke koja u naručju drži svog mrtvog sina. Na mestu brutalnih bitaka kod Ipra u Belgiji u Prvom svetskom ratu, danas se nalazi i spomenik hiljadama – dezertera. Dakle, ljudima koji bi tada bili streljani i/ili prezirani zbog kukavičluka. A na Trafalgar skveru, tik do gordih lavova i ponosnog admirala Nelsona, od 2004. godine stoji i spomenik od 5 metara koji je sama antiteza ratničkoj estetici: bela, mermerna skulptura nage, trudne žene i umetnice sa invaliditetom, rođene bez ruku i nogu.

Naravno, ne radi se tu samo o spomenicima, iako dotični jesu odličan izraz ili odlivak sociokulturnog miljea u kamenu i bronzi. Slično je bilo i u književnosti. Već 1920-ih godina, pojavljuju se sasvim drugačiji, gorki, mračni, brutalni i posve antiratni narativi poput Remarkovog „Na zapadu ništa novo“ (1929.), Hemingvejevog „Zbogom oružje“ (1929.) ili pak genijalnog „Dobrog vojnika Švejka“ Jaroslava Hašeka (1923.). Kod Remarka, jedan vojnik se pita kako počinju ratovi, pa mu drugi tumači: „Pa, tako što jedna država uvredi drugu državu“. Na šta ovaj blistavo odgovara: „Država? Ne razumem. Planina u Nemačkoj ne može da uvredi planinu u Francuskoj. Niti to može reka, drvo, njiva ili pšenica“. Pa ipak, Prvi svetski rat jeste započeo kao rat zbog „povrede časti“, „poniženja“ ili merenja dužine spolovila među evropskim silama kao svojevrsnim i posve erektivnim „mesečarima“, prema toj popularnoj i preciznoj kvalifikaciji. Austrougarska je Srbiji ispostavila „ponižavajući“ ultimatum, pa se u ime svoje slovenske braće bila „uvredila“ i Rusija. Nemačka se onda zauzvrat „uvredila“ zbog svoje germanske braće u Austriji, te se toj gužvi priključuju Francuska i Engleska u sveopštoj borbi ili igri „kukavice“ oko inače sasvim personalnih ili ličnih drangulija kao što su obraz, ponos, stid, čast, posramljenost i stas. A sve preko grbače radnika i seljaka brutalno žrtvovanih u ime nacionalnih i imperijalnih elita.

Zbog zapanjujućih razmera ovog krvoprolića, Prvi svetski rat je bio nazvan i „ratom koji će okončati sve ratove“. Na plećima mirovnjačkih divova kao što su Lav Tolstoj, Viktor Igo, Mark Tven ili DŽordž Bernard Šo, filozofa Bertranda Rasela, industrijalaca Endrua Karnegija i Alfreda Nobela, te nebrojenih feministkinja, sindikalaca, socijalista i komunista, i državnicima i političarima je najzad pristiglo iz zadnjice u glavu. Svetski lideri su zato osnovali Ligu naroda 1919. godine kao međunarodnu instituciju koja će raditi na razoružanju, diplomatskom rešavanju sukoba i poboljšanju globalnog blagostanja. I sad, naknadno pametni, mi danas znamo koliko se bilo istrčalo pred rudu. Svet se ubrzo, još jednom, i još grublje, pohvatao za gušu. Ali, u pitanju ipak jeste bio radikalni raskid sa viševekovnom evropskom tradicijom prema kojoj je rat bio smatran za nešto što je herojsko, časno i slavno, koliko i uobičajeno. A sve je to bila samo „Velika iluzija“ (1937), kako ističe veličanstveni antiratni i antinacionalistički film Žana Renoara. Dakle, sudeći prema posleratnim spomenicima, romanima, filmovima i institucijama, ratovanje više i odjednom nije bilo jedna uzbudljiva, muška, sveta, hrabra, pravedna ili pročišćujuća rabota. Već stvar koja je nemoralna, odbojna, necivilizovana, uzaludna, jalova, prezrena, glupava, vulgarna, skupa, apsurdna i okrutna.

Gotovo svuda, ali ne i u Srbiji. Zato što su etnonacionalizam, etnička razgraničenja i jedna „jedan narod, jedna država, jedan vođa“ logika ovde poput Đekne – još nisu umrli, a ka’će ne znamo. Te se povodom Prvog svetskog rata i „prisajedinjenja“ Vojvodine, u Novom Sadu zato podiže staromodni, anahroni i kičoliki spomenik kralju Petru I Karađorđeviću od čitavih 10 metara. Na konju, u ratnoj uniformi, sa pratećom ćirilicom i na – Trgu republike. Navodni „jubilej“ pokušali su da (zlo)upotrebe i velikosrpski nacionalisti i državni pesnici poput Matije Bećkovića, planiravši da u Crnoj Gori i Crnogorcima guslaju o tome da Crna Gora i Crnogorci zapravo uopšte ne postoje. Pa se cela srbijanska javnost besramno uskopistila kada im je zabranilo da dođu. To jest, da povodom Prvog svetskog rata proslavljaju tzv. „Podgoričku skupštinu“ kada je doneta odluka da se Kraljevina Crna Gora ukine i sjedini sa Srbijom. Ova zabrana ulaska za „velikosrpsku četvorku“ bila je sasvim ispravna i suvisla, čak i ako je bila marketinški nevešta, zato što je dotičnima samo dala na značaju. Jer, besmrtnim rečima spomenutog Bernarda Šoa: „Nemojte se nikada rvati sa svinjom. Vi ćete se isprljati, a svinji se dopada“.

Dakle, iz svih ovih i njima sličnih razloga, završetak „Velikog rata“ u našem društvu (re)interpretira se kao ostvarenje vlažnih nacionalističkih snova o „Velikoj Srbiji“. Dok su u Parizu pre nekoliko dana (i do tek nedavno zaraćene) evropske sile bogoradile upravo protiv tog nacionalizma. Svesne sledeće činjenice: baš kao što su sve žrtve Drugog svetskog rata bile žrtve fašizma, sve žrtve Prvog svetskog rata bile su žrtve – nacionalizma, imperijalizma i rasizma. Dan primirja 1918. godine bio je skromni, preuranjeni, pomalo naivni, ali i toliko hrabri i odsudni korak u pravcu trajnog mira ka kojem su vrludavo hodala evropska društva i njihovi najveći mislioci, umetnici i književnici. Tačno, bio je „potreban“ još jedan svetski rat i prateći holokaust kako bi se utvrdilo ovo krvavo gradivo. Ali, mi na Balkanu smo tu lekciju ponavljali više puta i do juče. Valja podsetiti i da je na evropskom tlu od 900. do 1914. godine vođeno čak 2311 ratova, ili prosečno po 2.3 rata godišnje tokom 1000 godina. I zato u senci Trijumfalne kapije u nedelju nije bilo trijumfalizma. A na stogodišnjicu od 1918. godine niko nije proslavljao nikakvu pobedu. Već su se svi razumni osećali poraženo, pa su otuda bili tako smrknuti. A mi? Umesto pijeteta prema svim žrtvama nacionalnih elita, mi bismo i dalje drobili „nama“ i „njima“, o svojim nacionalnim pobedama, herojstvu, ponosu, časti, nepravdama i frustracijama kao trajnom prošlom vremenu u kojem živimo i koje klešemo u kamen. I zbog kojeg ostajemo u trajnom primirju, a ne u miru jedni sa drugima. I tako sve do nekog sledećeg rata.