Oslobodićemo crnogorski Dunav i ujediniti crnogorske zemlje!

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Ko šta radi, naše komšije neprestano vode kampanje protiv nesrećne, usamljene, samohrane Srbije. Nema dana a da neki viđeniji članovi političke i intelektualne elite iz susednih zemalja ne negiraju pravo Srbiji na postojanje. Razni političari, akademici i ostali pesnici iz Sarajeva neprestano kliču kako je granica na Drini privremena, kako je valja izbrisati i prisajediniti Srbiju Bosni, kao neku vrstu kolonije. Iz Hrvatske neprestano stižu aspiracije na neki deo Srbije, najčešće se svojata Srem, ali ima i ambicioznijih imperijalista koji merkaju čitavu Vojvodinu, pola Beograda, Mačvu i komad Šumadije. Zahvaljujući ovakvom programu jedna partija je ušla u hrvatski Sabor, sa osuđenim ratnim zločincem na čelu.

Iz Makedonije svako malo pokušavaju da destabilizuju krhko stanje srpskog društva. Kad su izbili nemiri u Narodnoj skupštini Srbije, na licu mesta bio je prisutan i jedan operativac makedonske tajne službe koji je nastojao da incident eskalira. Kad su Srbija i Kosovo najzad postigli neku vrstu dogovora, nakon decenijskih sukoba i zategnutog stanja, niko iz Makedonije nije čestitao srpskom rukovodstvu, a makedonski ministar spoljnih poslova rekao je da tu i nema šta da se čestita.

Srbija - crnogorska Sparta

Svi ovi nasrtaji na Srbiju su šala u odnosu na ono što nam radi Crna Gora. Iz te do juče bratske republike stižu samo otrovne strelice mržnje. Poznati crnogorski pesnik burevesnik Kukulj Mumuljević, akademik i autor zapaženih naslova kao što su "Klaćemo se još" ili "BMW je najskuplja crnogorska reč", koristi svaku priliku da zada mučki udarac Srbiji. Njegova omiljena mantra je da je on stariji od Srbije, budući da je ova država nastala 2008. godine kad se otcepila od Kosova.

Brojni crnogorski istoričari poput Čedomora Avetovića i Aleksandra Grobarova konstantno negiraju pravo Srbima da se izjašnjavaju kao Srbi, kao i mogućnost postojanja srpske nacije. Praktično celokupna crnogorska politička i intelektualna elita, kako poziciona tako i opoziciona, ujedinjena je u mišljenju da je Srbija crnogorska Sparta i da bi trebalo da se vrati pod okrilje Podgorice. Njima iskreno nije jasno zašto se žitelji Srbije uporno izjašnjavaju kao Srbi kad svi znaju da su oni – Crnogorci.

Srbiju treba pripojiti Crnoj Gori

Kada je nedavno u Srbiji grupa Crnogoraca proslavljala stotu godišnjicu Beogradske skupštine, slaveći to što je u Srbiji svrgnuta dinastija Karađorđević, nakon čega je sva vlast pripala knjazu Nikoli Petroviću, pomenuti pesnik i istoričari su bili najavljeni kao govornici. Zvanična Srbija je najzad lupila šakom o sto, konstantni udari na državnost Srbije su dozlogrdili i Bogu i narodu, pa je zabranila ulazak ovim nepoželjnim gostima, a potom su mediji u Crnoj Gori danima i nedeljama osipali baražnu paljbu po srpskim institucijama, tražeći osvetu. Istoričar Grobarov je ipak bio prisutan na proslavi jubileja, doduše putem video linka, odakle je miroljubivo poručio: "Oslobodićemo crnogorski Dunav i ujediniti crnogorske zemlje!"

Kada je nedavno crnogorski patrijarh svratio u posetu Srbiji, odmah je utvrdio da je položaj Crnogoraca u Srbiji mnogo gori nego u vreme nacizma, kad su ih ubijali po konc-logorima, a da je stanje crnogorske crkve u Srbiji gore nego u vreme turskog ropstva. Desetine kolumnista u Crnoj Gori po raznim portalima svakodnevno pišu da je Srbija nepostojeća država, da Crnogorci u Srbiji ne mogu biti dijaspora, da je Srbija crnogorska država koja pripada crnogorskom narodu, da je biti Crnogorac u Srbiji ravno mučeništvu, da je Srbija zapravo privezak Hrvatske jer je odustala od svog iskonskog crnogorstva, da je Srbija pod okupacijom i da je treba osloboditi i pripojiti Crnoj Gori, da je vekovni srpski san bio ujedinjenje sa Crnom Gorom i slušanje naredbi iz Podgorice.

Izokrenuta priča

Naravno, u stvarnosti se ništa od ovoga ne dešava, prilično je nezamislivo da naši susedi imaju ovakav odnos prema Srbiji. A kad bi se nekim čudom ovakve stvari događale, Srbija bi već bila u ratu do istrebljenja sa komšijama, ili bi bar prekinula sve diplomatske odnose s njima. U stvarnosti – situacija je potpuno obrnuta. Ništa od gorenavedenog nije izmišljeno, samo su uloge obrnute: ovako izgleda odnos Srbije prema susedima.
Kad se iz Srbije omalovažavajuće poruke svakodnevno šalju u komšiluk, kad se ređaju pretnje i negira pravo susedima da svoje države uređuju kako žele, kad se negira i samo postojanje susednih država, a njihove granice smatraju privremenima – to u Srbiji deluje sasvim normalno. A kad bi bilo obrnuto, vascela Srbija bi zavapila kako je svi mrze i rade joj o glavi. Nema boljeg načina da se sagleda ideološka narkoza koja je u Srbiji postala normalna i uobičajena od obrtanja perspektive.

Mit o srpskoj izuzetnosti

U ovakvom nadmenom, nipodaštavajućem odnosu koje Srbija ispoljava prema susedima ima nečeg suštinski rasističkog, jer se podrazumeva da Srbi nužno zaslužuju privilegije u odnosu na ostale narode iz bivše Jugoslavije. Za Srbe bi trebalo da važe jedna pravila, a za sve ostale neka sasvim druga. Dvostruki aršini su nešto što se podrazumeva, nešto što je toliko ušlo u krv i svakodnevno razmišljanje da to gotovo niko više i ne vidi. I skoro niko ne primećuje da je tu nešto možda malo čudno i iščašeno, da s tom logikom nešto nije u redu. A ta logika bi mogla da se svede na latinsku izreku "Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu".
Mit o srpskoj izuzetnosti i nadmoći nad drugima neprestano se pothranjuje sa svih strana, u tom himeričnom poslu učestvuju raznoliki segmenti društva: od akademika do političara, od pisaca do kolumnista, od predstavnika vlasti do opozicionara, od tzv. ozbiljnih medija do tabloida. Dovoljno je pomenuti frazu o Srbiji kao "lideru u regionu" koju su rabili i rabe vlastodršci svih političkih boja.

I opet će ako bude sreće

Nema u čemu Srbija nije lider u regionu: u zapošljavanju, investicijama, ekonomiji, u kilometrima izgrađenih autoputeva, u rastu BDP-a, u platama, u suočavanju s prošlošću, u umetnosti i kulturi… Baš divno zvuči, šteta što to liderstvo postoji samo u snovima lažljivih političara, dok je u stvarnosti Srbija jadna, siromašna, zapuštena zemlja iz koje stanovništvo masovno beži u neke bolje i srećnije države sa normalnijim životom dostojnim čoveka.

Posebno komično zvuče hvalisanja srpskih političara kad je u pitanju oružana sila, uprkos njihovim željama da deluju preteće i zloslutno. Nedavno je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u jednom od brojnih solilokvija na temu "Srbija über alles" izjavio sledeće: "Osim Rumunije, koja ima veliku vojsku, niko u regionu ne može da se poredi sa Vojskom Srbije, osim Mađara. Mi i Mađari smo tu negde, a ostali daleko iza. Grčka, koja je nešto dalje, ima ogromnu vojsku i to nisu uporedive cifre. Mi dramatično snažimo vojsku. Naši koraci nisu koraci od milje, već od sedam milja".
Mogu ti koraci u naoružavanju da budu i od 77 milja, smešno je porediti srpsku vojsku sa oružanim snagama zemalja koje su članice NATO pakta, jer u slučaja da Srbija ili bilo ko drugi napadne neku od ovih država, protiv sebe će imati najjaču vojnu alijansu u istoriji. Srbiji izgleda nisu dovoljna četiri izgubljena rata za osam godina, u čemu verovatno drži svetski rekord, već bi da se još malo naoružava uz refren "I opet će ako bude sreće".

