Srbija koja hoda

Piše: Milivoj Bešlin

Više od dva meseca je prošlo od kako su u Srbiji pokrenuti ulični protesti protiv vlasti Aleksandra Vučića i njegove stranke. Počelo je kao akcija, “Stop krvavim košuljama”, nakon brutalnog fizičkog napada na jednog od opozicionih lidera, Borka Stefanovića. Vremenom je protest nadrastao inicijatore, opozicionu koaliciju, Savez za Srbiju (SzS) i postao platforma za izražavanje širokog građanskog nezadovoljstva stanjem u društvu. Kontroverzi i pitanja je mnogo, ali jedno je sigurno – od kako su pokrenuti protesti se šire i rastu.

Najpre je bilo skromnih nekoliko hiljada ljudi u Beogradu, da bi se uvećali na nekoliko desetina hiljada svake subote, a ubrzo su, domino efektom, protesti prošireni u unutrašnjost, pa tako sada različitim danima, jednom nedeljno, desetine hiljada ljudi u sedamdesetak gradova i mesta hoda Srbijom – tražeći različite stvari od demokratizacije društva, zaustavljanja nasilja nad političkim protivnicima, do medijskih sloboda i prestanka pregovora sa kosovskim zvaničnicima u Briselu.

Ljudi koji hodaju oslobađaju sebe i društvo

Motivi ljudi u protestu su vrlo različiti kao i njihova struktura. Opozicioni lideri, čije stranke u pozadini aktivno učestvuju u organizaciji protesta, ne vode kolonu i ne govore na protestima. Stiče se utisak da desetine hiljada ljudi predvode intelektualci, estradne i javne ličnosti. Glumci, pisci i intelektualci govore na početku protesta. Odsustvo jasnog političkog subjekta kao i fluidno definisana politička agenda i zahtevi protesta – deo nezadovoljnih su ostavili kod kuće. Ali veliki broj ljudi dolazi na protest upravo zbog toga što u tako nejasno i široko postavljenim okvirima, nezadovoljnici različitih ideoloških orijentacija mogu da pronađu sebe.

Iako se povremeno jave nezvanične informacije da će opozicioni SzS, čiji je vodeći čovek Dragan Đilas, preuzeti proteste, to se još uvek ne dešava. Teško je zamisliti šta bi se desilo kada bi građanski protesti, kako se sada samoodređuju, postali politički i partijski jasnije obojeni. Ali upravo ono što protestima daje brojnost i snagu je distanca u odnosu na političke strukture, a sa druge strane to je osnov i za tvrdnje da oni ne mogu proizvesti značajniji efekat.

Za sada je postignuto nekoliko konkretnih stvari. Najpre, ljudi koji hodaju oslobađaju sebe i društvo od straha. Sloboda od straha, osvojena tokom borbi protiv Miloševićevog zločinačkog režima, utvrđena pobedom 2000. godine, izgubljena je poslednjih godina, tokom jačanja Vučićevog autoritarizma. Građanski protesti su bez dileme ojačali društvo koje se ne miri sa nasiljem i autokratijom, a jače društvo, kako je to nedavno primetila istoričarka Dubravka Stojanović, nesumnjivo znači i bolju državu. I najzad, nesumnjivi efekat dosadašnjih protesta je slabljenje i delegitimizacija jednog autoritarnog režima.

Buđenje intelektualne elite

Intelektualna elita se posle dugogodišnjeg dremeža probudila i počela vrlo aktivno da podržava građanske proteste i učitava im vrednosni i idejni sadržaj. Najpre je, kao što je bilo i očekivano, sa proglasom izašao Filozofski fakultet u Beogradu. U kratkom i oštro intoniranom proglasu stoji da profesori, saradnici i istraživači ovog fakulteta podržavaju građanske proteste koji se šire Srbijom, jer u ponašanju aktuelne vlasti prepoznaju brojne znake diktature. Građanima su ukinute političke, ekonomske i kulturne slobode, urušene su institucije, ugrožena vladavina prava, a opšti interesi podređeni ličnim i partijskim, stoji u objavi koju je potpisalo preko sto akademskih radnika.

U proglasu se pominju nasilje, pretnje, nezakoniti sudski progoni, tabloidne kampanje linča protiv kritičara režima, medijske neslobode, rđava ekonomska situacija, kao i to da vlast suštinski odustaje od evropskog puta Srbije i dobrosusedskih odnosa u regionu. Usledili su proglasi podrške sa Fakulteta političkih nauka i Pravnog fakulteta u Beogradu, Pravnog fakulteta Univerziteta Union, Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Nekoliko stotina javnih ličnosti, umetnika, intelektualaca i drugih profesija je potpisalo proglas podrške građanima koji hodaju Srbijom. Paralelno je potpisivana i univerzitetska podrška nezavisno od institucija u kojima akademski radnici deluju – do sada 1.428 naučnika je potpisalo. Oglasila se podrškom i brojna naučna dijaspora Srbije.

Režim je reagovao zbunjeno i nervozno. Represija, hapšenja i protivpravna zadržavanja u pritvoru kritičara režima zbog metafora i tvitova ‒ prvi je refleks. On svedoči o strahu. Pojavila su se i dva sramotna spota u produkciji vladajuće stranke, nekoliko iritantnih i nedostojnih izjava državnih službenika, od kojih se istakla nominalna premijerka Ana Brnabić, koja je prebrojavala čučavce po Filozofskom fakultetu. Resorni ministar je omalovažio podršku akademske i univerzitetske zajednice građanskoj pobuni u Srbiji, rekavši da među potpisnicima nema značajnih imena.

Pogromaške kampanje gebelsovskih i kriminalnih režimskih tabloida i prikrivanje informacija u svih provladinim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, svedoče da je vlast vrlo nervozna. Personifikacija režima, Aleksandar Vučić, za sada dosta vešto kontroliše svoje javne reakcije na građanski bunt. Njegov prvi pravi odgovor jeste pokretanje kampanje – “Budućnost Srbije”, u kojoj putuje po Srbiji i susreće se sa svojim pristalicama, uz agresivnu medijsku podršku svojih privatno-partijskih televizija koje o svemu izveštavaju u severnokorejskom duhu.

***
Sve u vezi sa ovim protestima je novum u Srbiji. Skoro sve velike pobune u Srbiji protekle tri decnije dešavale su se nakon izbora koje bi režim pokrao. Čak i oni protesti koji nisu imali kao cilj odbranu izbornih rezultata, počinjali su sa jasno definisanim političkim ciljevima. Uvek su političke stranke vodile proteste, a govori opozicionih lidera su bili vrhunac pobunjeničkog performansa na ulici. Govori i stavovi političkih inspiratora su uvek do sada korespondirali sa stavovima i raspoloženjem mase.

Okupljene građane u protestu je u prošlosti vezivala pripadnost sličnom ili istovetnom sistemu vrednosti. Protesti su prethodnih decenija uživali podršku zapadnih liberalnih demokratija. Ovoga puta ništa od iskustvenih podataka i znanja iz bliže istorije ne pomaže. I kao što je naprednjačka autokratija specifična, tako je i otpor njoj različit od svega do sada viđenog. Možda je najzanimljivije gledati zastave kao obeležja i simbole vrednosti. U protestima jedni pored drugih hodaju LGBT aktivisti sa zastavama duginih boja i desničari sa četničkim i drugim nacionalističkim zastavama. U Vojvodini jedni pored drugih hodaju proruski nacionalisti sa državnim zastavama Srbije i prozapadni vojvođanski autonomaši sa zastavama pokrajine. Sve ih vezuje samo jedno ime, simbol i personifikacija naprednjačke autokratije – Aleksandar Vučić.

Nervoza vlasti

Protesti po unutrašnjosti i dalje rastu. U Beogradu se drži tenzija. Vlast će biti sve nervoznija. Pokazala je da joj nasilje i zloupotreba institucija nisu strani. Bliži se trenutak istine i postizanje rešenja za kosovski zamrznuti konflikt. Rešenje kosovskog čvora biće katalizator novih političkih odnosa u Srbiji. Kako je odlično primetio politikolog Boris Varga, poslednjih decenija svi srpski vladari su se uzdizali i(li) padali na kosovskom pitanju.

Opozicija će želeti da proteste stavi pod kontrolu. Biće to njihov kraj, jer je većini liberalno orijentisanog građanstva jasno da je Đilasova i dverjanska koalicija suštinski i društveno konzervativnija od režima. Zbog toga i ne može da politički kapitalizuje sve raširenije nezadovoljstvo ljudi. Vučić će pokušati da proteste pacifikuje raspisivanjem još jednih redovno-vanrednih izbora. Opozicija već najavljuje bojkot, jer ne postoje minimalni uslovi za fer i poštene izbore. Društvo u Srbiji je pokazalo da postoji, da se ne miri sa korupcijom, nasiljem, autokratijom, ponižavanjem, medijskim mrakom. Kraj nije blizu.

Ipak, pouke ove vlasti moraće se uzeti kao vrlo ozbiljne. Za svega nekoliko godina u pohodu na uspostavljanje lične vlasti, Aleksandar Vučić je slomio hronično slabe institucije u Srbiji, razorio politiki sistem, devastirao sve političke stranke, sem svoje, vrativši Srbiju u politički monizam. Medijska scena je satrvena i ućutkana. Društvo pridavljeno. Da li je Vučić bio toliko jak ili je srpsko društvo beznadežno slabo i suštinski nespremno za demokratsku upravu, pravnu državu, podelu i kontrolu vlasti? Srbija se ne može i ne sme objašnjavati Vućićem. Vučićeva pojava se mora objasniti Srbijom. Bez tih dubinskih uvida, svaki sledeći autoritarac biće samo gori od prethodnog.

Naposletku, na pitanje dnevnog lista Danas, jedinog nerežimskog, netabloidnog i nenacionalističkog od devet dnevnika koliko izlazi u Srbiji – zbog čega šetate, napisah:

Šetam jer građanin mora da bude slobodan.
Šetam jer je pravo na kritičko promišljanje društvena obaveza.
Šetam jer tako oslobađamo društvo straha.
Šetam da bismo postali društvo ravnopravnih.
Šetam da bismo urušavali temelje autoritarizma.
Šetam jer društvo mora da bude pluralno i demokratsko.
Šetam da bi mediji bili slobodni i odgovorni.
Šetam da bi institucije bile jače od svakog pojedinca.
Šetam da bi zakon bio jednak za sve.
Šetam da nam susedi u regionu ne bi bili neprijatelji.
Šetam da ne bismo više nikada klečali pred svojim ili tuđim diktatorima.
Šetam jer je samo veliki broj ljudi u javnom prostoru politička činjenica koja može da dovede do širih društvenih promena.