Kako je iznevjerena moja vjera u Vučića

Piše: Čedomir Petrović

Da li smo u vremenima zla, koja smo činili na Kosovu, brisali razliku i bili oni, koji su nas za vreme Drugog svetskog rata ubijali, 50 naših za jednog ranjenog nemačkog vojnika i 100 ubijenih za ubijenog okupatora?

Razlika je u tome što se Nemačka odmah posle završetka rata ograđivala od svih svojih zločina, priznavala ih, plaćala odštetu, izvinjavala, dok smo mi posle raspada Jugoslavije krenuli u očajničke ratove za zadržavanjem nemogućeg.

Krenuli u zločine koji su nas doveli do toga da danas više nemamo nikog oko sebe, ni uz sebe. I sami se napuštamo. Veliki lomovi i čišćenja moraju da se dogode u našim glavama. Moramo ispričati strašnu priču o nama. Ona je neuporedivo važnija od briselskih pogubljenih godina i od svih propalih posredovanja.

Uporno smo se trudili da sve ono dobro, što su naši preci ostavili nama u amanet, uništimo i umesto voljenog i cenjenog naroda u svetu, postanemo sinonim za uništavanje i ubijanje.

Više nije važno da li narod ne razume ili ne želi da razume istinu o sebi. Sada je najvažnije ispričati priču o tom manjem delu narodu, koji ima još veoma malo vremena da je promeni i da se ispovedi, ne crkvi, jer je njena krivica u ovoj priči velika, već pred samim sobom i onima nad kojima smo činili užasne zločine i genocid.

Večito smo bili u potrazi za izgubljenim posedima, u vremenima kada vladaju roboti i sleću mašine na Mars, mi prizivamo neka davna vremena i stavljamo vojne šajkače naših časnih srpskih vojvoda, na glave zlikovaca koji postaju heroji naroda i države i počinje pamet da nam se muti i brkamo san i javu i bude se u nama neki geni koji su trebali biti davno mrtvi ili potisnuti negde duboko u podsvesti i čekao se samo jedan glas i povik: Svi Srbi u jednoj državi… Pa, da krene ludilo i da postanemo zveri.

Vas gospodine Vučiću, na nekim sledećim izborima, ova današnja opozicija ne može da pobedi, ali postoji mogućnost da vi sami sebe porazite, što je neoprostivo teže.

Narod je izabrao vas, ali ne i one oko vas, koje ste sami birali i koji mogu dosta uticati na vaš poraz. Uporno ih držite na mestima sa kojih sve uništavaju, postali su omraženi i iritantni tipovi. Glavni glumac, ako hoće da predstava bude dobra, mora oko sebe imati glumce koji su najmanje ravni njemu. Vi ste se toga plašili i imali statiste u velikim ulogama i zato je i predstava ispala loša.

Vi ste grčevito, protiv svoje volje i uverenja, pokušavali da se promenite i niste uspeli. Rascep u vama, između onog što znate šta je dobro učiniti za svoj narod i onog da vi to nikada nećete moći uraditi, je nespojiv i zato što se kosi s vašim ubeđenjima i idejama, dovodi vas u situaciju da ne možete ispravno da funkcionišete.

Nikada niste rekli da ste pogrešili, a to narod ne voli. Voli one koji su mu bliski, a oni često greše. Ponašate se prepotentno prema određenim novinarima koji nisu za vas i koji vam postavljaju teška i vama neodgovarajuća pitanja. To je čist profesionalizam i ne sme biti razlike između predstavnika medija. Ja sam znao glumce koji nisu govorili trideset godina, ali su u predstavama vodili dijaloge i bili sjajni u tim scenama.

Isuviše ste prisutni u javnosti. Narod više voli da pita: Gde je Vučić? Šta je s njim? Nema ga dugo, nego da kaže: Dokle bre ovaj Vučić?! Dosadi i bogu i ljudima.

