Srpski komunisti nisu klečali pred Rusima

Piše: Tomislav Marković

Tokom direktnog TV prenosa mogli smo gledati Vučićevo stalno obigravanje oko PutinaEPA
Posetu predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina srpski zvaničnici su iskoristili da pokažu svu raskoš svoje udvoričke duše. Prosto su se utrkivali da demonstriraju ruskom caru svu dubinu svoje odanosti, čitavog dana je bilo otvoreno takmičenje u servilnosti i iskazivanju ljigavog podaništva. Osnovni ton festivalu poniznosti davao je šef parade, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je u prisustvu Vladimira Putina blistao od sreće, kao da je član posluge, a ne državnik kome je u posetu došao predsednik druge zemlje.

Zahvaljujući direktnom prenosu na RTS-u mogli smo da vidimo i ono što predsednik Vučić verovatno ne bi želeo da bude tako javno. Mogli smo da vidimo Vučićevo obigravanje oko Putina, kako sav uprepodobljen ponizno moli ruskog hazjajina da se obrati okupljenom narodu ispred hrama svetog Save, a ovaj to odbija jer ne želi da učestvuje na političkom mitingu.

Beograd, blokirani grad

Potom smo videli kako Vučić uporno ne odustaje od svoje zamisli, njegovi partijski poslušnici su se ubili od posla kako bi naterali ljude širom Srbije da dođu u Beograd na miting, ucenjivali su, pretili, služili su se svim sredstvima, a sad se Putin uzjogunio, zapretila je opasnost da propadne onoliki trud. Videli smo kako Vučić moli patrijarha Irineja da posreduje kod Putina, da ga zamoli da kaže bar dve-tri rečenice okupljenoj masi ispred hrama. Na kraju, posle celodnevnih molbi i molebana, Putin se obratio vernom narodu izgovorivši čitave tri reči: "Hvala na prijateljstvu".

Gradske vlasti su u Putinovu čast blokirale čitav Beograd, gradski saobraćaj gotovo da nije funkcionisao, silne ulice su bile potpuno blokirane, a Nemanjina ulica pretvorena je u parking za 1.300 autobusa kojima su naprednjaci dovezli mitingaše. Građanima je bilo onemogućeno da normalno odu na posao i da se s posla vrate kući, deci da idu normalno u školu i u vrtiće, ljudi su satima pešačili kroz zamrli grad.

Parking servis uklonio je 378 vozila sa trase kojom je prošla ruska delegacija. Ne zato što su automobili bili nepropisno parkirani, već zato što su se našli na nezgodnom mestu. Uostalom, otkud građanima ideja da imaju pravo da parkiraju svoje automobile ispred svojih zgrada? Koga briga za obične građane, za posao, za školu ili za funkcionisanje saobraćaja kad gazda Putin dolazi u naš grad? Nijedna žrtva nije prevelika kad ruskom gospodaru treba pokazati koliko ga uvažavamo, volimo i obožavamo.

Putin kao iscelitelj i čudotvorac

Mediji lojalni naprednjacima takođe su se utrkivali da ne zaostanu u servilnosti za svojim šefovima, a tu je zabeleženo i nekoliko primera koji će ući u antologiju udvoričkog novinarstva. Novinar Kurira Vladimir Đorđević uspeo je čak i da se rukuje s Putinom, što mu je najveći uspeh u karijeri i životu, pa je potom odlučio da ruku koju je ruski car i bog posvetio svojim dodirom više ne pere. Svoj zavet Đorđević je slavodobitno objavio: "Ova ruka (leva), takoreći Putinova, se neće prati. Neka Putin još ostane u Srbiji preko moje ruke".

Rame uz rame s Đorđevićem stoji Informer koji je objavio vest da su se Putinovoj poseti najviše obradovali zaposleni u Hitnoj pomoći jer su se "zahvaljujući njemu građani osećali mnogo bolje, a oni su imali manje posla". Bilo je mnogo manje poziva Hitnoj pomoći nego što je uobičajeno, "Beograđani su se osećali daleko bolje nego inače", a sve zbog lekovitog prisustva Vladimira Putina. Kao da se u Beogradu pojavio Isus Hrist, lično i personalno, ili bar Alan Čumak! Ne samo da je Putin najveći državnik na svetu, natčovek i polubog, već ima i tajanstvene isceliteljske moći, dovoljno je da se samo ukaže u nekom gradu, pa da bolesnici naprasno ozdrave od svojih boljki. Ovakav stepen udvoričkog mahnitanja se zaista retko viđe.

