Zašto ne treba žaliti Terezu Mej

Piše: Nenad Radičević

Ko god je u utorak naveče posmatrao debatu i glasanje u britanskom Parlamentu o sporazumu o Brexitu veoma verovatno je pomislio da je britanska premijerka Theresa May bar naizgled „čelična lady“.

Iako suočena sa istorijskim parlamentarnim porazom, ne samo sopstvene, već uopšte neke britanske Vlade, May nije odustajala od borbe, ističući da parlament i dalje nije rekao kako namerava da ispoštuje referendumsku volju naroda da Ujedinjeno Kraljevstvo napusti Evropsku uniju. Bez obzira na brutalne napade i ponižavajući poraz, ona se trudila da izgleda kao da još sve konce drži u svojim rukama. Štaviše, da ne odustaje uprkos svemu.

Posmatraču skoro da je moglo da bude žao britanske premijerke. Ali samo skoro. Jer ko god zna šta je proteklih godine radila May, vrlo dobro je svestan da je dobrim delom i ona odgovorna za haos u kojem se nalazi Britanija.

Ne može žaliti May svako ko se seća kako je ona kao ministarka unutrašnjih poslova u Vladi Davida Camerona podsticala netrpeljivost javnosti prema migrantima, kriveći EU za probleme sa migracijama.

Iako u kampanji nije zvanično zagovarala Brexit, nije se libila da preuzme kormilo Vlade i da aktiviranjem člana 50 Ugovora o EU pokrene proceduru izlaska iz EU, iako očigledno nije imala realan plan za Brexit. Upravo je ona ta koja je odredila specifične crvene linije po pitanju migracija, koje su zapravo dovele do haosa u pregovorima sa EU.

Istini za volju, po pitanju Brexita ona se nije, poput Borisa Johnsona i Nigela Faragea, igrala sa tim da Britancima plasira očigledne laži, kao što je ona da će se ubuduće 350 miliona funti nedeljno slivati u britansko zdravstvo a ne u budžet EU. Ali, nije ni progovorila o tome da, na primer, suma novca, koju Britanija godišnje daje na kamate skupih kredita koje je uzela, čak deset puta veća od britanskog dopinosa budžetu EU.

Bolan sudar sa realnošću

Osim toga, ona se posle preuzimanja premijerske funkcije nije potrudila da Britancima pokaže da će sudar sa realnošću biti bolan. Naprotiv, mnogim potezima ona se trudila da osigura svoju poziciju u stranci i u Vladi, uzimajući u obzir izazovima koji su sledili.

Pa je tako postavila Borisa Johnsona na mesto šefa diplomatije, čime je samo nastavljeno predreferendumsko zavaravanje Britanaca da je moguće ostvariti punu kontrolu nad migracijama i imati punu slobodu u uspostavljanju trgovinskih ugovora sa zemljama širom sveta, kao i istovremeno zadržati sve prethodne prednosti članstva u EU.

Osim toga, Johnsonova taktika „zavadi pa vladaj“ prema ostalim članicama EU doživela je debakl i, prema svemu sudeći, samo doprinela sve većem jedinstvu preostalih 27 članica EU. Štaviše, ispostavilo se da su, inače poprilično razjedinjeni po mnogim pitanjima, „evropska dvadesetsedmorica“ po pitanju Brexita bila ujedinjenija nego ikada. Ujedinjenija čak i od samog kabineta premijerke May.

Ne može žaliti premijerku niko ko se seća kako je ona rezolutno povukla crvene linije po pitanju kretanja ljudi, ne otkrivajući javnosti sve do pre koji mesec koliko to utiče na jedno od najspornijih pitanja Brexita – pitanje granice između Severne Irske i Republike Irske.

Zapravo May i njene partijske kolege su neprekidno gonili sitni politički i partijski interesi a ne državnička odgovornost. Ništa bolja se nije pokazala ni britanska opozicija. Lider laburista Jeremy Corbyn je ranije takođe insistirao da je prihvatljiv samo onaj sporazum o Brexitu, koji će Britancima omogućiti da zadrže prednosti sadašnjeg članstva u EU.

Iako se čini bespotrebno objašnjavati da ostatak EU to neće nikad prihvatiti, britanski političari kao da ne mogu da odustanu da prodaju šarene laže svojim građanima. Ali i da brinu o svom sitnom političkom interesu.

Sitni interesi

Tako je Corbyn sada ubeđen da je preče srušiti sa vlasti May nego napraviti bolji sporazum o Brexitu. Zbog toga je i tražio da se u srijedu glasa o poverenju Vladi. Međutim, to što je 432 poslanika glasalo protiv sporazum o Brexitu koji je ispregovarala May a tek 202 za, ne znači da će takav odnos biti i po pitanju rušenja britanske Vlade. Tu će opet proraditi sitni politički interesi pa će odmetnuti torijevci, kao i severnoirski poslanici, podržati May što će najverovatnije biti dovoljno za njen privremeni politički spas.

