Mrzimo se kao ljudi

Piše: Ivan Čolović

Reč na tribini „Anatomija hrvatsko-srpske mržnje“, u organizaciji Centra za promicanje tolerancije i očuvanja sjećanja na holokaust, Zagreb, 28.11.2018.

Kamo lepe sreće da zaista možemo pristupiti anatomiji hrvatsko-srpske mržnje. Jer anatomi – kao oni na Rembrantovom „Času anatomije“ – uglavnom rade na mrtvim telima, na leševima, a mržnja o kojoj mi ovde govorimo živa je, živa i zdrava. I mi koji hoćemo da zasečemo u njeno živo tkivo rizikujemo da se srpsko-hrvatska mržnja okrene protiv nas. Drugim rečima, oni koji na srpskoj i hrvatskoj strani ne hrane ovu mržnju, ili nisu ravnodušni prema njoj nego je dovode u pitanje, analiziraju, seciraju in vivo – bave se, blago rečeno, jednim delikatnim poslom.

Ali, to je istovremeno izuzetno važan posao, neophodan da bi Srbi i Hrvati živeli zajedno, u miru i da bi ukupan politički i društveni život u našem delu sveta prestao da se temelji na mržnji kao glavnom političkom resursu, glavnom političkom kapitalu, kao što je to danas slučaj.

I, što je možda najvažnije, da ova Srbenka u Hrvatskoj iz filma Nebojše Slijepčevića i njena drugarica Hrvatka u Srbiji svoja etnička imena ne bi nosile kao žig srama. Zato koristim ovu priliku da zahvalim Centru za promicanje tolerancije i očuvanja sjećanja na holokaust što je pokrenuo seriju ovih tribina, pa i ovu o hrvatsko-srpskoj mržnji. I da se zahvalim što sam i ja dobio priliku da nešto o tome kažem.

Ovu mržnju ja sam prvi put susreo na srpskoj strani, krajem 80-ih i početkom 90-ih godina, u vreme kada se raspadala i raspala Jugoslavija, u vreme kada se Srbija, u kojoj su vlast bili preuzeli nacionalisti i njima pridruženi Milošević, spremala za rat i zatim krenula da ratuje.

Dakle, mogu nešto da kažem o srpskoj strani mržnje. Pravim aluziju na naslov knjige „Srpska strana rata“ objavljene 1997. godine, u kojoj je dvadesetak autora kritički analiziralo ulogu srpske nacionalističke elite u pripremi rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Ovo pominjem i kao mali in memoriam uredniku te knjige Nebojši Popovu, koji je umro pre dve godine.

Ono do čega smo tada došli, analizirajući politiku mržnje, govor mržnje na srpskoj strani, dobrim delom važi i danas. I ja se slažem sa onima koji upozoravaju da se ratovi devedesetih u Jugoslaviji još nisu završili, da smo mentalno još u njima ili, tačnije, da nas naši političari i dalje drže u mentalnom ratnom stanju. Osećamo se kao da ne živimo u miru, nego u dugom ali nestabilnom primirju.

Kažu nam da ne može biti novog rata, da za to nema para, nema municije, nema saveznika, ali to ne umanjuje naš utisak da se krećemo prema novim sukobima i da, što bi rekao Milošević, ni oružani sukobi nisu isključeni.

Kad je reč o mržnji prema Hrvatima u Srbiji, ona je i danas važan politički resurs, zajedno sa drugim političkim mržnjama: prema Albancima, Bošnjacima, prema Montenegrinima, kako srpski nacionalisti danas nazivaju Crnogorce koji neće da budu Srbi, prema zapadu, Americi, muslimanima, Vatikanu, Haškom tribunalu, NATO paktu. I zajedno sa mržnjom prema Jugoslaviji.

I zajedno sa mržnjom prema Drugoj Srbiji, to jest prema Srbima koji su devedesetih ustali protiv Miloševićevog režima, koji je Srbiju odveo u rat, nasilje i zločin. Danas takozvane „drugosrbijance“ srpski nacionalisti posmatraju kao neku vrstu opasnih političkih bolesnika, nacionalnih mazohista. Za njih su smišljeni nazivi autošovinisti, samomrsci i rodomrsci.

