Piše: Jovan Nikolaidis
Prolegomena
U pojmovniku evropske demokratije redovito se, pored ostalog, kao stubovi zdravog ljudskog društva, pominju dva aksioma:
- demokratska većina treba (mora), uime demokratskih principa kojima se rukovodi, da štiti i brani demokratsku manjinu u zajednici naroda: isto tako demokratska manjina (treba) mora da slijedi norme i demokratske principe u zajednici (državi, regiji, komuni);
- jezik je središte etnosa, i u preplitanju života jak vezivni element; jezik svake zajednice u Evropi samosvojan je i ne smije ga se sputavati. Ko li je ono od filozofa napisao: „Jezik je duša bitka!“? Ali svaki jezik korepsondira sa drugim, istom snagom komuniciranja. Unutar planetarne dominacije engleskog jezika, svi ostali, mali ili veliki jezici, čine lanac razgovora ljudi među ljudima.
Na ova dva principa u kulturi Evropske Unije, zajednice više naroda i više jezika koji Uniju čine, počiva i složenost svih Poglavlja koja je Evropa poslala i šalje balkanskim zemljama. (Od milošte briselski administrativci taj prostor zovu „zemlje Zapadnog Balkana“, mada mi nije jasno gdje je Istočni Balkan, i da li postoji?!) U tim poglavljima se traži da Balkan, jednog dana, ispunišvi zadatak, postane sastavni dio Evrope. Balkan će se, stižu svi glasovi iz Brisela, kad se dekonstuiše, upodobi, smiri-popravi, uključiti u tu zajednicu kao njen ravnopravni član. I poslala je, uz Poglavlja, svoje činovnike-emisare da budu nadzornici tom Balkanu.
Evropljani većinom misle da je Balkan teritorija divljih ljudi, neumjerenih strasti i plemenske zaostalosti, i da on treba da postane bolji, disciplinovaniji, jači. A ljudi sa Balkana Evropljanima nalik. Paradoks jača: što je Evropa slabija, strožije kriterije nameće Balkanu. Evropa, dakle, traži promjene nabolje, a sama kleca pred svojim izazovima Ali, da li će te promjene, koje jesu nužne, Balkanu oduzeti suštinska svojstva bića - da je to teritorija posebnog multikulturalnog života i osebujnih jezika? Vrijedi to Evropi da shvati - balkanska silina života, nasuprot sebičnosti i administrativnog labirinta EU. Ne Evrope, već Evropske Unije, jer je, po mome, Evropska Unija davno 'izdala' principe Evrope. Pa, u ugodnostima komocije, vijori zastavama na kojima piše: mi znamo sve bolje od vas.
Da se ne zavaravamo. Čuvajući svoj kredibilitet, svoj standard i ravnotežu životnog užitka, zaboravila je Evropa da, možda, Balkan i nije teritorija divljaštva i nastranosti, niti opasna tera incognita. Možda je Balkan krivo ocijenjen u glavama evropskih antorposociologa?
Možda Balkan treba oboljeloj Evropi kao terapija, da bi ona ozdravila? Nije Balkan izazvao i vodio dva svjetska rata. Mi Balkanci smo se, istina je, često među sobom hrvali i hrvemo se, jednako kako se i Evropljani svađaju među sobom, juče i danas. Ali, mi smo često i branili jedni druge, upravo od evropske ofanzive, evropske bahatosti, evropske samoživosti. Balkan treba Evropi, ponajviše zbog opasnosti po nju samu, a ta opasnost je pred njenim vratima.
Evropa može, kad nas već savjetuje da se moramo civilizirati, da pomisli na mogućnost da se njoj može desiti balkanizacija Evrope i bez prisustva Balkana, jednako kao što se Balkan mora evropeizirati. Već smo isti u igri koja je davno otpočela.
Očito je, Balkan se uz evropsku pomoć mijenja nabolje. Neka se i, nama draga Evropa promijeni, uz našu pomoć. Da bude zdravija nego što je. Zašto i koga Evropa čeka: Godoa ili Don Kihota?
(iz dnevničkih bilježaka)
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR