Kecelja za patrijarha Pavla

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Nekim ljudima ništa nije sveto, čak ni blaženopočivši patrijarh Pavle. Pogotovo ženama. Tome u prilog govori akcija „Ljubičaste kecelje“ koju je u susret Osmomartovskom maršu izvela grupa feminističkih organizacija. Akcija se sastojala iz stavljanja ljubičastih kecelja na spomenike muškarcima iz naše istorije - Jovanu Cvijiću, Josifu Pančiću, Dositeju Obradoviću, patrijarhu Pavlu, Nikoli Tesli i Borislavu Pekiću. Na keceljama su bile ispisane poruke „Podržavam ženski štrajk”, „Nauka je ženskog roda” i „Abortus je žensko pravo”.

Divljaštvo, sramota, skrnavljenje

Spomenici sa keceljama su fotografisani, potom su aktivistkinje skinule kecelje, naši velikani su vraćeni u prvobitno bezkeceljno stanje i akcija je okončana. Kao što kažu organizatorke akcije: „Ovom akcijom skrenuta je pažnja na nevidljiv i neplaćen ženski rad, ugrožavanje radnih i reproduktivnih prava žena, zamah u klerikalizaciji društva, odlaganje uvođenja seksualnog obrazovanja u školama, kao i na značajno manje prisustvo spomenika važnim ženama iz naše istorije u javnom prostoru”.

A onda je krenula sveopšta konsternacija u javnosti, šok, neverica, negodovanje, sve to nafilovano najstrašnijom razobručenom mizoginijom. Generalni direktor SPC patrijarh Irinej nazvao je kačenje kecelje na spomenik patrijarhu Pavlu divljaštvom i sramotom, a naglasio je i da to „nije lepo“. Potpredsednicа Vlаde Srbije i predsednicа Koordinаcionog telа zа rodnu rаvnoprаvnost Zorana Mihajlović otišla je i korak dalje, nazvavši ovaj čin skrnavljenjem lika i dela patrijarha Pavla.

Mediji zaduženi za odstrel nepodobnih utrkivali su se ko će da ispolji veću mržnju prema ženama, pa su na sve strane sevali naslovi tipa „Neće moći: Feminizam ili debilizam“, „Strašno, oskrnavljen spomenik patrijarhu Pavlu“, „Nezapamćen skandal!”, “Udarili na svetinju! Feministkinje stavile kecelju na spomenik patrijarhu Pavlu!”, “Skandalozna akcija u Beogradu uoči 8.marta: Uvredama na pokojnog patrijarha”.

Kecelja nije uvreda

Potom je jedna od organizatorki akcije Nađa Duhaček iz Centra za ženske studije gostovala na TV Prvoj, gde je, između ostalog rekla: “Postavili smo kecelju usred dana, prolaznici su sve videli. Kecelja je stajala tamo samo par minuta. Birali smo namerno spomenike koji su u javnom prostoru. Smatram da ovo nije skrnavljenje, nije ni umetnost, to je samo aktivizam koji skreće pažnju na činjenicu da muškarci čine 99 odsto javnog prostora u našem gradu. Porukama na keceljama skrenuli smo pažnju na pitanja koja su važna”.

Dodala je i da su porukom o abortusu htele da skrenu pažnju da je "to pre svega reproduktivno pravo žena", te da se poruka o nauci odnosi na "važnost znanja". Objasnila je i kecelju na patrijarhu Pavlu: “Crkva je institucija koja krši moja prava. Crkva ne plaća porez u ovoj zemlji već godinama. U crkvi nemaju pravo da napreduju žene, unutar te hijerarhije. Crkva konstatno šalje poruku da je moj seksualni život pitanje te organizacije. Jedna od ilustracija je izjava da su žene pobile kroz abortus više ljudi nego Hitler i Musolini”.

Rekla je i da kecelja nije uvreda, već lepa, normalna stvar, kao i da su ideju za akciju videle od koleginica iz Španije, te da akcijom kecelje nude muškarcima, a da nije cilj da druga žena dođe i pomogne ženi u tome što radi. A onda su razni portali izveštavali o gostovanju Nađe Duhaček i davali, recimo, ovakve naslove: “Ovo je feministkinja koja je okačila kecelju patrijarhu Pavlu i razbesnela Srbe! A sada se pere”.

Četnička kama i Arkanova fotografija

Burna reakcija srpskih medija i institucija pokazala je kakav je odnos prema ženama u Srbiji, te da je za ovu akciju bilo mnogo više razloga nego što bi na prvi pogled moglo da se pretpostavi. Prvo, šta je to toliko sramotno i blasfemično u kecelji? Šta fali kecelji?

Ona je ovde simbol neplaćenog ženskog rada u kući, a svi znamo da je to gola činjenica. Uostalom, patrijarh Pavle je bio monah, monasi žive u zajednicima koje su podeljene na muške i ženske, u muškim i ženskim manastirima. Monasi, dakle, pripremaju hranu, što će reći da nose kecelje. Šta je tu sporno?

