I da su Crnogorci Srbi, ne bi bilo razloga da se priključe Srbiji

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Kad bi neki potpuno neupućeni čitalac ovlaš pogledao kako srpski mediji pišu o Crnoj Gori, pomislio bi da je Srbija vekovima bila pod crnogorskom okupacijom, da se nedavno oslobodila crnogorskog jarma, da su rane još friške i nezaceljene, pa je sveže oslobođeni srpski narod još kivan na doskorašnje zavojevače.

Evo samo nekoliko tipičnih naslova iz beogradske štampe: "MILOGORCI UNIŠTAVAJU SVE ŠTO JE SRPSKO: Kad god su mogli, podmetnuli su nam! Sada im smeta i Ambasada Srbije!"; "MILOGORCI, STIDITE LI SE VI IČEG?! OTKAZ ZA SVE SRBE U VOJSCI CRNE GORE?! Pa to nisu uradili ni Hrvati, a ratovali su sa Srbima!"; "OVO JE STVARNO PREVRŠILO SVAKU MERU: Milogorci zabranili Srbima da slave pravoslavnu Novu godinu!"
Ne mogu velikosrbi da oproste Crnoj Gori što se osamostalila, prođoše silne godine, a oni i dalje maštaju o povratku Crne Gore u rođačko okrilje, u čvrst bratski zagrljaj od kojeg pucaju kosti. Nikako ne mogu da se pomire s činjenicom da je Crna Gora nezavisna država, za njih je to neko privremeno stanje, prolazna bolest koja će proći Crnogorce koji su u stvari Srbi iz "srpske Sparte".

Kad Crnogorci postanu Milogorci

Zato se šovinistički izraz "Milogorci" odomaćio u srpskoj štampi i intelektualnim krugovima koji i dalje čeznu za teritorijama susednih država. Kao, nisu Crnogorci koji žele da Crna Gora ostane nezavisna pravi Crnogorci, to je neka izmišljena nacija, tvorevina Mila Đukanovića, kad prođe Milo, proći će i to milogorstvo, pa će Crna Gora ponovo biti srpska prćija.

Takvu tezu razvija, recimo, Dušan Proroković, profesor na Fakultetu za diplomatiju i bezbednosti u Beogradu, u tekstu "Milogorstvo protiv Srbije – zašto se mora reagovati?" u kojem pati što Srbija nije oštrije reagovala kad je Crna Gora zabranila ulazak Matiji Bećkoviću, Čedomiru Antiću, Dejanu Miroviću i Aleksandru Rakoviću. Kaže profesor: "Milo nije večan, nije ni nesmenjiv, a milogorci će postojati dok je sadašnjeg režima. Srbija mora pokazati da su joj Bećković, Raković, Mirović i Antić preči od Mila. I tako poručiti da joj je srpsko i crnogorsko važnije od milogorskog. Jer za Srbiju Crna Gora nije samo geografski pojam. To je deo istorijskog pamćenja, to su sedimenti naše kulture i pratećeg narodotvornog procesa".

A poznato je da delovi istorijskog pamćenja i "sedimenti kulture" jednog naroda nipošto ne smeju biti u nekoj drugoj državi, eto osnova po kom treba pripojiti Crnu Goru Srbiji. Dotični Proroković se proslavio kao državni sekretar za Kosovo i Metohiju u vreme vladavine Vojislava Koštunice, kad je lansirana magična formula "više od autonomije, manje od nezavisnosti", a Kosovo se branilo paljenjem Beograda i pljačkom radnji sa firmiranom robom. Malo mu je politički uspeh s Kosovom, sad bi da se oproba i sa Crnom Gorom.

Ožalošćena velikosrpska porodica

Boli Prorokovića indolentnost srpskih vlasti glede Crne Gore, malo su mu redovni mučki napadi Aleksandra Vulina i Ivice Dačića, on se zalaže za radikalnije korake. Verovatno bi bio najzadovoljniji kad bi srpska vojska krenula put Crne Gore da vrati ono što Proroković & prorokovići uveoci smatraju da pripada Srbima. Kivan je Proroković i zbog podizanja spomenika Titu u Podgorici, ne može to nikako da oprosti Crnogorcima. U tom neveselom raspoloženju pridružili su mu se brojni članovi ožalošćene velikosrpske porodice. Mladi novinar i pisac Milan Ružić, pulenčić Emira Kusturice, pao je u amok zbog ovog spomenika.

Veli Ružić, sav u peni od besa: "Njegoš je pisao dušom, i to svojom, a Tito krvlju, i to tuđom. Pisao je srpskom krvlju. Zbog čega vam u Podgorici treba krvnik?" Budući spisatelj serbski, bujne mašte, ima Ružić i kreativan predlog glede Titovih zemnih ostataka: "Molio bih, ako ikako može, da uzmete i njegov leš i sahranite ga u Montenegru, jer nama u Srbiji on nije potreban. Sa njim vam možemo dati i ove naše domaće srbomrsce, pa se družite u letnjim noćima kod Titovog spomenika".