Svoj prilog sveopštoj sluganskoj atmosferi dao je i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, radeći ono što najbolje ume. Dačić, zabavljač i pevač koji se iz hobija bavi ministrovanjem, zapevao je Putinu koliko ga grlo nosi prigodnu rusku pesmu, "Kaljinku". Raspevani ministar je objasnio kako je došlo do njegovog vokalnog nastupa: "Bila je to Vučićeva ideja. Čim sam video da je tu orkestar, znao sam da ću i ja biti deo nekog programa". Pa da, čim vidi muzičare, ministar spoljni odmah shvati da su oni tu zbog njega i njegovih fantastičnih glasovnih mogućnosti. Šta bi ministar spoljnih poslova drugo radio nego pevao? Neće valjda da se bavi diplomatskim odnosima.

Oštra polemika u Karađorđevu

Ovakvo servilno ponašanje kog bi se postideo svaki pošten član posluge u posmatračima može da izazove samo težak transfer neprijatnosti. Pogotovo ako se setimo nekih ne tako davnih, nažalost zaboravljenih vremena, kad su naši političari i ministri spoljnih poslova imali sasvim drugačiji odnos prema ruskim vladarima. Ne moramo ići predaleko u prošlost, čak do 1948. godine i istorijskog "ne" koje su Josip Broz Tito i rukovodstvo Jugoslavije uputili Staljinu i sovjetskoj težnji da podjarmi našu zemlju. O tome sam već pisao u tekstu "Srbija bi danas potpisala Rezolucija Informbiroa", pa da se ne ponavljam. Dovoljno je da se podsetimo vremena kad je Mirko Tepavac bio ministar spoljnih poslova SFRJ i dolaska sovjetske delegacije u Beograd u septembru 1971. godine, koju je predvodio lider SSSR-a Leonid Brežnjev.

Sovjetska delegacija ponašala se arogantno prema domaćinima, Brežnjev je držao Titu predavanja o pravom socijalizmu, pitao se na kojoj je Jugoslavija uopšte strani, potcenjivački je govorio o jugoslovenskoj politici nesvrstanosti. Kako kaže Tepavac, Rusi su "došli sa ocenom da je pravi čas da oslabljena Jugoslavija prekine 'vrdanje' između Istoka (socijalizam), Zapada i nesvrstanih. Kao da nisu došli da razgovaraju, nego da kažu!"

Sukob je izbio oko kominikea, zajedničke izjave Sovjeta i Jugoslovena. Sovjetska delegacija je donela gotov tekst iz Moskve u kojem se ne pominje suverenost Jugoslavije, na šta Tepavac nije hteo da pristane. U Karađorđevu su vođeni oštri ponoćni razgovori, u noći između 24. i 25. septembra. Iz transkripta tih polemičkih razgovora može da se vidi kakav su odnos imali naši političari prema Rusima u to vreme.

Borba za suverenost

Član sovjetske delegacije Konstantin Katušev čita tekst izjave u kom je izbačena kategorija jugoslovenskog suvereniteta. Na to Tepavac kaže: "Moram da konstatujem da ukoliko ovo što predlažemo ne bi ušlo u izjavu, suverenitet Jugoslavije ne bi uopšte bio ni pomenut u dokumentu". Na to Brežnjev pobesni i oštrim tonom kaže Tepavcu: "Vi idete suviše daleko. Kako možete vi meni da diktirate takve stvari? Zar vi sumnjate u moj odnos prema suverenitetu Jugoslavije? Onda bi Tito mogao da mi kaže da odmah idem kući". Tepavac mu mirno odgovara: "Ja vama ništa ne diktiram. Samo konstatujem važnost ovog pitanja i predlažem da u tekst uđu principi na kojima mogu da se temelje jugoslovensko-sovjetski odnosi".

