Nacionalistička opozicija nije alternativa

Piše: Milivoj Bešlin

Nacionalistička politika još jednom je na dobrom putu da pobedi društvo u Srbiji. Na obostranu i dugoročnu štetu svih. Građanski protesti širom Srbije, koji su doprineli jačanju društva, oslobađanju ljudi, posebno u unutrašnjosti, od straha i u izvesnom stepenu delegitimisali Vučićeve autoritarne tendencije, ovih dana ulaze u krizu usled jasne namere opozicione desničarske koalicije, Saveza za (veliku) Srbiju, da ih preuzme ili preciznije ‒ preotme.

Prvi martovski građanski protesti počeli su da liče na stranačke demonstracije nacionalističke desnice. Građanima se obraćaju partijski aktivisti opozicione koalicije, a među njima i najmrakobesniji ideolozi i trbuhozborci klerofašističkih „Dveri“ ili ultranacionalističke stranke Vuka Jeremića. Okretanje protestne energije ljudi na ulicama ka nacionalističkoj ideologiji i pokušaji fokusiranja nezadovoljstva ljudi na Vučićevu, navodnu, „izdaju“ Kosova i izneveravanje stupidne ideološke mantre o „kosovskom zavetu“ – značajan broj racionalnih ljudi već je odvojilo od protesta.

Desničarski i konzervativno-nacionalistički govornici najpre su, poput kukavičjeg jajeta, podmetani na protestima u manjim sredinama u unutrašnjosti. Nije loše svedočanstvo o društvenoj klimi u srpskom društvu to što se neofašistički govornici, od strane liberalnijeg dela javnosti, na mrežama diskredituju kao homofobi ili antivakcinaši, ali se malo ko doseti da su to pre svega apologeti zločina u BiH i negatori genocida.

Trifunovićevo izjednačavanje fašizma i antifašizma

Prepad u cilju poželjne ideološke profilacije protesta je izveden i u Vojvodini. U glavnom gradu preostale pokrajine, glumac bez elementarnog obrazovanja, bremenit višegodišnjim bliskim odnosima sa ozloglašenim ljudima srbijanskog podzemlja (uključujući i ubice premijera Zorana Đinđića) održao je skandalozan govor. Prethodno, Sergej Trifunović, na čudan način i uz verovatnu finansijsku asistenciju tajkuna i političara Dragana Đilasa, postaje lider Pokreta slobodnih građana. Navedenu stranku je osnovao i pod krajnje sumnjivim i nikad razjašnjenim okolnostima napustio poraženi na predsedničkim izborima, Saša Janković.

Pre skandaloznog novosadskog govora, glumac Trifunović je, pokušavajući nesvojstveno njegovoj profesiji da govori vlastiti tekst, održao morbidan govor u Kragujevcu, gde je izjednačio fašizam i antifašizam, proglašavajući za poželjne fotografije vođe srpskih fašista iz Drugog svetskog rata, Dimitrija Ljotića. I to baš u Kragujevcu u kome je Ljotićev Peti dobrovoljački korpus učestvovao u deportaciji đaka koje su nemački okupatori streljali 1941. godine. I kada se činilo da veću štetu, od toga da glumac govori tekst iz svoje glave, ne može da napravi, Trifunović se obreo u vojvođanskoj prestonici.

U njoj, kako se čini, nije govorio svoj, već kako dolikuje glumačkom zanatu, dobro naučeni, tuđi tekst. Vlasnik većeg dela srbijanske desničarske i antiliberalne opozicije, Dragan Đilas, viđen je te večeri u publici. U svome istupu glumac na privremenom radu u politici je održao verovatno najvulgariji javni govor u viševekovnoj istoriji Novog Sada. Ali poseban fokus je bila njegova osuda izmišljenog vojvođanskog „separatizma“ koji će uskoro biti realizovan na stranom, okupacionom kamionu… Bio je to zaverološki, ekstremistički i duboko antivojvođanski govor u najboljoj šešeljevskoj tradiciji devedesetih godina prošlog veka. Te večeri je napravljen fatalni raskol unutar protesta na njegovo građansko i proevropsko krilo i desničarsko i nacionalističko krilo iza koga se kriju organizatori čitave akcije.

