Stvarnost, srpski neprijatelj broj jedan

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Od svih spoljnih i unutrašnjih neprijatelja kojima su okruženi zatočnici velikosrpske ideologije, kao najlukaviji i najpodliji, takoreći nesavladivi protivnik posebno se izdvaja – stvarnost. Sve su prepreke naši nacionalisti u stanju da savladaju, samo sa stvarnošću nikako da izađu na kraj.

Zatvoreni u budžak sopstvene izolacionističke svesti, toliko su se odvikli od realnosti da ih samo postojanje stvarnosti uvek iznenadi i dovede do besa. Sve svoje napore su uložili kako bi se otcepili od sveta, a taj vražji svet nikako da nestane, uprkos silnim željama naših nacionalista, što uopšte nije lepo od njega. Pa nismo se tako dogovorili!

Dosta je bilo negiranja genocida

Evo, na primer, premijerka Srbije Ana Brnabić u intervjuu Timu Sebastijanu za Dojče vele lepo je objasnila da se u Srebrenici nije desio genocid, već "užasan, užasan zločin".

Premijerka redovno negira genocid u Srebrenici, uprkos presudama Haškog tribunala, sledeći u tom poricanju svetle primere svih srpskih državnika poslednjih decenija za koje je genocid najveća tuđica među stranim rečima.

Jeste da je u tom razgovoru premijerka prošla kao bos po trnju i konačno shvatila, i to na najteži način, značenje kolokvijalnog idioma "kako Musa dere jarca", ali domaći mediji, lojalni vlastima i njihovoj viziji stvarnosti koja se ne opterećuje činjenicama, taj su intervju prikazali kao apsolutni trijumf Ane Brnabić.

I taman kad je izgledalo da se sve završilo na najbolji mogući način, zahvaljujući medijskom falsifikovanju događaja po oprobanoj matrici Miloševićevog lažljivog novinarstva – na scenu je stupila nesrećna realnost, tradicionalno nenaklonjena Srbima sa viškom patriotizma u izbušenim venama.

Evropski parlament usvojio je amandman na rezoluciju o Srbiji u kojem stoji da "priznavanje genocida u Srebrenici predstavlja temeljni korak na putu Srbije ka pristupanju Evropskoj uniji". Džaba je premijerka krečila, a i svi ostali članovi političkog establišmenta, i bivšeg i sadašnjeg, od Koštunice i Tadića do Vučića, uzalud im poricanje genocida, Evropski parlament to više neće tolerisati.

Rezolucija, doduše, nije obavezujuća, bar zvanično, ali jasno je da Srbiji nema ulaska u Evropsku uniju ukoliko ne prizna realnost, a realnost je da je u Srebrenici izvršen genocid. Eto kako ta prokleta stvarnost baš nema nameru da ostavi nesrećne velike Srbe malog mentalnog formata na miru, stalno im sreću kvari.

Stvarnost ume da bude tako okrutna

Što je najgore, to se dešava svako malo. Srpski mediji svih ideoloških opredeljenja, patriotski intelektualci, političari iz vlasti i opozicije, crkveni velikodostojnici na čelu s patrijarhom Irinejem, te brojni drugi javni radnici uporno vode kampanju protiv Crne Gore, ne priznajući da ova država uopšte postoji, tretirajući nezavisnost Crne Gore kao nekakav privremeni eksces, čekajući trenutak kad će se Podgorici vratiti u čvrsti zagrljaj Beograda od kojeg pucaju kosti.

U svom anticrnogorskom zanosu neki pesnici i istoričari su baš dali mašti na volju, razularili se pa ne staju sa difamacijama i napadima na susednu zemlju. I onda krenu na neki skup svojih istomišljenika u tu za njih nepostojeću državu, kad se ispostavi da im je ulaz zabranjen. Dalje nećeš moći, ponašaj se normalno, pa ćeš možda i proći.

Opet se kleta stvarnost isprečila na putu velikim Srbima, nemajući nimalo razumevanja za njihove posebne potrebe. Oni su svojoj glavi zamislili da država Crna Gora ne postoji, ali se pokazalo da njihova tlapnja nema nikakvo utemeljenje u realnosti, pa im je upravo ta nepostojeća zemlja zabranila ulazak.

Sve su naši intelektualci preduzeli kako bi rešili problem, čvrsto su zatvorili oči – ali bez rezultata, stvarnost nije iščezla. Potom su ubeđivali stvarnost da bi trebalo da se povinuje njihovim željama, ali ova - tvrda srca kakvu je Bog dao - nije se dala umoliti. Stvarnost ponekad ume da bude tako okrutna.