Ne postoji tema u društvu o kojoj vi nemate svoje mišljenje. Trošite snagu na nepotrebne sadržaje i na svakodnevne obračune s opozicijom i predstavnicima medija.

Postajete, što bi rekli naši: U svakoj čorbi, mirođija.

U vašim govorima prisutno je mnogo procenata, brojeva, imena sela i gradova, dužina puteva, sabiranja, oduzimanja, obećanja, upoređivanja sa drugima… Narod više voli onaj običan, njemu razumljiv govor.

Došavši na vlast, ništa dobrog niste zatekli. Nasledili ste velike zločine koje su vršili pripadnici našeg naroda, a koje nikako niste hteli da prihvatite i zatražite oprost.

Strašne zločine u balkanskim ratovima i pre i posle Drugog svetskog rata činili smo prema albanskom narodu.

Srpske policijske i vojne snage izvršile su tokom 1998. i 1999. godine velika razaranja, masakre, paljenja, trovanja bunara, silovanja, pljačke, ubistva civila…

Vojska i policija tadašnje SRJ, pod kontrolom državnog vrha, proterali su sa Kosova preko 700.000 kosovskih Albanaca.

Milošević je naredio da svi leševi na Kosovu, koji bi mogli biti od interesa za Haški tribunal, treba da bude uklonjeni.

Spaljeno je u pećima Trepče 1.500 leševa.

Isplivavale su iz hladnog Dunava hladnjače sa ubijenim albanskim ženama i decom. Masovne grobnice na policijskim poligonima širom Srbije.

Na policijskom strelištu u Batajnici kraj Beograda pronađeno je 980 ubijenih Albanki i Albanaca.

Do 2008. je oko 800 posmrtnih ostataka Albanaca pobijenih i pokopanih u masovne grobnice po Srbiji, ekshumirano i vraćeno porodicama.

Grobnica u Rudnici kod Raške, sa oko 250 tela kosovskih Albanaca.

Godine 1998. u Prekazu, u oblasti Drenice, velike vojno policijske srpske snage, naoružane tenkovima, samohotkama i artiljerijom, opkolile su kuću porodice Jašari i tri dana i tri noći pucale su bez razlike i na žene, decu i ostale civile. Helikopteri i vojna vozila zasipali su seoske krovove rafalima, a onda su policijske snage ušle u selo, pucajući na kuće.

Srpske snage sigurnosti uz pomoć srpske vojske likvidirale su 56 članova porodice Jašari. Među njima 18 žena i 10 dece. Zatrto je seme i izvršen genocid nad jednom porodicom.

Oko 10.000 kosovskih Albanki i Albanaca bilo je ubijeno u tih krvavih i bezumnih tri meseca 1999. godine.

Svaka životinja i svaki čovek na ovom tužnom svetu ima pravo da se brani kada ga neko napadne. Kao i narod neke zemlje.

Mnogi Albanci koji su bili pristalice politike nenasilja, nakon ovoga su se okrenuli oružanom otporu

Veliki broj policajaca koji su učestvovali u akcijama protiv Albanaca na Kosovu, u Srbiji se i dalje smatraju ratnim herojima. Istraga u Srbiji sporo teče jer se neki do izvršilaca krivičnih dela i dalje nalaze u redovima policije.

Ima još mnogo zločina ili je možda i ovo dovoljno da se potpiše, taj jebeni pravno obavezujući sporazum.

Možda bi sve zločine koje su Srbi učinili na Kosovu, prema Albancima, mogli „platiti“ priznavanjem njegove nezavisnosti? Možda je to najmanja cena za nas?

I mora se ispričati priča istinita, o bezumnim zločinima jednog naroda nad drugim.

Nećete ostati u dobrom sećanju penzionera. Umanjili ste im penzije koje su čekali celog života i što je jedino još što imaju. Ne bi oni pristali na to, ali nisu imali kome da se žale i postadoše prisilni heroji koji su mnogo pomogli Srbiji da prebrodi veliku krizu. Bili su najrazvijenija privredna grana tih godina u državi.

