Ako nema Boga, da li je Irineju i Amfilohiju sve dozvoljeno?

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Srpska pravoslavna crkva je poprilično čudna organizacija. Njeno rukovodstvo svakodnevno pruža obilje dokaza za ovakav zaključak. Patrijarh Irinej tvrdi da je Republika Srpska nastala po Božjoj volji, a pošto je dotični entitet izgrađen na genocidu, ispada da je i genocid Božja volja. Mitropolit Amfilohije veli da se "Slobodan Milošević na svoj način, iskreno borio za srpski narod", da je "Srebrenica bila osveta", te da je nudio utočište Radovanu Karadžiću.

Vladika Vasilije Kačavenda dočekao je Ratka Mladića kao oslobodioca Srebrenice, a svoje radno mesto koje je dobio po tzv. apostolskom prejemstvu morao je da napusti zbog optužbi za pedofiliju. Episkop Pahomije nije imao tih problema, optužen je za pedofiliju, ali je slučaj zastareo, uz nesebičnu pomoć srpske države i njenih sudova koji imaju svo razumevanje ovog sveta za zlostavljače, a nimalo za žrtve.

Popovska falanga puna razbojnika

Nema tog ratnog zločinca koji pre odlaska u Hag nije išao kod patrijarha Pavla na kanabe, da dobije komad duhovne utehe. O sveštenicima koji su blagosiljali ubice, o silnim ljubiteljima ratnih zločinaca i koljača u SPC da i ne govorimo. A tek krvnici koji su postali svetitelji, poput ozloglašenog četničkog koljača Milorada Vukojičića Mace – to je posebno poglavlje u istoriji beščašća organizacije koja se lažno predstavlja kao hrišćanska crkva.
Mnogo je mračnih poglavlja u toj povesti, sve jedno crnje od drugog, moglo bi se ovako nabrajati do Sudnjeg dana, zaključak je jasan. Sažeo ga je još 1993. godine Bogdan Bogdanović u jednom intervjuu: "Kada ste ateist, ili tačnije agnostik, bolje vidite ko veruje a ko ne veruje u Boga. Ja cenim, duboko poštujem kad vidim da neko veruje. Ponekad i zavidim. Ali, kad gledam tu našu popovsku falangu, osim ovog nesretnog patrijarha Pavla, koji valjda, valjda veruje u Boga... drugo je sve sam razbojnik. Sve sam radikal. Čemu sve to? Pa zar ih nije strah?"
Pa naravno da ih nije strah. Zašto bi ih bio strah kad ne veruju u Boga? Za naš kler strah Gospodnji je potpuna apstrakcija, nešto neodređeno, vazdušasto, nepoznato, sasvim nepostojeće. Nema Boga, nema večnog života, sve što imamo je ovaj život na zemlji, svemir je ionako sklon entropiji, neće ni on večno, sve će jednog dana propasti, zašto bi se bilo ko trudio da se približi Bogu koji ne postoji? Jerarsi su izveli logične zaključke iz svojih aksioma i ponašaju se u skladu s tim zaključcima.

Vernici, izumrla vrsta

Nije problem što episkopi ne veruju u Boga, jer niko od njih to i ne očekuje. Ako ćemo pravo, danas gotovo niko u Boga i ne veruje. Znam da statistike govore drugačije, da vera naizgled cveta na svakom koraku, ali to je puka obmana. U Boga filozofa, prvog pokretača, tvorca sveta još i može da se poveruje, ali u Boga koji se ovaploćuje i postaje čovek – teško. Ko još može ozbiljno da veruje da je Bogorodica bezgrešno začela sa Svetim Duhom i rodila Sina Božjeg, da je Bog istovremeno jedan i Sveta Trojica, da su u Hristu utelovljene i božanska i ljudska priroda u svojoj punoći, da je besmrtni Bog ubijen razapinjanjem na krstu? Ipak je to malo previše čuda za današnjeg čoveka, nesklonog verovanju u stvari koje prkose prirodnim zakonima.
Na kraju, da hrišćana ima onoliko koliko se priča, to bi se primetilo. Jer je osnovna dogma hrišćanstva da je Hrist vaskrsao, da je Sin Božji pobedio smrt, te da nas sve zajedno čeka vaskrsenje. Što reče jedan moj prijatelj, inače zakleti ateista: "Kad bih mogao da poverujem da je Hrist vaskrsao, više ne bih imao nikakvih problema". I zaista, s takvom verom čovek stvarno više ne bi imao nikakvih muka i nevolja, odnosno sve životne tegobe bile bi luk i voda naspram te konačne pobede nad najvećim neprijateljem ljudskog roda, nad neumitnom smrću. Da ljudi zaista veruju kako je smrt pobeđena, radosti ne bi bilo kraja, a naša planeta bi već sad ličila na raj na zemlji. Kao što znamo, to uopšte nije slučaj, naprotiv, pre će biti da naš svet liči na pakao.

Emanuel Svedenborg i Terezija Avilska

Jednostavno, naše shvatanje sveta se radikalno promenilo, a dominantan svetonazor koji nas sve oblikuje jednostavno ne dozvoljava da se čovek ozbiljnije posveti religiji. Ono što Ronald Leng naziva transcedentalnim doživljajem jednostavno je isključeno kao mogućnost, proglašeno abnormalnim, politika doživljaja je takva da za mistična viđenja nema mesta. Jednostavno rečeno, kad bi vam neko rekao da već 30 godina opšti sa anđelima, da putuje kroz nebrojena nebesa i paklove, i to sve čini dok paralelno vodi normalan, aktivan zemaljski život, dakle istovremeno je i tamo i ovde – teško da biste ga smatrali normalnim čovekom.

Ili kad bi vam neko, mrtav ozbiljan, objašnjavao kako da razlikujete Božji glas koji vam se javlja od svih ostalih unutrašnjih glasova, te kako da ne pomešate Božje poruke sa sopstvenim mislima – najverovatnije biste bili uvereni da imate posla sa ludakom. U svakom slučaju, ta osoba vam ne bi izgledala kao normalan čovek, da vam to kaže na razgovoru za posao, teško da biste je zaposlili ili da biste joj poverili svoju decu na čuvanje. U oba slučaja, svako bi pomislio da ima posla sa neuračunljivim i sasvim disfunkcionalnim osobama, nesposobnim za normalan život.

A zapravo – prvi navedeni primer je Emanuel Svedenborg, izuzetno praktičan čovek, bio je savetnik za rudarsku trgovinu u Štokholmu, vojni inženjer Karla XII koji ga je i odlikovao. Napisao je 50 tomova od kojih je dvadeset pet posvećeno nauci, matematici, astronomiji. Kao što za Svedenborga veli Borhes: "Odbio je da zauzme mesto na Katedri za astronomiju Univerziteta u Upsali jer se klonio svega teorijskog. Bio je praktičar. Kasnije je prešao u London gde je izučavao tesarski, stolarski, slovoslagački i zanat graditelja instrumenata. (…) Svedenborg je izmislio spravu za prevoženje brodova po suvom, u jednom od onih gotovo mitskih ratova Karla XII o kojima je tako lepo pisao Volter. Bojni brodovi su transportovani na daljinu od dvadeset milja".

Drugi primer je sveta Terezija Avilska, takođe vrlo praktična, takoreći poslovna žena, koja je osnovala 17 manastira, što je ogroman posao, reformisala monaški red karmelićanki, sudila se sa državom oko poseda na kom je jedan od manastira trebalo da bude sagrađen, zastupajući u tom procesu samu sebe kao sopstveni advokat. A usput je bila i velika spisateljica i mističarka. Reklo bi se da ipak živimo u sasvim drugačijem svetu od onog u kojem su boravili Emanuel Svedenborg i Terezija Avilska.

Ne veruj u idole

Zato ne treba biti prestrog ni prema klericima SPC-a, i oni su samo ljudi, kad je već istinska vera postala relikt, ne treba ni od njih očekivati previše, na primer da zaista veruju u ono što bi zvanično morali da propovedaju. Prevelik je to teret za njih, slabašna su njihova pleća da ga ponesu. Vera je ionako dar, i to vrlo redak, lepo kaže apostol Pavle: "A Isaija govori slobodno: Nađoše me koji me ne traže; i javih se onima koji za me ne pitaju".
Ako taj dar nije bio dat ni najvećim bogotražiteljima poput Serena Kjerkegora ili Lava Šestova, preterano je tražiti od patrijarha Irineja i mitropolita Amfilohija da ga poseduju. Budimo realni, nisu naši crnorisci načinjeni od materijala koji bi mogao da podnese Boga živoga, kad bi se njima Bog nekim čudom i javio, bojim se da bi završili u ludnici.

Nije, dakle, problem u tome što jerarsi SPC-a u Boga ne veruju, već u tome što ne veruju ni u Božje zapovesti, ni u elementarne etičke postulate, ni u empatiju, ni u to da se prema ljudskim bićima ne treba odnositi kao prema krpama. Ukratko – problem je u tome što ne veruju ni u šta. Osim, eventualno, u sopstveno blagoutrobije i lično zadovoljstvo, u luksuz, skupa kola, posede i ostale ovozemaljske tričarije. I u boginju Naciju koja im dostavlja sve te nepotrepštine u ogromnim količinama.

Dakle, veru u živog Boga zamenili su starom, dobrom, oprobanom, oveštalom verom u idole. Prilično poznata situacija, potanko opisana u jednoj knjizi koju naši klerici iz nekog razloga ne podnose. Reč je, naravno, o Bibliji, tačnije o Starom Zavetu, a najpreciznije – o proročkim knjigama.

Ako nema Boga, sve je dozvoljeno

Poznatu ideju Fjodora Mihajloviča Dostojevskog "Ako nema Boga, sve je dozvoljeno", klerici SPC-a shvatili su u najvulgarnijem smislu. Iznenada spoznatu slobodu iskoristili su na najbedniji mogući način. Nisu u tome ni usamljeni, slično se desilo i mnogim drugima, recimo Dušanu Pijetloviću, siročetu kog su odgojili fratri, da bi kasnije, čitajući Miroslava Krležu, došao do zaključka da Boga nema i da sami moramo stvoriti slobodu za potlačene i ljudske uslove života. To ga je odvelo u ilegalu, u rad u Komunističkoj partiji sve do trenutka kad biva uhapšen. Izložen batinama i strašnim mučenjima u kazamatu, Pijetlović popušta i postaje policijski konfident, na kraju čak i profesionalni ubica za račun kralja Aleksandra i tajne policije.

Ako već nema Boga, ako je svet ludnica, zatvor, kasarna, dušegupka, ako ni od revolucije ništa biti neće, a i ako bude, ko zna da li će je revolucionar dočekati – zašto se onda Pijetlović ne bi pobrinuo za sebe i izbavio se iz potlačenosti, bede i nemaštine? I on je izvukao logične konsekvence iz smrti Boga, pa je to kasnije u obliku ispovesti izložio svom duhovnom idolu Krleži, na šta je ovaj ostao konsterniran, optuživši svog obožavaoca da je moralni idiot.

Krleža kaže da nije bio u formi, pravda se da nije mogao bolje i artikulisanije da reaguje, ali čini mi se da mu ni mnogo bolja forma ne bi pomogla. Šta reći čoveku koji je čitajući vaše knjige došao do zaključka da treba da postane plaćeni ukoljica i policijski špijun? A pritom se njegovoj logici i nema šta zameriti.