Pa nije na patrijarhov spomenik stavljena četnička kama ili, šta ja znam, fotografija Željka Ražnatovića Arkana. A bilo je razloga za to, budući da je SPC u Pavlovo vreme podržavala velikosrpski projekat i ratne zločince, sveštenici su blagosiljali ubice, a vladika Vasilije Kačavenda dočekivao Ratka Mladića kao oslobodioca Srebrenice. Arkan je tvrdio da je patrijarh Pavle njegov vrhovni komandant, što niko nije demantovao.

Mnogi patrijarha Pavla smatraju za sveca, ali to je njihova privatna stvar. To što Pavle nije bio pohlepan kao većina njegovih episkopa, to što je živeo skromno – jednostavno nije dovoljno. On je bio na čelu crkvene instituciju u njenim najsramnijim danima i to je fakat.

Uteha filozofije rata

Nije problem samo u tome što se patrijarh zalagao protiv abortusa, bilo je i gorih stvari, samo su prekrivene velom zaborava, kao i sve neprijatne činjenice u Srbiji. Mogao je neko, recimo, da podseti na izjavu patrijarha Pavla iz Božićne poslanice januara 1995. godine koja glasi: "Mnoge majke koje nisu želele da imaju više od jednog deteta, danas čupaju kose i ridaju nad izgubljenim sinovima u ovim ratnim sukobima, proklinjujući često boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže sebe što nisu rodile još dece da im ostanu kao uteha".

Zaista divan način da utešite majke kojima su sinovi poginuli u ratu, svaka čast, zavidan stepen odsustva empatije i povišenog prisustva monstruoznosti. Vidi se da je u pitanju pravi svetitelj po meri SPC. Majci nastrada sin jedinac u besmislenom ratu, mobilisan i poslat da se bori na strani zločinačke armade, za interese ratnih profitera, a onda je crkveni poglavar uteši tako što joj kaže: “Sama si kriva! Tako ti i treba! Što nisi rodila još 5 sinova, pa da polovina pogine za otadžbinu, Miloševića, SANU i UKS, a da tebi ostanu trojica kao uteha”.

Pa nisu ljudska bića klikeri, pa kad izgubiš tri komada da ti preostala tri ostanu za utehu. I onda se neko vređa zbog kecelje, kecelja skrnavi spomenik, a ruganje majčinskom bolu nije skrnavljenje. Gde će vam duša, neljudi, ako je uopšte imate?

Glas mizoginog naroda

Ipak, nisu najgori predstavnici državnih i verskih institucija, nisu najgori ni streljački mediji uvek raspoloženi za razapinjanje nepodobnih, najgori su takozvani obični ljudi, anonimni komentatori na raznim portalima. Dovoljno je citirati samo nekoliko komentara ostavljenih ispod tekstova o gostovanju Nađe Duhaček, pa da se jasno vidi kolika je mržnja prema ženama u Srbiji.

Evo nekoliko tipičnih primera: “sektaška stoka-antisrpska klika”, “Sve rugobe Nije im lako”, “Nije njima lako, to ni ne liči na Žensko... Frustracije su čudo”, “Treba njima jedan dobar da ih istambura po guzici, posle toga bi nosile kecelje i po kuhinji. Ovako zagorele ko kaubojski tiganj”, “Slažem se iako sam žensko. Pitam se zašto su feministkinje zapravo grupa agresivnih i brkatih spodoba”, “Smrt sorosevoj srbiji. Sve vas treba poklati majku vam jebem”, “Treba ih dobro isheftati. Samo dobro ih napuniti i ima da budu mirne ko bubice”, “Brate, jesu nedojebane, ali pogledaj ih na sta lice. Ovde se ni Velja Ilic ne bi zrtvovao da ih sadzga i nagna, kao sto je onomad hteo Medlinku, za dobrobit Srbije”, “Feministkinje, lezbace, sektasice, sorosevke, srbofobke koje rade na unistenju svega srpskog, pre svega porodice. Raspale droplje koje pricaju da je svaka treca srpska zena zrtva nasilja a svaka peta incesta”, “Guske glupe”, “Nemoj tako, guske su spasile Rim. Ovo mogu da budu samo ćurke!”

Kad nema rata, dobro je i porodično nasilje

Fini su naši ljudi, sve dok im neko na spomenik patrijarhu ne stavi strašnu demonsku kecelju, e onda odmah prelaze na kreativne predloge u vidu silovanja i klanja. Dobro, treba razumeti i naše ljude. Ratovi su odavno završeni, ne može više čovek vikendom da ode u četnike, da malo siluje, ubija, muči i pljačka; nema više ni konc-logora do koga bi naš frustrirani muškić mogao da trkne da malo da sebi oduška, pa mu je ostalo jedino da se na ženi iživljava. A na kome bi drugom? Pa neće valjda da se usprotivi šefu ili, daleko bilo, onima na vlasti? Zna se gde srpski heroj ispoljava svoju hrabrost – nad slabijima i bespomoćnima. Kad mu žena nije pri ruci, tu su sitna deca nemoćna da se brane. Nije ni čudo što se konzervativni krugovi ljuto opiru donošenju novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, budući da ovaj pravni akt – što mu samo ime kaže – ima za cilj ukidanje jedne osveštane srpske tradicije.

