Patrijarh Irinej, poglavar Srpske tabloidne crkve

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Generalni direktor SPC D.N.N. (društvo sa neograničenom neodgovornošću), patrijarh Irinej, koristi svaku priliku da vernicima i svima koji se tako osećaju uputi koju prigodnu hrišćansku poruku. Svetosavski patrijarhov intervju za državotvornu "Politiku" pokazao se kao zgodna zgoda da se CEO firme poznate po tome što okreće milione evra van regularnih finansijskih tokova – pokaže kao pravi Hristov namesnik na zemlji.

Raznih je tu poruka bogougodne prirode bilo. Na samom početku patrijarh je istakao da je list kojem daje intervju, "Politika", "dragoceni deo duhovnog i kulturnog nasleđa Svetog Save", jer "se odupire napadu šunda, tabloidnog novinarstva na srpsku kulturu, zapravo na dušu srpskog naroda". Nije čudno što patrijarh hvali "Politiku" pošto su preduzeće na čijem je Irinej čelu i ovaj dnevni list već 30 godina na istom zadatku.

U početku ih je spajalo ratno huškanje, podrška krvoločnom projektu Slobodana Miloševića, navijanje za stvaranje Velike Srbije ognjem i mačem, tenkom i haubicom, a danas ih povezuje zavera ćutanja o tom slavnom dobu srpske istorije, opravdavanje zločina, panegirisanje koljačima, te odbrana ratnog plena u vidu Republike Srpske.

Ne otimajte mi Crnu Goru i Makedoniju

Potom se njegova svetost osvrnula u gnevu na davanje autokefalnosti Ukrajinskoj crkvi, a u nastavku je obznanio i zašto ga toliko nervira postupak carigradske patrijaršije. Pod okriljem SPC nalazi se Ohridska arhiepiskopija, a patrijarh se plaši da bi Makedonija mogla da mu izmakne kontroli. Ako je mogla Ukrajina da se izmigolji ispod šape ruskog medveda, lako bi mogla i Makedonija da zbriše iz bratskog zagrljaja srpskog pravoslavlja od kojeg pucaju kosti. Još više patrijarhu na živce ide Crna Gora, zato insistira da je u toj srpskoj državi koja je trenutno u rasejanju sve jasno.

"Tek je u Crnoj Gori sve jasno. To jeste druga država i s tim nemamo problem. Ali svi pravoslavni vernici tamo pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi i, osim jednog broja Rusa koji u Crnoj Gori razvijaju biznis i tako unapređuju državu, gotovo svi su Srbi. Šta bi tu bilo ko imao da traži?" – tako zbori Irinej, ubeđujući samog sebe. Kako je došlo do toga da u Crnoj Gori "svi pravoslavni vernici pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi", patrijarh nije precizirao, jer bi morao da pribegne falsifikovanju istorije, a nije zgodan trenutak za takve mentalne egzibicije.

Srpstvo, drugo lice Svete Trojice

Kad je u pitanju Kosovo, patrijarh je tu dao jednu iznenađujuću izjavu koju bi zlobnici, ovako iščupanu iz konteksta, lako mogli da proglase izdajničkom. Što u prevodu na srpski znači: razumnom, racionalnom, odgovornom, realnom, poštenom… Veli Irinej da je glede Kosova "odgovornost i naša, srpska". Naivni čitalac je taman pomislio da će patrijarh, kao pravi hrišćanin, prozboriti koju reč o strašnim zločinima srpske vojske i policije na Kosovu, o hladnjačama u koje su trpali starce i decu, o masovnim grobnicama u koje su škartirali pobijene civile, o opljačkanim i spaljenim kućama, o operaciji Potkovica u kojoj je skoro 900.000 Albanaca proterano sa Kosova. Međutim, ništa od toga patrijarh nije pomenuo, jer mu je koncept pokajanja očigledno dalji od najdalje zvezde iz sazvežđa Kentaur.