I onda će se agonija nastaviti, pri čemu će EU truditi da umanji štetu i da verovatno produži pregovore. Veliko je pitanje šta će se tu sve dogoditi, ali ono što je sigurno jeste da će se agonija nastaviti jer se ni britanska vlast, niti opozicija, neće odmaći od uskih kratkoročnih političkih interesa.

Pa tako Theresa May neće ni pomisliti da odustane od svojih crvenih linija po pitanju migracija. Neće ni pomisliti da za pregovore napravi saradnju sa laburistima i liberaldemokrata i da napravi nadpartijsku većinu, koja će možda uspeti da u pregovorima sa Briselom postigne nešto više tako da sporazum odobri većina u britanskom Parlamentu.

S druge strane, neće ni Corbyn pristati da sarađuje sa May kako bi postigao bolji sporazum za Britance. Ukoliko bude produžen rok za Brexit on će se samo truditi da obori Vladu i dovede laburiste na vlast, iako to neće neminovno značiti lakše i uspešnije pregovore sa Briselom.

I cela ova priča o britanskim političarima zapravo neodoljivo podseća na svakodnevni politički život na Balkanu, gde su uvek sitni politički interesi važniji od državništva i dugoročnih nacionalnih interesa. Sve što se dešava oko Brexita zapravo je priča o svima nama. Priča o našim neodgovornim političarima, koji narodu nude izbore koji zapravo ne postoje u realnom životu ili se za njih plaća visoka cena.

Otpor sistemu

Tako je Britancima nuđen Brexit po formuli „i kontrola migracija i opstanak svih prednosti članstva u EU“. Srbima su, pak, u različitim kampanjama nuđene političke formule „I Kosovo i Evropa“, potom „I Evropa i Rusija“. U Bosni i Hercegovini, političari Bošnjacima obećavaju reformu Ustava, Hrvatima treći entitet, a Srbima samostalnost.

Obećanja o stotinama hiljada novootvorenih radnih mesta, poništenju pljačkaških privatizacija, neisporučuvanju optuženih Haškog tribunalu davali su političari u svim državama nastalim raspadom Jugoslavije.

Zapravo i za britanske i za balkanske političare, bez obzira na razlike u starosti demokratske tradicije, mogla bi da bude primenjena retorička konstrukcija, koju je svojevremeno izgovorio veteran Hrvatske demokratske zajednice Andrija Hebrang.

„Rekao sam da ja nikada ne lažem, nego samo povremeno ne govorim istinu, što je puno pristojnije“, rekao je ovaj nekadašnji hrvatski ministar, nenamerno opisavši kako političari gledaju na to šta izgovaraju.

Ali, priča o Brexitu dobrim delom opisuje i priču o nezadovoljnim Balkancima, koji iznalaze načine da pruže otpor sistemu. Brojne analize su utvrdile da su višedecenijska narastajuća finansijska nejednakost u kombinaciji sa tradicionalnim evroskepticizmom, kao i političkom kampanjom koja je za sve loše u Britaniji optuživala isključivo Brisel, doprinela da na referendumu pobedi opcija za Brexit.

Za taj rezultat su najzaslužniji oni najsiromašniji, pretežno u industrijskim delovima Engleske i Velsa, koji su glasom za Brexit hteli pre svega da naškode elitama, koje ignorišu narastajujući jaz uzmeđu bogatih i siromašnih.

Kada se na to doda da je deo tih elita samodovoljno optuživao pobornike Brexita da su ksenofobi, primitivni i glupi, ne pokušavajući da razume uzroke njihovog glasa iz protesta, opcija za Brexit je u mnogome bila osuđena na uspeh.

Armija obespravljenih

Sve ovo se može videti i na Balkanu i to bezmalo na svim izborima. Dobar deo glasača pokušava da kazni političke elite neizlaskom na izbore, glasanjem za izmišljene ličnosti ili „belim listićima“. Ali se tu sličnosti donekle prestaju.

U Britaniji, ali i u SAD i drugim zapadnoevropskim zemljama, obespravljeni sloj građana želi da kazni aroganciju neoliberalnih elita koje stvaraju politike, kojima se zapravo marginalizuje demokratski proces i funkcioniše van demokratije, iako formalno demokratija nije ukinuta.

Na Balkanu, pak, obespravljeni uspevaju uglavnom da budu zavarani nacionalističkom retorikom političkih elita, koje takođe nastoje da marginalizuju demokratski proces i funkcioniše van demokratije, iako formalno demokratija nije ukinuta.

I u Britaniji zasad pobeđuje nacionalistička retorika, ali nakon što je posle referenduma postepeno otkriveno šta će Brexit u negativnom smislu značiti za najsiromašnije, raspoloženje obespravljenih se menja. Na Balkanu zasad ne, pa je pobuna protiv elita trenutno prisutna samo u ostacima srednjeg sloja i delu intelektualnih elita, dok najsiromašniji radije odlaze u inostranstvo ili još ne dižu svoj glas protesta.

A gledajući britanski primer, neminovno se nameće defetistička dilema i da li bi zapravo glas protesta na kraju uopšte bio u korist te armije obespravljenih na Balkanu.