Ove političke mržnje u Srbiji se javljaju u različitom intenzitetu. Nekad su u prvom planu Albanci – kao što je to slučaj ovih dana – a nekad Bošnjaci, nekad Hrvati i tako dalje. To je ceo sistem političkih mržnji koji se aktivira prema potrebi onih koji ga koriste.

A korisnika ima više, tako da je ovde reč o policentričnom sistemu političkih mržnji. Ne koriste ga samo režim i njemu podređeni mediji, nego i mnogi drugi faktori političkog i javnog života, u Crkvi, kulturi, medijima, sportu. Tako da mržnja kontaminira ceo javni prostor, a zbog toga se borba protiv nje ne može svesti na borbu protiv mržnje koju eksploatiše vladajući režim, što nimalo ne olakšava posao onih koji se bore za mir i toleranciju, dakle, naš posao.

Kad je reč o izvorima političke mržnje između Hrvata i Srba često s pominje i jedan antropološki ili socijalno-psihološki izvor. Kaže se da se ovde radi o netrpeljivosti i mržnji karakterističnoj za međusobno slične narode, čije kulture imaju mnoge srodne ili zajedničke elemente, kao što su jezik i tradicijska kultura.

U prilog tome često se navodi Frojdova sintagma „narcizam malih razlika“, njegovo zapažanje da „upravo minorne razlike kod inače sličnih naroda čine osnovu za njihova međusobna neprijateljska osećanja“. Dakle, kad je reč o narodima, izgleda da ne važi latinska izreka Similis simili gaudet / Sličan se sličnom veseli.

Polazeći odatle, može se zaključiti da se u Jugoslaviji nasilje praćeno mržnjom javlja kada se male razlike između njenih naroda na silu pretvaraju u nepremostive zidove. I zaista, mi možemo da posvedočimo s koliko nasilja se ovde ističu i preuveličavaju kulturne razlike između Srba i Hrvata, posebno tamo gde su one nesumnjivo minorne, kao što su, na primer, razlike u jeziku.

I s koliko mržnje se dočekuju oni koji odbijaju tu radikalnu diferencijaciju, oni koji ukazuju na jezičko i kulturno zajedništvo Srba i Hrvata. Dobar primer je animozitet s kojim je u Hrvatskoj i Srbiji prošle godine dočekana Deklaracija o zajedničkom jeziku.

Međutim, naš slučaj – da se tako izrazim – svedoči i o tome da narcizam malih razlika može da vodi i u jedno drugačije nasilje, komplementarno onom koje uvećava male razlike. Jer agresivni nacionalni narcizam se javlja i onda kada se male razlike poriču, ali ne zato da bi se uvećale sličnosti i naglasilo zajedništvo dva naroda, nego da bi se reklo da su narodi koji žive pored nas nastali na veštački način, putem nasilnog odvajanja od našeg naroda.

Tako srpski nacionalisti tvrde da su Hrvati u stvari pokatoličeni Srbi, da nemaju autentični „nacionalni identitet“, odnosno da su sve što imaju dobili od Srba, a još više su od njih oteli, ukrali, uključujući i srpske nacionalne velikane, Teslu i Andrića. Slušajući ovaj srpski mit o genezi Hrvata može se zaključiti da ih je bog napravio od srpskog rebra.

I za ovakav odnos prema malim razlikama u Srbiji, odnosno za ovakav mit o genezi Hrvata, dobar primer je Deklaracija o zajedničkom jeziku, odnosno način na koji su je dočekali srpski nacionalisti, koji su primetili da to nije nikakav zajednički policentrični jezički standard nego jednostavno srpski jezik, koji Hrvati, a uz njih i Bošnjaci i Crnogorci – svojevoljno prisvajaju i menjaju mu njegovo pravo srpsko ime.

Ovaj i drugi slični primeri pokazuju da nacionalistički mitmejkeri u Srbiji, kad govore o svojoj naciji, nastupaju kao supstancijalisti i primordijalisti, a kad govore o susednim narodima oni su konstrukcionisti. Naša nacija postoji oduvek i njena supstanca ostaje nepromenjena, odoleva svim istorijskim promenama, dok su vaše nacije, dragi susedi, konstruisane, a vaše tradicije izmišljene. Čitajte Benedikta Andersona i Hobsboma pa ćete videti da ste ne tako davno na brzinu sklepani konstrukti.