Plašili ste ih ratnim opcijama na stolu. Kosovom, Hrvatskom, BiH. Plaši ih još uvek onaj sumanuti zastavnik iz Republike Srpske. LJudi su u strahu. Stari i bolesni…

Moja vera u vas bila je plod moje očajničke želje da se neko posle toliko godina pojavi i svojom promenom, promeni i Srbiju.

Prevarili ste nas i izneverili. Izgubili smo nepovratno mnoge godine, zahvaljujući vašoj kolebljivoj i pogrešnoj politici, oslanjajući se na odugovlačenje vremena, koje nikako nije radilo za nas.

Želeli su mnogi iz Evrope da nam pomognu, naročito Nemačka i njena kancelarka Angela Merkel, ali ste ih sve izgubili, neodgovornim odnosom u pregovorima, koji su, ako niste shvatili, od početka bili organizovani, samo zato da bi se priznala nezavisnost Kosova. Opet smo ostali sami i otuđeni i od samih sebe.

Izjavili ste: E, sad ćete malo da popričekate, kad ću ponovo doći u Brisel?! To nije nivo jednog predsednika Republike, bilo koje zemlje, pa čak ni naše.

Preostaje vam još jedino da podnesete ostavku na mesto predsednika Republike Srbije. To je najmanje što možete učiniti. Znate da je opozicija slaba i razjedinjena i da nema nikog, za sada, koji bi mogao doći na vaše mesto.

The King is dead, long live the King! DŽordž VI je mrtav, živeo DŽordž VII. Vikali su Englezi. Kod nas bi to glasilo… Vučić je mrtav, živeo Vučić!

Ostavka se neće usvojiti i vi ćete nastaviti svoju vladavinu. Posle svega, nemoguće je da povratite onoliko poverenje koje ste imali u narodu. Kako ćete im objasniti vaše povike: Kosovo nikada neću priznati?

Ne prebacujem ja vama što ćete priznati Kosovo. To je jedino moguće. Moja kritika vama upućena je na tolike izgubljene dragocene godine. A sve se znalo odavno.

Duboki su radikalski koreni uticaja Šešelja i Nikolića na vas. U vama su ideje i stavovi koje vi smatrate jedino mogućim, a koji su loši po Srbiju i koji nikako ne mogu biti prihvaćeni u svetu.

Mi smo doveli sebe dotle da se države oko nas, s kojima smo nekada živeli zajedno, udružuju ne protiv nas, već da bi sačuvali sebe od nas.

Izgubili smo razum i nasumice vitlamo i udaramo mačem oko sebe, ne videći koga sve možemo, osim nas, još da povredimo.

Dozvoljavate ponižavanje i veliku bruku Srbije, u kojoj jedan lik ide po malim i bez ikakvog značaja i uticaja zemljama i moli da povuku priznanje Kosova. Niti oni znaju gde je Kosovo i Srbija, niti mi znamo gde su oni.

Vi ste pametan čovek i znate šta znači kada u ovako teškom trenutku za nas EU otvara poglavlje o statistici?! To je jedan prefinjeni oproštaj s nama i mnogima koji su želeli da Srbija postane član EU. Ko je za to kriv, vi najbolje znate.

Mora se ispričati priča do kraja. Ovog puta istinita. Vreme neumitno ističe…

Ne možemo ostati vojno neutralni, kako vi kažete gospodine Vučiću. Sve države u našoj okolini su članice Severnoatlantske alijanse ili će to uskoro postati.

Mi smo opet sami, kao da smo defektni, pa se bojimo svakog društva.

Srbija je kao usamljena stabljika kukuruza na ledini, bez kukuruzišta. Svaki i najmanji povetarac slomiće nas, uništiti klip, ostaće strnjik i ništa više…