Poruke lične prirode

Stvar je ipak u nečemu drugom. Čovek zapravo ne može znati ima li Boga ili nema. I takozvani ateisti i takozvani vernici prilično pojednostavljuju problem, ponašajući se najčešće kao da je pitanje Boga isto što i pripadnost političkim partijama. Agnosticizam je ipak najpošteniji stav, ako izuzmemo retke ljude koji su imali religiozne i mističke doživljaje. Ako Bog ipak postoji, što je sasvim moguće, naši će se klerici naći u nebranom grožđu u kojem će obrati zelen bostan. Ako Boga ipak ima, sasvim je moguće i da nešto poručuje našim patrijarsima, mitropolitima, episkopima i ostalom sveštenstvu.
Nije teško zaključiti ni šta Bog ima da kaže, dovoljno je pogledati u knjigu koju su, po hrišćanskom verovanju, napisali ljudi u sinergiji sa Duhom Svetim, u Bibliju koja je po tom istom verovanju večna knjiga, što će reći da njene poruke važe uvek. Evo, recimo, šta prorok Isaija poručuje našim klericima, samo oni nemaju uši da čuju: "Ovo je post koji mi je po volji, riječ je Jahve Gospoda: Kidati okove nepravedne, razdriješiti remene ropstva, puštati na slobodu potlačene, slomiti sve jarmove; podijeliti kruh svoj s gladnima, uvesti pod krov svoj beskućnike, odjenuti onog koga vidiš gola i ne kriti se od onog tko je tvoje krvi".

A onda nastavlja: "Ne, nije ruka Jahvina prekratka da spasi, niti mu je uho otvrdlo da ne bi čuo, nego su opačine vaše jaz otvorile između vas i Boga vašega. Vaši su grijesi lice njegovo zastrli, i on vas više ne sluša. Jer ruke su vaše u krvi ogrezle, a vaši prsti u zločinima. Usne vam izgovaraju laž, a jezik podlost mrmlja. Nitko s pravom tužbu ne podiže, niti koga sude po istini. U ništavilo se uzdaju, laž kazuju, začinju zloću, a rađaju bezakonje. (…) Noge njihove u zlo hitaju i brze su da krv nevinu proliju. Misli su im misli zločinačke, pustoš i propast na njinim su putima. (…)Put mira oni ne poznaju, na stazama njihovim nema pravice. Iskrivili su svoje putove, tko njima kreće, mira ne poznaje".

Ruke su vam u krvi ogrezle

Da ne znamo da su ove reči nastale pre 2.700 godina i da su bile namenjene njegovim savremenicima otpalim od Boga, mirno bismo mogli da zaključimo da je ovo koliko juče napisao neki lirski raspoloženi kolumnista, slikajući veran portret čelnika SPC-a. Preko dotičnog Isaije, proroka ondašnjeg, Bog ima još ponešto da poruči srpskom sveštenstvu koje se klanja masovnim ubicama: "Kad na molitvu ruke sklapate, ja od vas oči odvraćam. Molitve samo množite, ja vas ne slušam. Ruke su vam u krvi ogrezle, operite se, očistite. Uklonite mi s očiju djela opaka, prestanite zlo činiti!"

Urla Isaija na sav glas, samo što nema ko da ga čuje. Ljubitelji ratnih zločinaca i Bog ljubavi jednostavno nisu na istim talasnim dužinama. A i prepuni sefovi umeju da izazovu smetnje na vezama, jer je lakše kamili proći kroz iglene uši negoli bogatašu ući u Carstvo nebesko. Pogotovo ako su dotični lovatori namlatili pare koristeći Isusa Hrista kao svoj nepresušni resurs, kao izvor enormnog neoporezovanog profita. A ume da zasmeta i srce uprljano pohlepom i mržnjom, u njemu nema mesta za onostrano, jer je svo okrenuto ovozemaljskim uživanjima. Kao što reče jedan u crkvi prilično neomiljen autor: "Blago onima koji su čistog srca, jer će Boga videti". Oni drugi će videti svog Boga, kad za to dođe vreme, tačnije – kad vremena više ne bude, kad na nebu nastane tišina oko pola časa.