Piše: Tomislav Marković
Ko šta radi, Vlada Srbije traži da haški osuđenici koji su ubijali u ime vascelog srpstva služe kaznu u Srbiji.
Teško je masovnim ubicama u tuđini, muči ih nostalgija za domajom, pa bi bio red da im se omogući da upoznaju toplinu i komfor srpskih kaznionica, gde bi imali VIP tretman koji su zaslužili svojim samopregornim radom, ostavljajući iza sebe zgarišta, leševe i unesrećene.
Prošle godine je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić uputio narečeni zahtev generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Antoniju Guterešu, jer srpski zločinci služe kazne u nehumanim uslovima, ali njegov predlog nije naišao na razumevanje. Najsvežiji zahtev za povratak ratnih zločinaca u majčicu Srbiju izrekla je premijerka Vlade Srbije 20. novembra, na sastanku s predsednikom Mehanizma za međunarodne krivične tribunale Teodorom Meronom.
Indiskretni Teodor Meron
To smo saznali iz zvaničnog saopštenja Vlade Srbije objavljenom na sajtu Vlade, u rubrici “Aktivnosti premijera”. Iz istog saopštenja saznali smo i da je “Meron ocenio saradnju sa Vladom Srbije kao veoma dobru”, te da je “izrazio zabrinutost zbog neadekvatnih zatvorskih uslova pojedinih osuđenika, naglasivši da ne postoji konsenzus u okviru institucije po pitanju odsluženja zatvorskih kazni u Srbiji”.
Iz šturog Vladinog saopštenja nismo saznali o čemu se još razgovaralo na tom sastanku. Srećom, Teodor Meron nije bio tako diskretan kao naši politički predstavnici, pa je otkrio da je u razgovoru s premijerkom izrazio “razočaranje i uznemirenje činjenicom da je premijerka u nedavnom intervjuu za Deutsche Welle rekla da događaj u Srebrenici 1995. nije bio genocid”.
Meron je rekao i da je premijerki “jasno stavio do znanja da je Haški tribunal nesumnjivo utvrdio da je događaj u Srebrenici jasno i neupitno bio genocide”, te da “očekuje od Vlade da ne dovodi u sumnju presudu međunarodnog suda”.
Iz nekog razloga Vlada Srbije je sakrila ove informacije od građana koji je plaćaju, valjda da se ne bi uznemiravali zbog te neprijatne reči genocid koju je zabranjeno upotrebljavati uz reč Srebrenica u istoj rečenici.
A i zašto bi građani Srbije morali da znaju baš sve? Valjda Vlada Srbije zna šta je dobro za podanike bolje od njih samih.
Šampioni zločina
Hvale je vredna briga Vlade za građane Srbije koji su dopali kazamata po dalekim zemljama poput Švedske, Norveške, Estonije ili Danske. Dobro, ne brine Vlada baš za sve Srbe po inostranim zatvorima. Nakupilo se tamo raznih lopova, obijača, dilera, običnih ubica i sličnih sitnih kriminalaca, ali srpska vlastela na njih uopšte ne obraća pažnju.
Naša Vlada brine isključivo o ratnim zločincima, istaknutim pojedincima koji su u oblasti zločina postigli vrhunske rezultate. Sitna mafijaška boranija ne zaslužuje staranje naše političke elite, jer ti kriminalni amateri nisu izvršili nikakvo zapaženije zločinačko nedelo.
A nisu ni ubijali i pljačkali u ime Srbije i srpstva, niti su se odali kršenju zakona u okviru državnog projekta stvaranja Velike Srbije, već su radili na svoju ruku, rukovodeći se jedino sebičnim ličnim interesima. Za takve pacere jednostavno nema mesta u srcima političkih vođa, oni poštuju i obožavaju samo šampione u svim disciplinama, od raznih sportova do ratnih zločina.
Najveći problem sa zahtevima Vlade za povratkom haških osuđenika u voljenu otadžbinu je loš tajming, nikako naši političari da izaberu pravi trenutak. Poslednji primer rečito svedoči tome u prilog. Samo četiri dana pre razgovora Ane Brnabić s Teodorom Meronom, Ratko Mladić se najnormalnije uključio u jutarnji program TV Hepi, javio se čovek telefonom iz Haga da pozdravi familiju.
Tim povodom Regulatorno telo za elektronske medije (REM) reklo je da u tom javljanju nema ničeg spornog, a članica ovog tela Olivera Zekić izjavila je da protiv TV Hepi neće biti pokrenut nikakav postupak jer “telefoniranje ne potpada ni pod jedan zakon”. Sudeći po premijerkinom intervjuu za Deutsche Welle, ni negiranje genocida ne potpada pod zakonsku regulativu.
Odbrana i zaštita ratnih zločinaca
Istog dana kad se sužanj Ratko javio uživo u program, u beogradskom Medija centru promovisana je knjiga “General Mladić: poslednja bitka, uspomene, intervjui, dokumenti” čiji su autori Pavel Dorohin i Jelena Guskova. Oni su naveli da su Mladića četiri puta posetili u Hagu i razgovore s njim pretočili u knjigu napisanu na ruskom, ali se uskoro očekuje i prevod na srpski jezik.
Na promociji je govorio i sin ratnog zločinca Darko Mladić koji je rekao da je “sledeći cilj borbe - izvođenje Mladića na slobodu”. Premijerka i ministri ne idu tako daleko, oni bi samo da vrate zlikovce u otadžbinske tamnice kako bi osetili sve čari tradicionalnog srpskog gostoprimstva koje neobično ume da zaliči na slobodu, bar kad su u pitanju visoko rangirani zločinci.
