Srbija se stidi onih koji su se suprotstavili zločinu

Piše: Tomislav Marković

Udruženje novinara Srbije pokrenulo je inicijativu da ulica na Novom Beogradu u kojoj je živeo Aleksandar Tijanić dobije njegovo ime. Toj inicijativi oštro se usprotivila grupa od 14 nevladinih organizacija sa Ženama u crnom na čelu.

"Ta opskurna ličnost, specijalizovana za prikupljanje kompromitujućih informacija radi ucene ('Nemoj ja da počnem da pričam'), rodonačelnik prljavog novinarstva, savetodavac kontroverzne braće Karić, ministar u zločinačkoj Miloševićevoj vladi i promoter knjiga Mire Marković, ne zaslužuje ulicu", napisale su nevladine organizacije u svom saopštenju.

Verica Bradić, novinarka Radiotelevizije Srbije (RTS), čiji je Tijanić bio generalni direktor, reagovala je na stav nevladinih organizacija rekavši da je Tijanić "obeležio žurnalističku epohu počev od osamdesetih godina prošlog veka, i to na čitavom prostoru nekadašnje Jugoslavije".

To je nesumnjivo tačno, kao što je neosporan i Tijanićev talenat, koji se takođe navodi kao razlog za dodelu ulice tom novinaru.

Šminkanje mračne prošlosti

Problem je u tome što je Tijanić svoj talenat prečesto stavljao u službu mračnih političkih moćnika, od Slobodana Miloševića do Vojislava Koštunice. Svoj novinarski dar koristio je za satanizaciju Zorana Đinđića i obračune sa političkim protivnicima svojih gazda. Od bezbrojnih rečenica koje je napisao ostaće upamćen po jednoj: "Ako Đinđić preživi, Srbija neće", napisanoj neposredno pre atentata na premijera Srbije.

Inicijativu Udruženja novinara Srbije (UNS) podržao je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, kao i predsednica Komisije za spomenike i nazive trgova i ulica Andrea Radulović, pa bi se reklo da je u pitanju gotova stvar. Ako su političke glavešine odlučile da nekom daju ulicu, to će i učiniti, niko ih u tome ne može sprečiti.

Samo što Tijanić neće dobiti ulicu zbog svog talenta za pisanje, niti zbog toga što je "obeležio žurnalističku epohu" nego upravo zbog svog mračnog, antievropskog političkog angažmana. Kao što ni Momo Kapor nije dobio ulicu na Vračaru zbog svoje proze u trapericama nego zato što je stao na stranu zločinačke Miloševićeve armade, zato što je podržavao one koji su godinama ubijali njegov rodni grad, Sarajevo.

Reč je o još jednom pokušaju šminkanja najsramnijeg perioda u srpskoj istoriji, izvrtanju istine i falsifikovanju prošlosti. U okviru tog državnog revizionističkog projekta već su ratni zločinci proglašeni herojima, Srbija žrtvom, a ne agresorom, obnovljeni su svi propagandni narativi iz devedesetih, a kako vreme odmiče, i krvavi diktator Slobodan Milošević počinje da dobija sve lepše obrise. Uostalom, ako se pokreću inicijative da se Miloševiću podigne spomenik, zašto Tijanić ne bi mogao da dobije ulicu u Beogradu?

Miodrag Stanisavljević na braniku ljudskosti

Politika sećanja koju neguju institucije kroz davanje imena ulicama pre bi mogla da se nazove politikom sistemskog zaborava. Prvo su izbrisali narodne heroje iz Narodnooslobodilačke borbe (NOB), a potom su krenuli sa rehabilitacijom kolaboranata najzločinačkijeg režima u srpskoj istoriji. U okviru takve politike sećanja jedini ljudi koji ne mogu da dobiju ulicu su oni koji su to svojim delom zaslužili, oni koji su se suprotstavili zlu i stajali na braniku ljudskosti, koji su zaista obeležili svoju ubilačku epohu, ali tako što su se borili protiv nje, naoružani savešću, talentom i onom Krležinom "kutijom olovnih slova". Jedan od prvoboraca te bitke za elementarne ljudske vrednosti bio je Miodrag Stanisavljević, pesnik, dramski pisac i kolumnista.

