Zašto je Vučić dobio orden od Putina

Piše: Tomislav Marković

Prilikom posete Srbiji predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin uručio je Orden svetog Aleksandra Nevskog predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. Ukaz o dodeli ordena Putin je potpisao još 7. januara i tad je zvanično saopšteno da se Vučić nagrađuje "za veliki lični doprinos multilateralnoj saradnji sa Ruskom Federacijom". Vučić spada u retke strane državnike koji su dobili Orden svetog Aleksandra Nevskog. Pored njega, nosioci ordena su predsednici Belorusije Aleksandar Lukašenko, Kazahstana Nursultan Nazarbajev, Tadžikistana Emomali Rahmon, Turkmenistana Gurbanguli Berdimuhamedov i Kirgizije Almazbek Atambajev. Uz nemalu dozu ironije, moglo bi se reći da se naš predsednik dobijanjem ovog ordena svrstao među lidere slobodnog demokratskog sveta.

Za dodatnu dozu ironije pobrinuo se sam Vladimir Vladimirovič koji je, prilikom dodele ovog velikog priznanja, naglasio da orden "nosi ime velikog sveca i pokrovitelja diplomata, koji se izborio za nezavisnost u borbi protiv stranih osvajača". Orden koji nosi ime borca "za nezavisnost u borbi protiv stranih osvajača" dodeljuje se osobama koje rade sve suprotno od toga, onima koji su spremni da se odreknu interesa sopstvene zemlje za tuđ račun.

Poligon za širenje ruskih interesa

Vučić je orden zaista zaslužio svojim dosadašnjim samopregornim radom, pogotovo poslednjih godina, toliko je vredno radio na razvoju saradnje s Rusijom da je uspeo da posvađa Srbiju sa svim susedima. Pogotovo sa onim susedima koji nisu raspoloženi da igraju onako kako Rusija svira, već im uhu više prijaju melodije koje dolaze iz NATO pakta i Evropske unije. Srbija već godinama u regionu ne vodi sopstvenu, već spoljnu politiku Rusije. A ruski režim nije zainteresovan za napredak i demokratizaciju balkanskih zemalja, naprotiv. Rusiji je u interesu destabilizacija regiona, držanje balkanskih država van NATO pakta, ometanje na putu evropskih integracija, zarad prepucavanja sa Evropom.

Vučić je dao veliki doprinos pretvaranju Srbije u poligon za širenje ruskih interesa na Balkanu i to je vidljivo na svakom koraku. Recimo, u aprilu 2017. godine, kad su demonstranti nasilno upali u makedonsko Sobranje i izazvali haos, fizički napavši Zorana Zaeva, tu je bio prisutan i oficir BIA-e Goran Živaljević, mimo svakog diplomatskog protokola. Živaljević je brzo vraćen u Beograd, odakle je preraspoređen u Ambasadu Srbije u Sarajevu.

Ruski interesi ispred srpskih

Rusija je otvoreno podržavala Nikolu Gruevskog, a potom radila protiv Zaeva koji je najzad počeo da rešava nagomilane probleme. Kada su Makedonija i Grčka sklopile istorijski sporazum o promeni imena, Ministarstvo spoljnih poslova Rusije saopštilo je da Moskva "smatra da bi pitanje promene imena Makedonije trebalo razmotriti u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija", te da se "nastavlja spolja nametnuti proces veštačkog prekrajanja državnog imena sa ciljem prisilnog uvlačenja Skoplja u NATO". Čak je i Ministarstvo spoljnih poslova Grčke moralo da reaguje ovim povodom, optuživši Kremlj da ignoriše demokratske institucije Grčke i da se meša u unutrašnje stvari druge države.

U Srbiji je Prespanski sporazum koji rešava višedecenijski sukob Makedonije i Grčke, te omogućava našem južnom susedu pomeranje sa mrtve tačke, ulazak u NATO i proces evropskih integracija – dočekan zlokobnim ćutanjem. Umesto da se srpski zvaničnici raduju ovom sporazumu koji će dati značajan doprinos miru i stabilizaciji u čitavom regionu, oni su očigledno nezadovoljni, a nikome nije palo na pamet da Makedoncima čestita.

Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić objasnio je i zašto: "Nismo čestitali jer nemamo šta da čestitamo". Kako da čestitamo susednoj državi na nečemu što je dobro i pozitivno za sve na Balkanu kad se gospodar Putin s tim ne slaže? Zašto bi srpski ministri i predsednik stavili interese sopstvene zemlje ispred interesa Rusije?

Udari na BiH i Crnu Goru

Sličan rusofilni odnos srpske vlasti imaju i prema ostalim susednim državama. To je pokazalo i mešanje srpskih zvaničnika u izborni proces u Bosni i Hercegovini, otvorenom podrškom Miloradu Dodiku, najposlušnijoj ruskoj marioneti u ovom delu sveta, kao i difamacijom njegovih protivnika, pre svega Mladena Ivanića kog je Vučić direktno optužio da služi zapadnim silama.

Kad je u pitanju BiH, ruski političari ne kriju šta im je cilj. Pre nekoliko dana ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izjavio je kako "Rusija ne može da se složi sa pristupanjem BiH ju NATO". A ko Rusiju ili bilo koju drugu zemlju pita kakvu politiku treba da vodi u sopstvenoj državi? Ko treba da vodi spoljnu politiku BiH: politički predstavnici koje su građani BiH izabrali ili ministri u Vladi Rusije? Srećom po Kremlj, građani su izabrali upravo Dodika u Predsjedništvo BiH, pa su ruski interesi bezbedni, a u tome su Vučić i njegovi verni saradnici pomogli svim raspoloživim snagama.