Nije loš predlog, moglo bi i da se nastavi u istom duhu. Zašto se zaustaviti samo na mrtvom Titu? Zašto ne bismo srušili sve što su taj zli Tito i njegovi demonski komunisti izgradila za pola veka? Ili bi trebalo i te građevine da pošaljemo u Crnu Goru, kad ih je već nepomenik gradio? Zašto ne bismo, za početak, poslali ceo Novi Beograd u Crnu Goru, preko neke kurirske službe, kad nam već ništa Titovo u Srbiji ne treba? Možda zatreba Crnogorcima, ko zna?

Zašto Draža nema spomenik u Podgorici?

Proroković, Ružić i hiljade njihovih sličnomišljenika bili bi kudikamo zadovoljniji kad bi u Podgorici spomenik bio podignut Draži Mihailoviću ili nekom sličnom četničkom koljaču i saradniku nacističkog okupatora. Samo što taj film neće gledati, jer u Crnoj Gori, za razliku od Srbije ili Hrvatske, nije došlo do revizije istorije, tamo se ljudi nisu odrekli svog antifašizma, niti su fašističke lakeje proglasili herojima. Eto još jednog razloga da današnji sledbenici ideologije domaćih izdajnika, koji se lažno predstavljaju kao rodoljubi, mrze Crnu Goru.

Kakva je to srpska država u kojoj nema spomenika koljačima i genocidlijama? Srećom, čim se Crnogorci prizovu pameti i prisajedine Srbiji, ta istorijska nepravda će biti ispravljena, ima čiča Draža da ponosni stoji po svim crnogorskim gradovima.

Crnogorska država, srpska zemlja

Sve muke velikih Srba i ostalih malih ljudi sa Crnom Gorom mogle bi se sažeti u jednu polurečenicu koju je nedavno bubnuo Dragomir Anđelković, politički banalitičar odan vladajućoj naprednjačkoj liniji. Veli don Anđelković: "Nažalost Crna Gora iako srpska zemlja nije više srpska država". A zašto Anđelković i njegovi crni anđeli ne bi neku drugu državu proglasili srpskom zemljom? Recimo, Austriju, pošto tamo svakako ima više Srba nego u Crnoj Gori? Ili neke delove SAD-a, na primer Čikago?

Zanimljiva je logika koja stoji u pozadini ovog opšteprihvaćenog mišljenja o Crnoj Gori kao srpskoj zemlji. Jeste Crna Gora druga država, ipak moramo priznati da je to kakva-takva realnost, ali države su prolazne, budu i prođu, danas jesu – sutra nisu, a kad je neka teritorija označena kao "srpska zemlja", to je kudikamo trajnija činjenica, takoreći večna. Ako je neko parče planete "srpska zemlja", tu nema niti može biti promene. Može sutra taj komad teritorije da bude i neka druga država, ali će zauvek ostati srpska zemlja. Pogotovo što svi znamo da su Crnogorci zapravo Srbi, samo se prave da nisu, a ideologija krvi i tla ne priznaje nikakve granice, države i slične profane kategorije, ona drži samo do pojmova koji pretenduju na večnost ili bar milenijumsku trajnost. Jer je zemlja svakako trajnija od države.

Velikosrpske aspiracije na teritoriju Crne Gore uglavnom se svode na slična apodiktična tvrđenja utemeljena na nacionalističkoj fantaziji. Crna Gora je srpska zemlja, Crnogorci su Srbi, mi smo pravoslavna braća, SPC nas ujedinjuje, oduvek smo bili jedan narod (naravno – srpski), spaja nas ista kultura (srpska, normalno), govorimo istim jezikom (srpskim), mi smo jedna duša (srpska), a dva tela i sve u tom stilu. I tu se zaustavlja sva njihova argumentacija.

Šta bi bilo kad bi bilo

Hajde da zamislimo da sutra većina građana Crne Gore kaže: Dobro, braćo Srbi, potpuno ste u pravu, mi nismo Crnogorci nego Srbi, Crna Gora jeste srpska zemlja (ma šta to značilo), odustajemo i od naziva crnogorski jezik, odustajemo od crnogorske nacije, postoji samo srpska, a Crnogorci su isto što i Šumadinci ili prečani. Pa šta onda? Gde je tu razlog da Crna Gora bude deo Srbije ili da se ujedini sa Srbijom? Mislite li da su svi pobegli od vas bez razloga? Mislite li da niko neće s vama tek onako, iz čistog hira i obesti? Ili ste prosto oterali sve od sebe, samo niste u stanju to sebi da priznate? Što ne ubeđujete onda i Austrijance da se pripoje Nemačkoj? Ili Nemce da osvoje Austriju i delove Švajcarske u kojima se govori nemački jezik?

Zašto bi bilo ko želeo da postane Srbin i da dobije srpsko državljanstvo? Da li imate nešto da ponudite, da li ste učinili nešto da postanete poželjna destinacija i nacija? Kao što znamo, brojni pripadnici naših naroda iz bivše Jugoslavije raselili su se diljem sveta i postali Nemci, Austrijanci, Šveđani, Amerikanci, Australijanci, Novozelanđani, a da niko iz navednih zemalja nije vršio nikakvu propagandu u tom smeru. Ljudi sami hrle u razvijene zemlje, u potrazi za boljim životom, većim zaradama, uređenijim društvom, normalnijim okruženjem, boljim izgledima za budućnost, za životom dostojnim čoveka. I niko ne mora da ih ubeđuje u bilo šta.