Nekoliko dana pre Mladićevog ukazanja putem hagiografije i malih TV ekrana, vladalo je opštenarodno slavlje zbog toga što Kosovo nije primljeno u Interpol. Bez obzira na sve zađevice između Srbije i Kosova, ipak je radovanje što je komšiji crkla interpolska krava delovalo malo sumanuto i iracionalno, bar na prvi pogled. Pa zar i srpskim vlastima i građanima Srbije nije u interesu da borba protiv kriminala u regionu postane uspešnija i efikasnija? Zavisi šta smatramo pod kriminalom.
Da je Kosovo ušlo u Interpol, to bi otvorilo mogućnost da se na zahtev kosovskih organa mnogi građani Srbije nađu na Interpolovim poternicama zbog optužbi za ratne zločine. Srpski mediji su spekulisali da bi se na prvom mestu te liste osumnjičenih za zločine našao bivši načelnik Generalštaba Ljubiša Diković, što ne bi trebalo da čudi nikoga ko je pročitao “Dosije Diković” Fonda za humanitarno pravo.
Tako da je prividno nerazumno veselje zbog neulaska Kosova u Interpol zapravo imalo sasvim racionalno opravdanje - sačuvati domaće zločince za koje se Hag nije interesovao u blaženom stanju neosuđenosti. A i šta bi bilo ako akcija “Srpski zločinac u srpskom zatvoru” urodi plodom? Morali bismo da gradimo nove kaznione, jer postojeće nemaju dovoljno kapaciteta da prime tolike heroje.
Borci za pravednu stvar
Malo pre ovih burnih događaja održan je Sajam knjiga u Beogradu. Promovisane su silne knjige, između ostalih i “Treća armija sedamdeset i osam dana u zagrljaju Milosrdnog anđela”. Reč je o ratnim dnevnicima Nebojše Pavkovića, koji trenutno u Finskoj izdržava kaznu od 22 godine zatvora zbog deportacije, prisilnih premeštanja, ubistava, progona i drugih nehumanih dela. Knjiga je promovisana na štandu Ministarstva odbrane Republike Srbije, a objavljena je u ediciji “Ratnik” Medija centra “Odbrana”, specijalizovane ustanove Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane koja je zadužena za novinsko-informativnu i izdavačku delatnost. Urednik izdavačke delatnosti pri vojsci je Miroslav Toholj, ratni ministar informisanja Radovana Karadžića.
Kad se deo javnosti pobunio zbog toga što državni organi pružaju otvorenu podršku osuđenim ratnim zločincima, iz ministarstva Aleksandra Vulina su odgovorili da ne vide “nijedan razlog da se stide borbe našeg naroda i onih koji su tu borbu vodili”. Ali zato vide mnoštvo razloga za veličanje masovnih ubica, za promovisanje ratnih zločinaca u srpske heroje, kao i za poricanje zločina za koje su zlikovci osuđeni.
Zahvaljujući srpskim vlastima i medijima, osuđeni ratni zločinci u Srbiji uživaju status zaslužnih građana, boraca za pravednu stvar i medijskih zvezda. Nikola Šainović se po odsluženju kazne udobno smestio u Glavni odbor Socijalističke partije Srbije, Veselin Šljivančanin daje izjave za medije i nastupa na tribinama Srpske napredne stranke, a nikome ne pada da Vojislavu Šešelju ukine poslanički mandat, iako zakon to nalaže za osuđene zločince.
Preuranjeni zahtev Vlade Srbije
U srpskoj javnosti je stvoren konsenzus da su ratni zločinci osuđeni u Hagu heroji, da su samo “branili svoj narod” i da su se borili za srpske interese. Ako su se u toj borbi malo zaneli, pa izvršili koje etničko čišćenje, pomalo trpali ljude u logore i masovne grobnice ili počinili neki genocidčić – patriotski mediji, intelektualci i političari će to jednostavno poreći, kao da se to nikad nije dogodilo, kao da ne postoje hiljade dokaza za počinjena nedela i kao da dotični heroji nisu zbog tih zlodela već osuđeni. Kao što već decenijama uporno i dosledno negiraju genocid u Srebrenici.
Zato su zahtevi Vlade Srbije da haški osuđenici služe ostatak kazne u domovini ne samo besmisleni, već i drski, bahati i bezobrazni. Jer se tim ljudima u Srbiji nikada ne bi sudilo za zločine. Jer u Srbiji vlada mišljenje da njima i nije mesto u zatvoru. I ne samo to, već je stvorena predstava u javnosti da njihovi zločini zapravo i nisu zločini, već herojska dela. Kao kad bi Vlada, na primer, tražila da svi građani Srbije koji u inostranstvu izdržavaju kaznu zbog pljačke juvelirnice budu vraćeni u srpske zatvore da odrobijaju preostalo vreme. A ista Vlada istovremeno dekriminalizuje lopovluk i proglašava krađu dragulja za vrhunac patriotizma.
Kao što se da videti iz priloženog, Vladin zahtev je došao baš u nezgodnom trenutku. Možda bi ipak trebalo malo sačekati sa povratkom haških osuđenika. Recimo, par stotina godina, dok u Srbiji ne preovlada mišljenje da je ubijanje staraca, žena i dece zločin, a da su oni koji progone ljude, vrše masovne pokolje nedužnih, proteruju, siluju, pljačkaju i opsedaju gradove – zločinci, a ne heroji.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR