Radovan Karadžić i njegovi jataci

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Nije ovih dana lako biti veliki Srbin. Dobro, nije to nikad lako, potrebna je posebna vrsta mentalne i moralne akrobatike da bi se u tom paranormalnom stanju opstalo, ali ipak ima mučnih trenutaka u istoriji kad je biti veliki Srbin teže nego inače. Vođa bosanskih Srba, psihijatar, poeta i masovni ubica Radovan Karadžić osuđen je u Hagu na doživotnu robiju (kad već ne može duže), što je u svakom velikosrpskom srcu osetljivom na nepravdu odmah otvorilo neprebolnu ranu.
Nariču već danima dežurni branitelji srpstva, plaču vlastodršci, rida opozicija, zapomažu mediji, kuknjava i lelek ore se na sve strane, uši probijaju. U odnosu na vapaje nad zlosrećnom sudbinom Karadžićevom, “Plač Jeremijin” dođe skoro kao oda radosti.

Karadžićevo jato

Zaista taj zli svet koji postoji samo zato da bi Srbima naudio, nema ni srca ni duše. Osudiše Radovana na pravdi Boga, samo zato što je Bosnu pretvorio u svoj privatni logor, samo zato što su vojne snage pod njegovim rukovodstvom vršile etničko čišćenje, opsedale Sarajevo, izvršile genocid u Srebrenici, zločine protiv čovečnosti, masakr na Markalama i hiljade drugih zlodela. Kakva su vremena došla, ne smeš više ni da istrebiš nekoliko desetina hiljada ne-Srba, a da te neki međunarodni sud ne osudi na doživotnu robiju. Taj zli svet zaista nema nimalo razumevanja za naše kulturne specifičnosti i velikosrpski način života. A ovamo se zaklinju u multikulturalnost i toleranciju!?
Izređali su se brojni članovi ožalošćene porodice sa protestima protiv očigledne nepravde. Kukaju srpski tabloidi na sav glas o nepravdi kosmičkih razmera, o Karadžiću kao žrtvi, o sudu koji sudi samo Srbima, o Karadžiću kao borcu za demokratiju kog je haški kazamat osudio na doživotnu i sve u tom stilu. Jada se ministar Nenad Popović da u Hagu stoluje lažni sud čiji je jedini cilj progon srpskog naroda; poslanik Srpske napredne stranke Miroslav Lazanski upozorava da se presudom “svi Srbi etiketiraju da su genocidni”, osuđeni zločinac Vojislav Šešelj naziva presudu skandaloznom i predlaže uvođenje smrtne kazne za svakog ko izjavi da se u Srebrenici desio genocid, osuđeni ratni zločinac Veselin Šljivančanin bodri druga po kami Radovana da nastavi sa borbom, lider Dveri Boško Obradović poručuje: “Ne priznajem antisrpski Haški sud niti njegove presude”, lider Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma matematički vapije jer je “sedam Srba osuđeno na doživotnu robiju, što svetu daje sliku da smo samo mi krivi za sve što se dešavalo na teritoriji bivše Jugoslavije”, poslanik SPS-a Dušan Bajatović pridružuje se horu koji urla protiv svekolike nepravde… Poslanika i člana Glavnog odbora Srpske napredne stranke Vladimira Đukanovića nepravda je toliko pogodila da je na društvenim mrežama objavio “Presuda dušmana tvoja je pobeda” i stavio sliku Radovana Karadžića praćenu porukom “I ja sam Radovan”.

Podrška udruženom zločinačkom poduhvatu

Zaista je lepo videti da u Srbiji koju mnogi doživljavaju kao besudnu zemlju postoji ovoliki broj boraca za istinu i pravdu koje boli kad neko bude osuđen bez krivice. Niko ne bi očekivao toliku količinu ljudi kojima su pravo i pravda na srcu, ljudi koji bi radije pristali da se sto krivaca izvuče, nego da jedan nevin čovek bude osuđen, pogotovo ako je taj jedan njihov idol Radovan Karadžić.
Tu postoji samo jedan sitan problem, takoreći minijaturan problemčić, jedva vidljiv golim okom. Naime, svi do jednog iz te silne bulumente koja kuka nad haškom nepravdom vrlo dobro znaju šta je Karadžić tokom rata radio. Znaju svi oni za pokušaj stvaranja velike Srbije, za masovne pokolje i proterivanja, za silovanja, pljačku i genocid. Samo što ništa od toga ne smatraju lošim ili zločinačkim, za njih su to herojska dela počinjena zarad proširenja države srpskog naroda. A zarad ostvarenja tog uzvišenog cilja sva su sredstva dozvoljena, što zločinačkija – to bolje.

Svi oni koji se danas bune protiv presude Radovanu Karadžiću zapravo su njegovi jataci i istomišljenici. Svako od njih bi mogao da ponovi zajedno sa Vladimirom Đukanovićem: “I ja sam Radovan”. Logično pitanje bi bilo: Pa zašto onda nisi u zatvoru?

Poricanje glasnije od reči

U tu grupu ne spadaju samo oni koji otvoreno podržavaju Karadžića i njegove zločine, već i oni koji se malo prave ludi. Nakon što je Karadžići izrečena presuda, svi su pohrlili da izjave šta o tome misle, samo državni vrh Srbije – ni mukajet. Nakon višednevne ćutnje, prvo se oglasila premijerka Vlade Srbije Ana Brnabić antologijski glupom izjavom: “Zanimljivo je kako su svi iz regiona požurili da daju neverovatne izjave. Treba da pustimo da vidimo šta će da kažu svi ostali, a mi ćemo, naravno, dati svoj stav.”