Ako već Irinej ne vidi odgovornost srpskog naroda u nepočinstvima, gde je vidi? Evo gde: "Udaljavali smo se od Boga, Crkve, Srpstva. Udaljavali smo se sami od sebe. Sve nam je bilo, a nekima i danas jeste, preče od Srpstva i Pravoslavlja". Izgleda da je došlo do nekih radikalnih promena u pravoslavnoj teologiji, pa su u međuvremenu Crkva i Srpstvo unapređeni u članove Svete Trojice. Došlo je vreme da se revidira druga Božja zapovest, za domaće potrebe, pa bi mogla da glasi: "Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje, osim kad je u pitanju Srpstvo".

Ljubi bližnjeg svog i ne daj Kosovo

Ovo čudesno bogotražiteljsko otkriće patrijarh nije šire elaborirao, već se usredsredio na suštinu koja je uvek nekako nacionalna: "Bog uvek ostavlja priliku i na različite načine nas poziva da se pokajemo i ispravimo: da budemo jedinstveni u zaštiti svog naroda i svojih svetinja na Kosovu i Metohiji. Najvažnije je da ne budemo malodušni, da se unapred ne predajemo. Na kraju, Gospod Bog je gospodar istorije. Budimo verni Bogu i Crkvi, Svetom Savi i caru Lazaru – a Bog nas neće zaboraviti, ni nas, ni naše Kosovo, ni našu Metohiju!"

U kog li se to tačno Boga patrijarh uzda, nije baš najjasnije, ali nekako slabo podseća na biblijskog Boga, ne liči čak ni iz profila. Teško je zamisliti Hrista ili nekog od njegovih apostola kako se otimaju oko kakvog parčeta zemlje, kako suštinu života vide u tome da neka teritorija pripadne jednoj državi, a ne drugoj. Osim, možda, u nekoj lošoj pravoslavnoj fantastici, lišenoj elementarne psihološke motivacije i logike.

Ali, kao da je patrijarha briga za Hrista, apostole i jevanđelje, nema čovek vremena za te zaludice i zaludne likove (možda čak i fiktivne) iz neke prastare prašnjave knjige u trenutku kad nam otimaju Kosovo! I to po ko zna koji put! Brojač otetih srpskih teritorija nam se zaglavio, polomila mu se džibidžonglica u cilindru ocila, nismo aparat odavno baždarili, pa smo se malo pogubili u računu.

Da nam žive jedinstvo, jednoumlje i bezumlje

U oštroj konkurenciji umnih hrišćanskih poruka, patrijarh se posebno istakao kad je trebalo mudro prokomentarisati "najnovije pritiske na naš narod i našu državu" glede Kosova. Možda je patrijarh u ostalim odgovorima malo ošljario zbog pada božanskog nadahnuća, ali na ovom pitanju svih pitanja je briljirao, priključivši se na nestvorene božanske energije preko improvizovanog agregata.

Irinej je prvo dao smernice za reagovanje: "Pojačavanje tih spoljnih pritisaka treba da dovede do snažnijeg jedinstva naroda i države u odbrani suverenih prava i integriteta države". Taj nalog za nacionalnim i državnim jedinstvom ne jenjava već vekovima, ko šta radi mi odolevamo spoljnim pritiscima i učvršćujemo jedinstvo poznato i kao jednoumlje koje povremeno preraste u bezumlje, kad preteramo s jedinstvom. Važno je samo da budemo složni, ne daj bože da nam se društvo usložni, pa da svako živi kako mu se ćefne, u skladu sa svojom slobodnom voljom.

Ima li nekih pretnji po to jedinstvo koje nam je tokom istorije toliko dobra donelo? Naravno da ima, uvek je jedinstvo pod znakom pitanja. Na to patrijarh dobronamerno upozorava: "To jedinstvo ne bi trebalo da narušavaju unutrašnje razmirice. Socijalni problemi i nezadovoljstvo, koje postoje kod nekih slojeva društva, ne treba da cepaju narodno biće, posebno imajući u vidu istovremeno osnivanje još jedne albanske vojske, sprečavanje snabdevanja srpskih ustanova, bolnica, škola i drugog na Kosovu i Metohiji".

Bog ne voli kad se građani bune

Drugim rečima, siromašni i ojađeni građani Srbije ne treba da obraćaju pažnju na svoju bedu ili da svoje egzistencijalne probleme stavljaju u prvi plan, jer ima mnogo prečih poslova – a to je da budemo jedinstveni u odbrani Kosova. Lako je patrijarhu da iz svile i kadife apeluje na svest siromašnih i ubogih, lako je iz preskupog audija popovati onima koji jedva sastavljaju kraj s krajem.

Ne daj bože da patrijarh i njegova prebogata kamarila nešto urade da poboljšaju život ljudima, pre će im ruka otpasti nego što će nevoljnima pomoći. Patrijarha zapravo brinu građanski protesti koji se održavaju u desetinama srpskih gradova već nedeljama, pod nazivom "Jedan od 5 miliona", pa daje sve od sebe da odbrani vlastodršce protiv kojih su demonstracije usmerene, maskirajući tu brigu za one odozgo pitanjem Kosova i nacionalnim interesom.

Ali, nije patrijarh zabrinut samo zbog demonstracija u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Pančevu, Čačku, Užicu, Vranju, Kragujevcu, Boru, Zaječaru, Šapcu, Smederevu, Aranđelovcu, Požarevcu, Mladenovcu, Trsteniku, Kruševcu, Leskovcu, Vršcu, Prokuplju, Sremskoj Mitrovici, Somboru, Gornjem Milanovcu, Kraljevu, Paraćinu, Kosovskoj Mitrovici – njegov zabrinuti pogled dobacuje mnogo dalje, šara mu oko diljem srpskih zemalja u okolju. Kaže zabrinuti patrijarh: "Sa velikom brigom sam pratio nedavne demonstracije na ulicama Banjaluke. Oni koji ne žele dobro Republici Srpskoj i srpskom narodu, tada su bili zadovoljni".

Njegova svetost Đura Čvorović

A ne pominje patrijarh razloge protesta, ne pominje ubijenog Davida Dragičevića, ne pominje policijsko zataškavanje ubistva, ne seća se nasilja nad roditeljima umorenog mladića, ne vidi patrijarh roditeljske suze i nesreću, nema patrijarh ni trunku empatije za nesrećne, ojađene ljude, ne solidariše se sa građanima koji su ustali protiv zločina, nepravde i zla. Možda patrijarh nema ništa protiv ubijanja dece?

Sudeći po tome da je presudu Ratku Mladiću odredio kao đavolje delo, reklo bi se da je za našeg crkvenog poglavara ubijanje civila hrišćanski čin koji uvodi ubicu direktno u rajsko naselje. Naivno bi bilo očekivati od patrijarha Irineja da se priključi onima koji se zlu suprotstavljaju ili da makar razume njihovu borbu. Budući da se otvoreno stavio na stranu kneza ovog sveta, Pravdu za Davida i slične pokrete patrijarh može da doživi kao posredni napad na sebe.

Na kraju, Irinej zaključuje: "Ne vidim da će biti koristi za narod ni od podsticanja na takve proteste u Beogradu i širom Srbije. Možda neko ne vidi ili ne želi da vidi, ali svi ti procesi jesu povezani". CIA, snajka, CIA, rekla bi njegova svetost Đura Čvorović, patrijarh paranoje, dominantnog religioznog pokreta u Srbalja. Patrijarh nam je saopštio Božju volju glede protesta, sad znamo da Bog ne gleda blagonaklono na građane koji se bune zbog nepodnošljive, bahate, korumpirane i nasilničke vlasti.

Bogu nije milo da vidi kako se građani oslobađaju straha i bune protiv nepravde, neslobode i nasilja. Bar patrijarhov Bog, ko god on bio. Šta o svemu tome misli Hrist nemamo pojma, pošto u poslednje vreme slabo održava veze sa ovim delom sveta. Nije da ne pokušava, trudi se i zove, ne silazi s nebeskog telefona, ali je korisnik stalno nedostupan.

Tabloidi, proroci Božji

Zanimljivo je da se patrijarhovo tumačenje Božje volje u potpunosti poklapa sa mišljenjem Alekandra Vučića i njegovih naprednjaka, kao i sa pisanjem provladinih tabloida, jedan kroz jedan. Ono što njegova svetost zbori može se svakog dana pročitati ili čuti u bogougodnim glasilima kao što su "Sveti Informer", "Mirotočivi Srpski telegraf", "Prepodobni Alo", "Sveštenomučenički Kurir", "Ravnoapostolni Pink" ili "Raspeti Studio B".

Otkud ovakvo iznenađujuće poklapanje između patrijarhovih bogougodnih reči, režimskih stajališta i rafalne paljbe tabloida i kabloida? Reklo bi se da živimo u društvu sasma oboženom, sačinjenom od samih svetitelja i ugodnika Božjih, budući da su i tabloidi počeli da ispisuju volju Božju i misli njegove, kao da za "Informer" i "Alo" pišu proroci Isaija, Jeremija i Jezekilj. Samo u nebeskom narodu su ovakva čuda moguća, jedino među bogomdanim nebesnicima i najgore smeće koje se ne može nazivati novinama – štampa bogougodne traktate, potpunce istog sadržaja sa svetim besedama svjatejšeg patrijarha serbskog.

Zašto se onda patrijarh na početku intervjua svom pravedničkom silinom obrušio na "napad šunda, tabloidnog novinarstva na srpsku kulturu, zapravo na dušu srpskog naroda"? Ako tabloidni šund štampa tekstove koje bi i patrijarh potpisao, ako se stavovi tabloida i patrijarha skroz poklapaju kad su u pitanju Kosovo, protesti, naprednjačka vlast, Crna Gora, Makedonija, BiH, Republika Srpska, velikosrpski projekat - da li to znači da i poglavar SPC atakuje na srpsku kulturu i dušu srpskog naroda?

Srpska tabloidna crkva

Što je ta logika jedna nezgodna disciplina, čim je malo primeniš u praksi odmah stigneš do nekih nepodobnih, takorekuć izdajničkih rezultata opasnih po srpske nacionalne interese i moćnike koji od njih bogato žive. Možda se patrijarh narogušio na tabloide iz prizemnijih razloga, jer ne podnosi nelojalnu konkurenciju? Ko zna, čudni su putevi Gospodnji, a još su čudniji putevi koji spajaju njegovu svetost i tabloidni šljam u jedno telo, u toliko žuđeno i obožavano jedinstvo. Mogli bi i zvanično da se ujedine pa da osnuju neku Srpsku tabloidnu crkvu, pod patronatom vasilevsa Vučića.

Kad patrijarh Hristove crkve postane trbuhozborac autoritarnih vlasti i tabloidno-kabloidnih kanalizacionih cevi, jasno je da je tu Bog odavno rekao laku noć. Nažalost, otkad se naše društvo pre tri decenije sunovratilo na dno najdublje provalije, u nacionalističko mahnitanje i mitomaniju, u krv i zločin, u sramotu i jad, navikli smo na ovakve i još gore nastupe crkvenih velikodostojnika. Već desetlećima patrijarsi i vladike ne prestaju da nas ne iznenađuju svojim bogohulnim izjavama.

Kad bi bar imali mrvu iskrenosti, ponovili bi ono što Veliki inkvizitor kaže Hristu: "I zar ću ja sakriti od tebe tajnu našu? Možda ti baš hoćeš da je čuješ iz mojih usta? Onda čuj: mi nismo s tobom, nego s njim, to je naša tajna! Mi već odavno nismo s tobom, nego s njim". Ma koliko to skandalozno zvučalo, crkveni poglavari jednostavno ne veruju u Boga, već su izvršili transfer u međusezoni i mirno prešli na drugu stranu. Ali, to je već druga tema, o tome ću nešto više u sledećem javljanju.