Nacionalna gordost i etatistička manija

A šta drugo da rade srpski političari kad nisu u stanju da urede sopstvenu zemlju, da poboljšaju uslove života građanima, da omoguće uslove za normalan razvoj privrede, da rade na poštovanju prava svakog pojedinca i da se uključe u civilizacijske tokove. Ostaju im samo inercija velikosrpskih snova, jačanje vojske i pretnje susedima, ništa drugo srpska nacionalistička elita i ne ume. Zato su i povećali vojni budžet za 2019. godinu, i to novcem koji su oteli od obrazovanja. Toliko o tome šta su prioriteti u Srbiji i kuda nas vode vlastodršci, nesposobni za iskorak iz militarističke matrice i nakaradnog viđenja sveta koje preti regionu i uništava Srbiju već suviše dugo.

Ekspanzionistički SMB-svetonazor prisutan je u Srbiji još od XIX veka, a naše političke i intelektualne elite imaju problem s gledanjem u kalendar, nikako da shvate u kom vremenu žive i da odgovore na izazove savremenosti.
U "Zapisima sa Tržiča" pisanim u poznoj starosti Miroslav Krleža se priseća svog prvog boravka u Srbiji iz 1913. godine. U zapisu iz juna 1976. godine Krleža piše: "Od izleta u Serviju naučio sam mnogo: (…) 2) da vrijediš samo po tome koliko oštrih noževa imaš; 3) 800.000 bajuneta rađa megalomaniju koja se zove nacionalna gordost od Kosova do Kumanova i Bregalnice, etatističkom pobjedom. Ova etatistička manija traje do danas kao mentalitet generacija. Ustanak, kulturni ustanak, gordost državotvornosti do rojalističkog delirija, garašaninovski koncept i svi ideolozi, od radikalije do dinarskog natčovjeka Jovana Cvijića, jugodržavnost do kozaračkog kola, nekritički odnos spram vlastitog preuveličavanja".

Nacionalistička elita u busiji

Lepo je videti da u Srbiji postoji kontinuitet i očuvanje tradicije, bar kad su u pitanju nacionalna gordost, etatistička manija i garašaninovski koncept velikodržavlja. Jedino rojalistički delirij nije opstao, iz objektivnih razloga, pošto Srbija više nije kraljevina, ali smo za utehu ipak sačuvali delirij, samo sa republičkim obeležjima i halucinacijama. Ipak, ne treba biti prestrog prema Srbiji, pozicija koju je zauzela srpska elita nije nimalo laka, dovoljno je reći da podseća na busiju.

Hrvatska ušla u Evropsku uniju i NATO, plate duplo veće nego u Srbiji; Crna Gora postala NATO članica i grabi ka EU; Makedonija se lavovski bori da prevaziđe svoje probleme i krene putem evro-atlantskih integracija; Kosovo zna kuda ide, uprkos opstrukcijama iz Srbije, baš kao i veći entitet u BiH. Svi nekuda idu i imaju nekakvu ideju o sopstvenoj budućnosti, samo Srbija ne zna šta bi sa sobom.

Čardak ni na nebu ni na zemlji

Htela bi u Evropsku uniju, ali ne bi baš da ispunjava uslove za članstvo koji se tiču vladavine prava, borbe protiv korupcije, slobode medija, odnosa sa Kosovom; hoće u Evropu jer drugog puta nema, ali bi radije pod rusku šapu; želi reforme, ali da se ništa suštinski ne promeni; volela bi da je smatraju faktorom stabilnosti, a neprestano udara na susede; hoće pomirenje, a odbija da prizna genocid u Srebrenici; želi da je smatraju civilizovanom državom, a slavi ratne zločince…

Stavivši sebe dobrovoljno u takvu nemoguću poziciju, u čardak ni na nebu ni na zemlji, srpska nacionalistička elita i nema drugog izbora doli da reži na čitav svet, sa posebnim kevćućim naglaskom na susedne države. Iz takve perspektive na horizontu ništa dobro ne može da se ugleda. Kad sve ljudske vidike svedeš na puškomet, nije nikakvo čudo što oko sebe vidiš samo neprijatelje.