Najzad, male etničke razlike između Hrvata i Srba mogu da se narcisoidno i agresivno uvećavaju porukama fabrikovanim u istim kalupima. Niz primera svedoči o tome da za izražavanje međusobne mržnje naša dva naroda često koriste sredstva tradicijske kulture koja su im zajednička.

Tako su mnoge pesme koje opevaju mržnju Hrvata prema Srbima i Srba prema Hrvatima napisane u epskom desetercu i osmercu, pomoću istih epskih formula, a izvode se uz pratnju gusala. Tako, na primer, jedan hrvatski guslar – možete ga čuti i videti na YouTubeu – peva u desetercu „S njima skupa ni na rajska vrata, nema sloge Srba i Hrvata“. Ovde na upadljiv način forma demantuje sadržinu teksta ili, ako hoćete, kultura demantuje politiku.

Ipak, animozitet u Srbiji prema Hrvatima ne ispoljava se primarno u registrima pučke kulture, nego u mejnstrim medijima. Tu se takoreći svakodnevno nude vesti o slučajevima revizije istorije Drugog svetskog rata u Hrvatskoj. Tako da mi u Srbiji znamo sve ili skoro sve o knjizi i filmu „Mit o Jasenovcu“, o filmu „Sto godina srbijanskog terora u Hrvatskoj 1918-2018“, o knjizi „Radni logor Jasenovac“, o isticanju pozdrava „Za dom spremni“, o knjizi koja veliča Maksa Luburića. U našim mejnstrim medijima se skoro svakodnevno govori o zločinima nad srpskim civilima počinjenim tokom operacije „Oluja“.

Razume se, to su stvari koje treba znati, to treba da znamo i o tome da govorimo i mi u Srbiji. Ali, moralno pravo da o tome govore imaju oni srpski mediji i oni srpski političari koji na isti, kritički, upozoravajući, alarmirajući način govore o reviziji Drugog svetskog rata u Srbiji, o rehabilitaciji Milana Nedića, Draže Mihailovića, četničkog vojvode Kalabića i koji osuđuju veličanje i nagrađivanje ljudi osuđenih za ratne zločine u ratovima devedesetih.

Međutim, srpski mediji koji opširno pišu o tome da se u Hrvatskoj negiraju ili minimalizuju zločini počinjeni nad srpskim civilima u poslednjem ratu, ne kažu ništa ili skoro ništa o zločinu nad Vukovarom, prelaze ćutke preko toga što se kod nas osuđeni ratni zločinac Veselin Šljivančanin slavi kao nacionalni heroj koji je „oslobodio“ Vukovar.

Umesto toga, ističe se da je prva žrtva rata u Vukovaru bio Srbin Jovan Jakovljević, ubijen u junu 1991. Ne sumnjam da je taj podatak tačan i da je zločin nad Jovanom užasan, ali da li to može da objasni i opravda ono što je zatim snašlo Vukovar, kad je Šljivančanin počeo da ga „oslobađa“.

Završiću ovaj moj mali doprinos raspravi o „anatomiji hrvatsko-srpske mržnje“ mišljenjem da se izlaz iz kruga političke mržnje u kome se danas vrte Hrvati i Srbi – tačnije, u kome nas drže naše nacionalističke elite i vlasti – može naći samo ako se u našim društvima stvore uslovi za dolazak na vlast političara koji će hteti i umeti da sebe i nas hrane nekom zdravijom političkom hranom od mržnje.

Ti uslovi će se steći kad politički želudac naša dva društva počne da odbija mržnju, kad počne da je povraća. Ali, da kažem i ovo: kad optimistički zamišljam politiku koja se ne bi hranila hrvatsko-srpskom mržnjom, ne nadam se obnovi oficijelnog bratstva i jedinstva. Mislim da bi velika, dobrodošla promena bila već i to ako bismo mogli da se ubuduće mrzimo kao ljudi, a ne kao Hrvati i Srbi.