Đilasova uloga

U međuvremenu je Dragan Đilas, kupujući partije i medije, stvorio desničarski front antivučićevske opozicije, čija je ključna zasluga što u zapadnim prestonicama naprednjački autokratski, korumpirani i nacionalistički režim deluje znatno prihvatljivije nego što bi smelo. Takođe, Đilas pravi i svoju političku partiju, koju je, kakve li ironije, rešio da nazove Stranka slobode i pravde. Slobodu promoviše čovek koji je u vreme režima DS-a bio simbol bahatosti, diskriminacije i ukidanja slobode najranjivijim nacionalnim i društvenim grupama – Romima i LGBT populaciji. O pravdi će da priča čovek koji je svoje brzometno stečene milione tokom devedesetih godina 20. veka, višestruko umnožio u periodu kada je bio u vrhu vlasti od 2008. do 2012. upravo kada su građani Srbije, šibani domaćim sklerotičnim sistemom i svetskom ekonomskom krizom, najviše propadali. Možda će najavljeni Zakon o poreklu imovine pročistiti političku scenu Srbije. Biće zanimljivo kako će neki od „progonjenih“ lidera SzS-a objasniti način na koji su, prema vlastitom priznanju, postali milioneri (Đilas i Jeremić). U tom kontekstu pitanje Jeremićevih finansija, netransparentnih donacija, mreže međunarodnog kriminala itd. postaće posebno aktuelno.

O pravim namerama lidera nacionalističke koalicije svedoče i njihove snažne ruske veze o kojima se u javnosti malo zna. Vučić za sebe propagandno zadržava ulogu najvažnijeg ruskog partnera. Njegovi mediji pošto su naglašeno proruski (i nacionalistički) orijentisani neće govoriti o mogućem ruskom uticaju na opozicione lidere. Ipak, obavešteni izvori govore da Vučić ovih dana panično ubeđuje zapadne diplomate da mu režim u Kremlju smešta proteste i ruši ga u cilju sprečavanja postizanja sporazuma sa Kosovom. Poznavaoci prilika ne očekuju da Aleksandar Vučić ima minimum kapaciteta da doživi temeljniju transformaciju i izvede svoju 1948. godinu.

O tome govori naglašeno i kukavičko režimsko ćutanje o najuticajnijem finansijeru Đilasove koalicije, Mlađanu Đorđeviću. Ovaj biznismen sa odličnim vezama u vrhu ruske države nekada je bio savetnik Borisa Tadića zadužen za destabilizaciju regiona i velikosrpske pritiske na Crnu Goru. Danas je verovatno jedini čovek iz Srbije kome su širom otvorena vrata jedne od najgledanijih emisija u Rusiji, koju vodi Jevgenij Primakov, unuk nekadašnjeg Jeljcinovog premijera. Toliko vremena u udarnom terminu na ruskoj državnoj televiziji odavno niko iz Srbije nije dobio.

Pred milionskom ruskom publikom, Đorđević je optužio Vučića da izdaje Kosovo i ne sluša mišljenje „naroda“, crkve i opozicije, odnosno Đilasove i njegove koalicije. Valja pomenuti da je ovaj nezaobilazni čovek SzS-a, važan saradnik krovne ruske propagandne organizacije – RISI (Ruski institut za strateška istraživanja), čiji je redovni gost i na čijoj je skupštini nedavno govorio u ime srpske opozicione koalicije. Pre nekoliko godina na otvaranju podružnice RISI-ja u otcepljenom moldavskom Pridnjestrovlju, Đorđević je rekao: „Naša organizacija podržava pravo Krima na samoopredeljenje. I ne samo Krima, verujemo da isto pravo ima i ruski narod u Pridnjestrovlju, kao i Srbi u Republici Srpskoj.” Đorđević je i osnivač proruske i desničarske organizacije „Srpski kod“, koja deluje u Srbiji, gde u saradnji sa organizacijom „Naša Srbija“ organizuje kampove za decu srpske nacionalnosti iz Srbije, Crne Gore i BiH.

Boško Obradović – savremeni ljotićevac

U kritici Vučićeve kosovske politike svoj politički angažman iscrpljuje još jedna važna sastavnica opozicione koalicije – Dveri, koje predvodi jedini harizmatični lider te skupine, ultradesničar Boško Obradović. Ovaj savremeni ljotićevac, kako ga često karakterišu sa mnogo osnova, nedavno je posetio Rusiju. Tamo se sastao sa vođom paradržavne terorističke grupe „Noćni vukovi“, koji se nalazi na crnim listama demokratskih država. Ispod fotografije sa vođom paravojne formacije koji se zbog terorističkih aktivnosti nalazi i na Interpolovoj poternici, lider koalicije koja ima intenciju da „demokratizuje“ Srbiju je napisao: „Hvala ti za lekciju kako se brani Otadžbina, patriotski vaspitava omladina, voli svoja Crkva i pamte nacionalni heroji.

Vidimo se ponovo u Srbiji!” Tako Obradović o vođi „bajkerskih“ grupa ruskog paradržavnog i ultranacionalističkog terora, koji je tamo gde mu je bilo dozvoljeno da se probije širio nasilje i mržnju, izazivajući sukobe i haos. Na sličnom tragu je bio još jedan lider SzS-a, Milan Stamatović koji je u Srbiji otvarao ruske vojne kampove za obuku dece, pod patronatom terorističke organizacije koja je nedavno došla pod udar zakona i u Rusiji. Ali, nažalost, niko da objasni zbog čega Dverima i čitavoj koaliciji oko Dragana Đilasa toliko smeta srpska patetično-provincijalna autokratija u pokušaju, a sa oduševljenjem posmatraju i podanički se klanjaju pravoj autokratiji iz Kremlja, koja svoje političke protivnike i neposlušne novinare ubija po pločnicima moskovskih ulica ili haustorima solitera.