Srbija i Crna Gora: Paralelni slalom

Svako ima pravo da misli kako bi Crna Gora trebalo da se ujedini sa Srbijom, ali bi za to valjda trebalo navesti i neke racionalne razloge. Morao bi da postoji neki realan motiv koji bi druge narode i države privukao da vam se priključe, to je elementarna logika. U najmanju ruku, Srbija bi trebalo da bude znatno naprednija, bogatija i uređenija država od države čije prisajedinjenje želi. Da li su plate veće u Srbiji ili u Crnoj Gori? U Crnoj Gori. Ko je članica NATO: Srbija ili Crna Gora? Crna Gora, a Srbija nema nameru da ulazi u ovaj savez, zagledana u daleki Kremlj. Ko je bliži Evropskoj uniji: Srbija ili Crna Gora? Crna Gora – otvorila je 32 poglavlja od 33, a Srbija samo 16, proces evrointegracija ide sve sporije, pitanje je da li Srbija uopšte želi da se priključi evropskoj zajednici naroda.

Ko se ponaša kao sluškinja autoritarne Rusije: Srbija ili Crna Gora? Srbija, u kojoj nemali broj političara, intelektualaca i ostalih "patriota" žudi da njihova voljena otadžbina postane ruska gubernija. Za razliku od podaničke Srbije, u nepokornoj Crnoj Gori su Rusi pokušali da izvrše državni udar. Gde se rehabilituju četnički zločinci i saradnici nacista: u Srbiji ili u Crnoj Gori? U Srbiji, gde je četnički pokret Draže Mihailovića proglašen antifašističkim i malo ravnopravnijim od partizanskog. Ko baštini četničku fašističku ideologiju: Srbija ili Crna Gora? Srbija, koja pokušava da sa pobedničke strane u Drugom svetskom ratu pređe na gubitničku, i odlično joj ide.

U kojoj zemlji je intelektualna elita poklonik etničkog čišćenja i genocida: u Srbiji ili u Crnoj Gori? U Srbiji, tu je priklanjanje velikosrpskom projektu ulaznica za lukrativne funkcije, dočim je u Crnoj Gori intelektualna elita listom žestok protivnik četništva, od Andreja Nikolaidisa do Dragana Radulovića, od Milorada Popovića do Bobana Batrićevića. U kojoj državi je orijentacija u prostoru realnija: u Srbiji ili u Crnoj Gori? Crna Gora zna da se nalazi u Evropi, dok su u Srbiji dominantni glasovi onih koji maštaju da im se država nalazi na prostoru neke bivše republike SSSR-a. Pa zašto bi se onda Crna Gora ujedinjavala sa Srbijom? Ili bilo ko drugi? Ko normalan želi da mu bude gore?

Velikosrpske tlapnje i maštovanke

Čak i kad velikosrpske tlapnje ne bi bile tek puke maštovanke, već gole činjenice, opet se ništa ne bi promenilo. Da sutra Bošnjaci kažu da su islamizirani Srbi, da Hrvati kažu da su pokatoličeni Srbi, da Makedonci priznaju da su Srbi koji loše govore srpski, da kosovski Albanci kažu da su i oni Srbi, te da se odreknu albanskog jezika i prigrle srpski – to svejedno ništa ne bi značilo. Ne bi bilo nijednog racionalnog razloga da se zemlje u kojima navedeni narodi žive priključe Srbiji.

Svi argumenti velikosrpske kamarile koje navode kao opravdanje za aspiracije prema susednim teritorijama tanji su od flis papira i daju se pobiti za ciglo pet minuta. Kad bi bili u stanju da misle, i njima bi to brzo postalo jasno. U odbranu velikih Srba teške kategorije treba reći da njima za argumentaciju, racionalnost i ubeđivanje puca ocilo. Sve te njihove priče zapravo nisu argumenti, već puka opravdanja i izgovori kojima maskiraju pohlepu za tuđim teritorijama. Kad su bili u prilici da ostvare svoje zamisli, nisu se služili argumentima, već "događanjem naroda", tajnim službama, vojskom, policijom i paravojnim formacijama.

I tad su tzv. intelektualci i ostali opsluživači klanja imali opravdanja za zlodela, tad se to zvalo "ugroženost srpskog naroda" (a ni danas se drugačije ne zove). Ipak ne mogu da kažu: Mi smo razbojnici, ubice, lopovi i haramije, želimo da otmemo ono što nije naše, da porobimo i opljačkamo druge, a usput i malo da ih istrebimo. Mada, posle toliko decenija propagandnog laprdanja i ponavljanja istih lažipriča, malo iskrenosti ne bi bilo na odmet. Kako im više ne dosadi to lažno predstavljanje?