Rasprava se nastavlja, nijedna strana ne popušta, Brežnjev u jednom trenutku ponovo čita sovjetsku verziju izjave i pita: "Nisam trgovac, ali šta smeta i nedostaje u ovom tekstu?" Tepavac uzvikuje: "Suverenitet!" Katušev tobože nevino pita: "Zašto vi ne prihvatite ovu formulu?" Tepavac objašnjava u čemu je problem: "Zato što je to vaša klasična formula, važeća za zemlje Varšavskog ugovora. Jugoslavija nije članica Varšavskog ugovora!"

Potom Tepavac zamera sovjetskoj delegacija to što odbija da u izjavu stave "osudu hegemonije i strane dominacije" koja se nalazi u svim jugoslovenskim dokumentima. Atmosfera postaje vrlo nelagodna, drugi predstavnici Jugoslavije su pomirljiviji, recimo Tito i Edvard Kardelj, ali Tepavac uporno ne dozvoljava da Rusima prođe ono što su namerili.

U kulminaciji rasprave javlja se ambasador SSSR-a u Jugoslaviji Vladimir Stepakov: "Drug Mirko Tepavac ovde jedini ima subjektivni stav, svi ostali jugoslovenski drugovi su saglasni". Na tu provokaciju Tepavac se prvo razdere na Stepakova: "Ti da ćutiš!", a potom mu mirno i odlučno kaže: "Ne dopuštam vam da dajete kvalifikacije o mojoj ličnosti i da vi ocenjujete moje ponašanje". Pošto je Tepavac pokazao čvrstinu i nepopustljivost, Rusi polako popuštaju, Stane Dolanc predlaže formulaciju: "SFRJ i SSSR kao suverene i ravnopravne države", što na kraju biva i prihvaćeno. Tepavac je uspeo da se izbori za poštovanje prema zemlji čiji je ministar.

Kandidati za ruske mužike

Nekad smo imali ministra spoljnih poslova koji je spreman da odbrusi lideru velike svetske sile i da oštro polemiše s njim oko svake reči. Danas imamo ministra spoljnih poslova koji peva umilne ruske pesme ruskom caru, samo fali da mu ovaj zalepi novčanicu od sto rubalja na čelo. Nekad smo imali ministra spoljnih poslova koji se ruskom ambasadoru obraća rečima: "Ti da ćutiš!", da bi mu potom jasno pokazao gde su mu granice i dokle sme da ide. Danas imamo premijerku koja ponizno trči kod ruskog ambasadora, kao kuče, da mu preda transkript svog intervjua za agenciju Bloomberg, kako bi mu objasnila da je pogrešno protumačena, da nije rekla da bi se između Evropske unije i Rusije odlučila za EU, da se ambasador Čepurin ne daj bože ne naljuti.

Nekad smo imali političare koji znaju šta znači ljudsko dostojanstvo i nacionalni ponos, danas imamo lakeje koji pred ruskim hazjajinom izigravaju dvorsku poslugu. Nekad smo imali lidere koji smeju da ponosno podignu glavu pred svima, danas imamo vođe kojima je savijanje kičme i klečanje pred ruskim predsednikom postalo zvanična patriotska poza.

Srbijom već predugo vladaju nacionalisti, samoproklamovani rodoljubi koji se neprestano busaju u patriotska prsa, demagozi kojima su usta puna nacionalnog ponosa – koji na sve to zaborave čim se pojavi ruski autokrata, pa šene pred njim kao psi. Paradoksalna je istina da su srpski komunisti poput Mirka Tepavca bili prave patriote, dok nacionalisti ne znaju ni šta to znači. Kako smo od Mirka Tepavca, Koče Popovića i Marka Nikezića stigli do Ivice Dačića, Aleksandra Vučića i Ane Brnabić – duga je i tužna priča o propadanju jedne zemlje i jedne nacije. Nekad smo bili slobodni ljudi, a danas smo se toliko sunovratili da nam je najveća ambicija da postanemo kandidati za ruske mužike.