Najskuplja srpska reč, oko 464 miliona evra godišnje

Ima i gorih primera, stvarnost se prema velikim Srbima odnosi kao prava mučiteljka koja ne zna za milost. Srpska diplomatija upregla sve raspoložive snage kako Kosovo ne bi postalo članica Interpola, jer je to jedna "lažna država" koja se razbaškarila na vekovnoj srpskoj teritoriji, to je jedna nepostojeća zemlja, i to u mnogo većoj meri nego Crna Gora, Kosovo ne može da postoji ako nije srpsko, jer je to kolevka srpskog naroda, najskuplja srpska reč i 15 posto srpske duše (po srednjem kursu).

Trud se srpskim diplomatama isplatio, Kosovo ne uđe u Interpol, a srpski političari i mediji udariše u veselje sa pevanjem i pucanjem. Međutim, kad su se sledećeg jutra probudili, onako mamurni od sinoćnje fešte, imali su šta i da vide: Kosovo povećalo takse na robu iz Srbije za sto odsto, počeo trgovinski rat, a gubici će se meriti milionima evra.

Ispostavilo se da u realnosti stvari stoje potpuno drugačije nego u velikosrpskim snovima. Kosovo ne samo da postoji, već je u stanju i da udari čarlamu svom severnom susedu i da ga na najgrublji način podseti na svoje postojanje, uprkos željama srpskih političara i samom Ustavu Srbije.

Uzalud u najvišem pravnom aktu piše da su Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije, kad stvarnost takve dokumente tretira kao čistu fikciju. Još jednom se pokazalo da stvarnost nema nimalo razumevanja za vekovne srpske težnje ka teritorijalnom proširenju, te da ignorisanje činjenica i realnosti može ignoranta skupo da košta. U ovom konkretnom slučaju: oko 464 miliona evra godišnje.

Trajni sukob sa svetom

Stvarno ne znam šta je toj stvarnosti i zašto se toliko navrzla na ojađeni velikosrpski narod koji bi samo da bude svoj na svome i da malo uređuje susedne države, te otme koje parče teritorije kad mu se ukaže zgodna prilika. Možda to vekovno neprijateljstvo koje stvarnost pokazuje prema velikim Srbima ima veze sa njihovim običajem da sopstvene fantazme proglašavaju za nešto stvarno postojeće.

Naime, oni sebe smatraju velikim Srbima samo zato što su svoj oskudni mentalni prostor, ponajviše nalik na loše osvetljen memljivi podrum, naselili uveličavajućim ogledalima, pa se povazdan u njima zrcale i dive sopstvenoj veličini. Problem nastaje kad iz tog skučenog budžaka izađu u svet koji, eto, ipak postoji i shvate da niko drugi ne vidi tu njihovu veličinu. Dovedeni u nezgodan položaj, takozvani škripac, ostaje im samo da se prave ludi (što im je omiljena taktika) i da se pretvaraju da svet ne postoji.

Evo šta je Aristid Teofanović zabeležio baveći se likom i delom Pradžneša Avetovića: "Svijet je onaj prvi Pradžnešov protivnik kojem se ne prašta to što je napustio ljudsko zadrugarstvo, razvio Avetovićima neodgovarajuće oblike života i organizovanja, osujetio ih i unazadio svojim prebrzim razvojem.

Mržnja na svijet sačuvana je sveža, zahvaljujući zagrižljivosti čiji je stručni naziv ideologija". Veliki Srbi i ostali avetovići nikako da oproste svetu što postoji i što uporno odbija da se prilagodi njihovim avetnim zamislima.

Lider u sopstvenoj mašti

Sukob sa svetom i stvarnošću osnovna je odlika srpske politike, vidljiv na svakom koraku. Evo, recimo, predsednik Aleksandar Vučić neumorno ponavlja da je Srbija lider u regionu po svim parametrima, od stranih investicija do privrednog rasta, a prokleta realnost nikako da se prilagodi tim Vučićevim mantrama, iako ih on neprestano izgovara, već uporno tera po svom.

Vučić već godinama najavljuje kako će prosečna plata u Srbiji biti 500 evra, samo što nije, svakog časa će se to desiti, a u stvarnosti prosečna zarada nikako da dostigne tu zacrtanu cifru.