Stanisavljević je prvi u poeziji progovorio o strašnim zločinima srpske soldateske, logoru Omarska, opsadi Sarajeva i stvaranju Miloševićeve "Republike Zasebnice" u ognju i krvi. Stanisavljević je u knjizi Jadi srpske duše pevao o "dobu kad je sluganstvo bilo patriotska dužnost", "lakmus fašizmus Srbiji", o tome kako "Srbi pišaju na Sarajevo / upoređujući / parabole mokraće / s parabolama granata". U pesmi "Omarska" beležio je užas konc-logora: "Omarska. /Smrt voli lepa imena. (...) Pobeda je božiji dar narodu nebeskom / a ko sa životima pobeđenih ne ume da se sprda / pobede nije ni dostojan".

Godinama je Stanisavljević ispisivao ubojitu satiričnu kolumnu u listu Republika pod nazivom "Umor u glavi", u kojoj je jezičkim igrama, čudesnom leksikom, nesputanom ironijom, razobručenim humorom i preciznom mišlju secirao društvo ogrezlo u krv i zločin. Mišine kolumne sakupljene su u knjizi Totalna dramaturgija i objavljene kao deo njegovih sabranih dela. Upravo u tim tekstovima može da se pronađe prava, istinita slika epohe razularenog zla i ludila, a ne u falsifikatima režimskih novinara.

'Umor u glavi'

Dovoljno je navesti samo nekoliko citata iz Mišinih kolumni i ukazaće nam se živa slika mračne epohe kao na dlanu. Recimo, u tekstu "Kolaži laži" iz maja 1994. Stanisavljević piše: "Monteskje je govorio da domovina može tražiti od nas da za nju žrtvujemo sve, da za nju damo i svoje živote, ali da ne može tražiti da lažemo za nju. Ovde je suprotno: najviše je onih koji su spremni da za domovinu žrtvuju samo istinu. (...) U ovoj zemlji danas je na sceni makijavelizam najogavnije vrste. Veliki Cilj (Velika Srbija), po njegovim projektantima i izvođačima radova, opravdava sva sredstva. I podmuklost, i laž, i sramotu. Zar se doista 'srpska istina' može ostvariti pomoću laži, a 'srpska slava' pomoću njene sramote?"

Pisao je Stanisavljević i o "pristupnoj besedi" Aleksandra Tijanića kad je postao Miloševićev ministar informisanja. Stanisavljević citira delove govora u kojima Tijanić kaže da "niko iz opozicije neće 'za sledećih 10–12 godina uspeti ni da se približi g. Miloševiću, koji je bio i ostao 'najkrupnija politička figura u ovoj državi'", a potom piše i kuplet za novog ministra: "Ministar Tijan / zna teoremu prostu: / nijedan avlijan / ne sme da reži na gôsu".

I onda imamo inicijativu da se Tijaniću dodeli ulica, dok se Stanisavljevića gotovo niko i ne seća! To je u ovakvoj razvaljenoj zemlji, koja se već decenijama drogira nacionalizmom, sasvim logično.

To što je Stanisavljević bio veliki pisac i pesnik, što je pisao kolumne koje zaista spadaju u sam vrh novinarstva i približavaju se književnosti, što je pisao po svojoj savesti, braneći ono malo duše sačuvane u zlim vremenima – sve je to uzalud jer je bio protiv rata i velikosrpske politike. Pisao je protiv ratnog pohoda srpske vojske, agresije na Bosnu, nacionalističke ideologije koja je dovela do etničkih čišćenja i genocida, a to su gresi koji se ne praštaju. Srbija se stidi onih koji su se usprotivili zločinu, a daje ulice onima koji su u zločinačkom projektu učestvovali.