Još jedan lider SzS-a, Vuk Jeremić, slično vremenu kada je bio Tadićev šef diplomatije, kada je Srbiju posvađao prvo sa regionom, a potom i sa Zapadom, da bi postao eksponent ruskih i kineskih interesa – nastavio je tim putem i kao opozicioni lider. Poput njegovog kolege Obradovića i Jeremić skoro čitavu svoju javnu delatnost iscrpljuje u pokušajima opstruiranja postizanja dogovora Srbije i Kosova, napadajući Vučića zbog, navodne, namere da prizna Kosovo. Posetu Vašingtonu i javne istupe posle toga on je iskoristio da denuncira Vučića da navodno Americi „nudi nezavisno Kosovo i to odmah“. Neretko, Jeremić se bavi i trolovanjem – javnim iznošenjem zavera, tračeva i neproverivih dojava o tome dokle su navodno došli ili gde su zapeli tajni pregovori Vučića i Tačija, sa očitom namerom da oteža dijalog. Ne mora se pominjati da je opstruiranje pregovora i žestoko protivljenje sporazumu Beograda i Prištine jasan i javno manifestovan stav Rusije, koji njeni zvaničnici zaodevaju u narativ o preambuli srpskog Ustava i Rezoluciji 1244.

Ko ume da čita – ratovi tek slede

Najzad i središni čovek desničarske koalicije SzS, zli jezici u Beogradu bi rekli, vlasnik, Dragan Đilas, uputio je Aleksandru Vučiću otvoreno pismo, koje mediji pod njegovim uticajem široko citiraju ili prenose integralno. Isključiva tema i lajtmotiv obraćanja su kosovski pregovori u kojima je Vučić optužen da je „uništio“ poziciju Srbije, a kao rešenje problema Đilas predlaže obustavu pregovora. Zanimljivo je i da Đilas optužuje Vučića zbog toga što je ispunio „sve tačke“ potpisanog Briselskog sporazuma kao međunarodnog ugovora. Najzad, u trenutku pisanja teksta održava se svečanost povodom godišnjice klerofašističke organizacije „Dveri“. Njen lider, koji udara ideološki takt čitave koalicije, Saveza za (veliku) Srbiju, poručio je da će „tema svih tema“ ostati borba za povratak Kosova u Srbiju i „briga za sve Srbe u regionu“. Ko ume da čita – ratovi tek slede. Uz to, svaki od proklamovanih nacionalističkih principa do detalja se poklapaju sa politikom naprednjačkog režima.

Iz svega navedenog jasno je da su pokušaji da se opstruiraju i zaustave pregovori sa Kosovom u središtu političkog delovanja antievropskog i antizapadnog SzS-a. Ogromna pokrenuta energija građanskih protesta se sada pokušava preuzeti i silom usmeravati ka desnici. Od protesta zbog kršenja ljudskih prava, ugrožavanja medijskih sloboda, korupcije i destrukcije institucija – nezadovoljstvo se pokušava usmeriti na „izdaju“ i „predaju“ Kosova kao ključni Vučićev crimen. Zaokret udesno, odnosno, pokazivanje pravog lica Đilasove koalicije ograničiće masovnost i snagu protesta u Srbiji. Kome i do sada nije bilo jasno, zbog ovoga je Mirjani Karanović i Dušanu Vujoševiću bilo zabranjeno da govore, a nacionalisti i neofašisti bez imena i dela su dobrodošli i sve ih je više za mikrofonima i na binama.

Najnoviji talas kriminalizacije i satanizacije Crne Gore kako u Vučićevim, tako i u medijima pod kontrolom opozicije, dobar je lakmus da se u Srbiji bore za vlast različite frakcije identične autoritarno-nacionalističke matrice i sa približno sličnom spremnošću da služe ne javnom interesu Srbije i njenog društva, već imperijalnim interesima režima u Kremlju. Opstruiranjem pregovora sa Kosovom najveći deo opozicije koji se sve češće pokazuje i politički i društveno konzervativniji od autoritarno-nacionalističkog režima – ide na ruku samo ruskoj destabilizaciji Balkana. Uostalom, pogledaju li se stavovi opozicionih lidera prema Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, o Kosovu je bilo reči – jasno je da opozicija okupljena oko Saveza za (veliku) Srbiju nije i ne može biti alternativa. Možda ima i zakonomernosti – najdestruktivniji režim u regionu kreirao je ideološki još mračniju opoziciju. Srbiju očekuje samo gušći mrak.