Pošto je već lider u regionu, bar u mašti političke elite, Srbija s prezirom gleda na svoje susede. A u stvarnosti, po zlu poznatoj, Evropski parlament usvaja rezoluciju o Srbiji u kojoj stoji kako je od "ključnog značaja da se u reformama pravosuđa, suzbijanju korupcije i slobodi medija ostvare opipljivi rezultati". Što će reći, na pomenutim poljima se ništa nije uradilo. Poglavlja se i inače otvaraju sporo, a Srbija želi da uđe u EU samo na rečima, dok u stvarnosti ne čini mnogo da se to i dogodi.

S druge strane, u onoj zemlji čije postojanje ogroman broj srpskih političara i kvazipatriotskih intelektualaca ne priznaje, znanoj pod imenom Crna Gora, stvari stoje potpuno drugačije. Isti taj Evropski parlament podržao je izveštaj o Crnoj Gori u kojem se kaže da je otvoreno 31 od 33 poglavlja, te da je Crna Gora i dalje vodeći kandidat za sledeću članicu EU. Što bi neki rekli, lider u regionu.

Guslar iz "Lude kuće"

Ignorisanje sveta svako malo dovodi srpsku političku elitu do komičnih posledica. Jedan svež primer: ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević otvorio je 29. novembra Kulturni centar Srbije "Ivo Andrić" u Pekingu. I šta je ministar ponudio Kinezima kao reprezentativni kulturno-umetnički proizvod Srbije? Gusle.

Na početku programa guslao je Rašo Vučinić. Ko je dotični Rašo i po čemu je poznat? Rašo je srpski guslar koji je svojevremeno tvrdio da je guslao zajedno sa Radovanom Karadžićem u restoranu "Luda kuća" na Novom Beogradu, u vreme kad se koljač skrivao pod maskom nadrilekara Dragana Dabića. Rašo je učestvovao i na protestu Srpske radikalne stranke kad je uhapšen Karadžić, pa ga je policija malo privela u bajbok. Guslar i ljubitelj ratnih zločinaca: vaistinu tipičan predstavnik srpske kulture!

Eto kako ministar Vukosavljević predstavlja Srbiju u svetu, kao zemlju zarobljenu u epske anahronizme, privrženu masovnim ubicama i ratničkom viđenju sveta.

Što i nije daleko od istine, ali ipak u srpskoj kulturi postoje i živi sadržaji koji korespondiraju sa svetom, nema ih mnogo, tavore na margini, ali bi se ipak ponešto našlo.
A bilo ih je i u prošlosti, u nešto većoj meri, dalo bi se pronaći nešto čega se pametan čovek ne bi stideo. Problem je u tome što ministar i njegova duhovna sabraća koja Srbiju drže u zarobljeništvu i svet i stvarnost doživljavaju kao zaklete neprijatelje vaskolikog srpstva, pa im ne pada na pamet da svetu ponude nešto živo i relevantno, jer im se to ne uklapa u mračni negatorski svetonazor.

Realnost kao antisrpska pojava

Rat sa stvarnošću konstitutivni je element dominantne ideologije u Srbiji. Nažalost, nije ovde reč ni o kakvim literarnim metaforama ili o satiričnom preterivanju. Vodeći srpski intelektualci, profesori univerziteta, takozvane umne glave – doslovno žive u ratnom stanju sa tom antisrpskom pojavom zvanom realnost. Svojevremeno je profesor Vladeta Janković izvoleo izjaviti, mrtav hladan, kako "mi, kad je Kosovo u pitanju, realnost ne možemo uzimati u obzir".

Mnogi su od Jankovića preuzeli baklju nipodaštavanja stvarnosti, a "uvažavanje realnosti" je postalo sraman čin ravan nacionalnoj izdaji. Recimo, istoričar i profesor Miloš Ković redovno bije bitku protiv pristalica stvarnosti i iz svog raspoloživog oružja tuče po izdajnicima koji apeluju na realnost, pišući ovu ozloglašenu reč pod znacima navoda.

Za velike Srbe ne postoji nikakva realnost, već samo "realnost". Baš šteta što stvarnost nema nimalo razumevanja za njihove tlapnje, deluzije, opsene, pričine, halucinacije, uobraženja, sanjarije, priviđenja, himere, fantazmagorije i fatamorgane. A još je veća šteta što se u tim tlapnjama, deluzijama, opsenama, pričinama, halucinacijama, uobraženjima, sanjarijama, priviđenjima, himerama, fantazmagorijama i fatamorganama ne može živeti. Živeti je moguće samo u stvarnosti, uprkos svim bajanjima naših plemenskih vračeva koji bi da nas ubede u suprotno.