Milišić i Konstantinović, nepodobni pisci

Mnogo je onih koji su zaslužili ulicu u Beogradu, ali je neće dobiti nikad, ili bar dok Srbija ne izađe iz svog nacionalističkog delirijuma. Zar bar neko sokače ne zaslužuje i Milan Milišić, veliki pesnik i prozni pisac, prevodilac Tolkinovog Hobita, koji je godinama živeo, radio i pisao u Beogradu? Milišić je poginuo 5. oktobra 1991. na svom kućnom pragu, pao je kao prva civilna žrtva napada na Dubrovnik koji su sprovodile srpske i crnogorske vojne snage. Ubila ga je granata ispaljena sa broda Mornarice JNA. Tako mu se Srbija zahvalila za sve što je učinio za književnost i kulturu, za sve čudesne dečje emisije koje je radio na Radio Beogradu, za sve radosti koje je priredio i deci i odraslima. Ako smo pesnika već ubili, možda bismo mogli bar da mu damo ulicu?

Ili Radomir Konstantinović, taj "monstrum veličine", čije će se velelepno delo čitati i proučavati još desetlećima. Pisac brojnih romana, studija i eseja svakako je zaslužio da dobije ulicu u Beogradu, ali to nikom ne pada na pamet. A kako bi i mogao da dobije ulicu u gradu u kojem i dalje neprikosnoveno vlada palanačka, nacionalistička svest, koju je Konstantinović razorno kritikovao još u Filosofiji palanke, u vreme dok je nacionalistička zver čamila u hibernaciji, čekajući svoj čas da se razobruči i počne da seje smrt svuda oko sebe. Konstantinović je bio oštri kritičar rata i nacionalizma, formirao je Beogradski krug pet dana nakon što je počela opsada Sarajeva, borio se rečju i mišlju protiv zla u koje je Srbija dobrovoljno potonula.

Tuđ u tuđem svetu

Kako dati ulicu čoveku koji je ovako mislio: "Nacionalizam je postao apsolutno zlo ovih prostora. On se uvukao svuda i u sve. Kada on kaže da te ne razume, jer govori drugim jezikom, a vrlo dobro te razume, on je čovek koji neće da te razume. On je čovek koji neće da razgovara. Tu onda nema nikakvog razgovora, pa ni političkog. Nacionalizam isključuje razgovor. Nacionalizam je terorizam"?

Za dominantni nacionalistički svetonazor takve misli predstavljaju najcrnju jeres. Umesto da bude slavljen Konstantinović je proglašen za autošovinistu, čoveka koji je širio "duh samoporicanja" jer se suprotstavljao zlu i zločinu.

Džaba Konstantinoviću što je napisao Biće i jezik, studiju o 113 srpskih pesnika iz prve polovine XX veka u osam obimnih tomova, jedinstvenu u našoj kulturi, u kojoj je veličao Miloša Crnjanskog, Oskara Daviča, Dušana Matića, Rastka Petrovića i druge vrhove srpske poezije. Za vladajuću kliku on i dalje ostaje "mrzitelj svog naroda", maltene neprijatelj srpske kulture, kao da ti eseji ne postoje, kao da nikada nisu napisani. Nema ulice za čoveka koji je u tekstu "Životinja moje ljudskosti" pisao: "Ja sam tuđ u tuđem svetu. Kako mogu da kažem da je ovaj svet, koji još uvek odbija da se suoči sa zločinstvom koje je iz njega poteklo, i koji svaki poziv na to suočavanje drži za izdaju, u najboljem slučaju za mazohizam – kako mogu da kažem da je taj svet moj svet?"

Ove reči izgovorio je Konstantinović 1997. u Sarajevu, a i danas, 21 godinu kasnije, njihova aktuelnost zvuči zlokobno. Mi i dalje živimo u svetu "koji još uvek odbija da se suoči sa zločinstvom koje je iz njega poteklo", a svaki poziv na to suočavanje i danas se smatra izdajstvom. Ili autošovinizmom, duhom samoporicanja – rečnik nacionalističkih difamatora u međuvremenu je obogaćen novim pojmovima. Zato u glavnom gradu tog naopakog sveta ulice ne mogu da nose imena onih koji su se protiv zla borili.

Ali će se zato na plavim tablama baškariti imena raznih tijanića, kapora i ostalih crnčevića koji su tom zlu verno služili u zamenu za 30 srebrnjaka.