Neko bi mogao da kaže kako su komentatori isprovocirani jer im je dirnuto u svetinju, u njhovim glavama je patrijarh Pavle svetitelj, pa kad se neko drzne da ga skrnavi infernalnom keceljom, našim vernicima odmah padne mrak na oči, malo se zanesu i preteraju u pravedničkom osvetoljubivom gnevu. Međutim, i kad priča o evidentnoj ženskoj neravnopravnosti nema nikakve veze s patrijarhom i ostalim svetinjama, reakcije publike su slične.

Neosvešćena mržnja prema ženama

Nedavno je objavljen tekst na B92 koji govori o tome da žene nemaju iste šanse kao muškarci u kom su iznete neke elementarne činjenice. Komentatori su se odmah ostrvili na ovakve prljave insinuacije: “Treba da postoji ravnopravnost, ali ne i da se zloupotrebljava”, “Ne da imate iste sanse, nego ste danas cak i privilegovane, bez preterivanja. Jos nisam video u mojoj okolini da je neka osoba diskriminisana samo zato jer je zensko. Ali to izvesne kompleksasice ne sprecava da stalno traze za sebe neka dodatna prava, jer cilj feminizma danas nije ravnopravnost vec dokazivanje zenske superiornosti da bi se na osnovu toga izborio bolji status nego sto ga imaju muskarci”, “Nemaju iste sanse, imaju bolje”, “žene su već slobodne i ravnopravne, ono što treći talas feminizma traži su privilegije”, “Muka mi je vise od ovih feministkinja”, “Žene danas na zapadu imaju hiljadu nezasluženih privilegija i na hiljadu načima diskriminišu muškarce”, “Sta hoce vise ove zene”…

Kad bi neko ovim komentatorima objasnio da su mizogini, da mrze žene iz dubine duše, verujem da bi se iskreno začudili, jer se ovde radi o potpuno neosvešćenom ženomrzaštvu upijenom iz sredine u kojoj žive. Otprilike kao što ljudi na američkom Jugu nisu primećivali da su rasisti, njima je bilo normalno da se rase ne mešaju, da sede odvojeno po restoranima, da imaju posebne toalete, razdvojena mesta po autobusima i zasebne škole. A imali su i sličan odnos prema ženama kao naši komentatori.Čisto da se podsetimo, ovakvi stavovi se izriču u zemlji u kojoj, prema istraživanju tima Ujedinjenih nacija, žene rade duplo više od muškaraca neplaćene kućne poslove, svaka druga žena iskusila je psihičko, a svaka treća fizičko nasilje. Svake godine na desetine žena biva ubijeno u porodičnom nasilju, a sigurne kuće su pune zlostavljanih žena.

Histerija oko ženskih prava i ljubičastih kecelja odvija se u trenutku kad Srbiju drma afera sa predsednikom opštine Brus, naprednjakom Milutinom Jeličićem Jutkom, seksualnim predatorom koji koristi svoj položaj svemoćnog lokalnog gospodara kako bi seksualno uznemiravao i zlostavljao žene koje zavise od njega. Jedna od njegovih žrtava, Marija Lukić, najzad je progovorila i prijavila zlostavljača, pa je slučaj završio na sudu. Potom je manijaka iz Brusa prijavilo još sedam žena po istom osnovu. Kad se u takvom društvu feminizam doživljava kao psovka, to ne sluti na dobro.

Patrijarhalni mentalni lanci

Neravnopravnost žena u našem društvu je činjenica vidljiva iz statističkih podataka koji govore da su muškarci vlasnici 75 posto nekretnina, da su žene na rukovodećim funcijama zastupljene u neobično malom broju, da su žene lošije plaćene od muškaraca, da petina stanovništva smatra da su rukovodeća mesta namenjena muškarcima i da je najbolja uloga za ženu da postane domaćica, da je tradicionalno shvatanje kako žene nisu kompetentne da učestvuju u donošenju odluka i dalje vrlo prisutno, i tako dalje, i tako dalje.

Nije to tako samo u našem društvu, već u najvećem delu sveta. Prema najnovijem istraživanju Svetske banke u kojem je analizirano 35 pokazatelja ravnopravnog položaja muškaraca i žena pred zakonom u 187 zemalja, žene i muškarci su, sa aspekta zakona, potpuno ravnopravni samo u šest zemalja na planeti: Belgiji, Danskoj, Francuskoj, Letoniji, Luksemburgu i Švedskoj.

Duga borba za ženska prava zapravo je tek nedavno donela ozbiljnije rezultate, u poslednjih stotinak godina, kad žene osvajaju pravo glasa, pravo na rad i ostala prava. Patrijarhalni mentalni okovi su, međutim, i dalje snažni, pogotovo u konzervativnim i zaostalim društvima kao što je naše, pa će njihovo raskivanje izgleda potrajati. Tamo gde se kačenje najobičnije kecelje na spomenike zaslužnim muškarcima doživljava kao divljaštvo, sramota, skandal i skrnavljenje, tamo gde je kecelja satanski rekvizit pristigao direktno iz poslednjeg kruga pakla – tamo je borba za ravnopravnost žena tek počela.