Vučić aktivno podržava i proruske snage u Crnoj Gori koje se predstavljaju kao predstavnici Srba, redovno ih poziva na konsultacije u Beograd, srpski ministri svako malo kukaju nad navodnom ugroženošću Srba u Crnoj Gori, a mediji odani naprednjačkim vlastima svakodnevno sipaju salve mržnje prema Crnogorcima. Na teritoriji Srbije su ruski i srpski agenti spremali državni udar u Crnoj Gori u oktobru 2016. godine. Nakon hapšenja osumnjičenih u Srbiji, Vučić je izjavio da su oni radili "zajedno sa ljudima za koje mogu da kažem da postoji element inostranosti".

Iza potonje neobične formulacije, element inostranosti, kriju se znatno običniji sadržaji, na primer Vladimir Nikolajevič Moisejev, oficir ruske obaveštajne službe koji je pod imenom Vladimir Popov bio jedan od organizatora pokušaja terorističkog napada u Podgorici. Vučić je na početku afere delovao saradljivo, ali je potom javnost saznala da Srbija ne dozvoljava crnogorskim pravosudnim organima korišćenje većine dokumenata srpskih službi o onome što se spremalo Crnoj Gori.

Pošto već nije uspelo sprečavanje Crne Gore da uđe u NATO, srpski zvaničnici koriste svaku priliku da ospu paljbu po Crnoj Gori, u čemu se posebno ističu Ivica Dačić i Aleksandar Vulin. Potonji je čak izjavio da "Srbija treba da promeni odnos prema Crnoj Gori i Makedoniji, jer u tim zemljama nema iskrene sagovornike ni prijatelje". Bojim se da je situacija potpuno obrnuta, nijedna susedna država u Srbiji nema iskrene sagovornike ni prijatelje, budući da su u Srbiji na vlasti trbuhozborci Rusije.

Ruskokolonaški ručak

Na ručku organizovanom povodom Putinove posete Vučić je okupio sve odane poslušnike ruskog hazjajina. Došao je neizbežni Dodik, tu su bili i razni proruski političari iz Crne Gore, jedino je Gruevski falio, ali je njegov izostanak opravdan, pošto je u bekstvu od zakona. I svi su iskoristili priliku da, pod Vučićevim pokroviteljstvom, izraze lakejsku lojalnost ruskom gospodaru. Dodik se usred susedne države žalio šefu treće države na svoje sugrađane Bošnjake, na sporo formiranje vlasti na nivou države, jer "BiH uslovljava formiranje institucija putem ka NATO-u, što mi, naravno, odbijamo".

Lideri Demokratskog fronta Andrija Mandić i Milan Knežević Putinu su preneli pozdrave srpskog naroda iz Crne Gore i rekli da ga većinska Crna Gora doživljava i kao svog predsednika, što je verovatno iznenadilo i samog Putina, čak ni on nije navikao na ovoliki stepen servilnosti. Predsednik Prave Crne Gore Marko Milačić poručio je Putinu da ga nije izdala Crna Gora, već kriminalna vlast, što pojmu izdaje daje jedno sasvim novo značenje.

Kako to Milačić zamišlja, dok snima selfi sa Putinom? Kako li to građani jedne države mogu da izdaju predsednika neke druge države? Ali, kad ljudi sopstvenoj zemlji žele da postane ruska gubernija, ovakve logičke omaške postaju normalne.

Politika štetna i po susjede i po Srbiju

Vučićeva politika prema susedima nije sve vreme bila na liniji koju je zacrtao Kremlj, naprotiv. U početku je sve delovalo potpuno drugačije. Sumirajući početak vladavine Aleksandra Vučića, istoričar Milivoj Bešlin piše: "Deblokirani su pregovori sa Kosovom, nova vlast Aleksandra Vučića je otišla dalje od onoga što je Boris Tadić mogao i da pomisli. Umireni su odnosi sa Crnom Gorom koju je Tadićev režim držao pod konstantnim medijskim i obaveštajnim pritiscima. Izgledalo je kao da će nova vlast ozbiljno poraditi i na političkom uklanjanju destruktivnog i sve opasnijeg Dodika. Ali, pod uticajem brojnih neuspeha, ne mogavši da pobegne od svoje prave prirode, naprednjački režim u Srbiji je sve otvorenije zbacivao reformsko-proevropsku pozlatu i pokazivao svoje staro nacionalističko-radikalsko lice".

Proevropska pozlata se sve više tanjila, odnos srpskih vlasti prema susedima postajao je sve radikalniji, da bi negde u vreme predsedničke predizborne kampanje 2017. godine definitivno postao zacementiran u omrazi i neprijateljstvu. U martu te godine Vučić je posetio Putina u Moskvi i dobio političku podršku od ruskog vladara. Tu podršku Vučić plaća politikom koju vodi prema susedima, šireći zonu ruskog uticaja, tako da je orden koji je sada dobio od Putina više nego zaslužen.

Jedino što od tog ordena i takve nakaradne spoljne politike građani Srbije nemaju nimalo koristi. Uostalom, kojoj državi na svetu bi bilo u interesu da bude u svađi sa najbližim komšijama? Ali, koga briga za polzu građana, važno je samo što duže ostati na vlasti. Za ostvarenje tog cilja sva su sredstva dozvoljena, pa čak i delovanje protiv građana sopstvene zemlje, a za račun ruskih interesa.