Ako je ovo sve što ima da kaže, a šta je drugo mogla da kaže pošto joj šef nije rekao šta treba da misli, nije morala ni da prekida ćutanje. Potom se oglasio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji je rekao da presuda bivšem predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću pred Haškim tribunalom, kojom je osuđen na doživotni zatvor, ne znači ukidanje Republike Srpske. Nije ni on morao da prekida šutnju, lepo kaže narodna poslovica – pametniji si kad ćutiš.
I premijerka i predsednik poznati su po tome što negiraju genocid u Srebrenici kad god im se za to ukaže prilika, to njihovo poricanje rečitije govori šta misle o Radovanu Karadžiću nego sve izjave. Ova Vučićeva reakcija ionako je u duhu poznate sentence Dobrice Ćosića da je Republika Srpska “preskupa, ali jedina politička i ratna pobeda srpskog naroda u drugoj polovini dvadesetog veka”.

Dobri vojnik Dobrica i Radovanov preobražaj

Kad smo već kod famoznog oca nacije, eto idealne prilike da se podsetimo zašto Srbija nikako ne može da opere ruke od Karadžića. Srbija je Karadžića naoružala, pretvorila JNA u Vojsku RS koju je plaćala sve vreme rata, a akademici i ostali intelektualci dali su mu ideološku podlogu za klanje. Srbija mu je napravila i stranku i dovela ga na mesto lidera bosanskih Srba. U toj prljavoj raboti ključnu ulogu je igrao upravo Dobrica Ćosić. Sad će srpski rodoljubi da zapište kano ljute guje kako autošovinisti opet blate velikog pisca i patriotu, ali uzalud. Jer se sam Ćosić hvallio svojom ulogom u zakuvavanju bosanskog lonca. U “Dugi” od 9. jula 1994. Ćosić kaže: "Ja sam pre osnivanja SDS-a uveliko radio sa Karadžićem i savetovao sve protagoniste političkog organizovanja Srba u Bosni da idu kod Karadžića i da se povezuju s njim. S Karadžićem sam bio u veoma tesnim odnosima, naredio sam mu: 'Prihvati se privremeno te dužnosti.' Nisam mogao pretpostaviti da će on postati ovakva figura. To je najdarovitiji srpski političar danas".

Lepo priznanje, šteta što se neki sud nije zainteresovao za Ćosića, svašta bi otac nacije imao da kaže, samo da je otvorio dušu na vreme. O kakvim je velikanima srpske kulture i masovnih zločina reč, najbolje govori presretnuti razgovor između Ćosića i karadžića, vođen 8. juna 1991. godine. Evo malog, ali znakovitog odlomka:
“Radovan Karadžić: Ovaj Havel je uništio Čehoslovačku.

Dobrica Ćosić: E taj naš kolega postade takva budaletina. Mali je bre on.
Radovan Karadžić: Mali je, mali čovječuljak, I vidite da ta srednjeevropska filozofija...
Dobrica Ćosić: Ništa.
Radovan Karadžić: Ništa nema tu šokova. To nema fundamenta uopšte.
Dobrica Ćosić: Slušaj, nije slučajno. Oni imaju dva najizrazitija
pisca.
Radovan Karadžić: Kundera
Dobrica Ćosić: Ne, ne, ne...
Radovan Karadžić: Nego?
Dobrica Ćosić: Švejka i Kafku.
Radovan Karadžić: Da, da...
Dobrica Ćosić: Jedan zajebava se
Radovan Karadžić: A drugi se žali stalno.
Dobrica Ćosić: Okončava
Radovan Karadžić: Da jeste.
Dobrica Ćosić: Okončava istoriju.
Radovan Karadžić: Da, da...
Dobrica Ćosić: I čovekove aktivnosti
Radovan Karadžić: Da, da
Dobrica Ćosić: Taj erotizam, šta to sve znači Kundera i svo to društvo.
Radovan Karadžić: Da, da tačno, tačno
Dobrica Ćosić: I kad se gleda ta cela istorija i pogledaš umetnost ništa originalno ta srednja Evropa nema.
Radovan Karadžić: Pa ne može mit da napravi.
Dobrica Ćosić: Sem katoličanstva, ona nema ništa.
Radovan Karadžić: Ništa, ništa... i to je neko prljavo katoličanstvo koje se stalno žali i tuži se. I mislim da nema tužnije stvari nego slavenski narod koji je katolički.
Dobrica Ćosić: Jeste to je...
Radovan Karadžić: Zaista sudaren sam sa sobom.”
Kakav nam je ugledni pisac, otac nacije i njegova marioneta koju proglašavaju srpskim herojem, dobro je da Srbi još uvek postoje. Ovakav intelektualni, znalački, eruditni, pronicljivi pogled na Srednju Evropu, kulturu i književnost primereniji je nekom pijanom razgovoru lokalnih đilkoša ispred prodavnice dok loču pivo, nego prozaisti i pesniku. Ako ništa drugo, Ćosić bi mogao da uđe u istoriju kao jedini čovek na svetu koji je pročitao neko Švejkovo delo, budući da Švejk nije pisac, već književni junak Jaroslava Hašeka. A za originalnu interpretaciju monumentalnog Kafkinog dela svedenu na lakonsku opasku “drugi se žali stalno” – svaki gimnazijalac bi popio jedinicu kao vrata od svog profesora jezika i književnosti. Kakve su nam elite, takav nam je život, ako ga uopšte ima.

Otvorene Dveri za Karadžića

Sve dok u Srbiji ovakvi ljudi budu slovili za nekakve veličine, dok se na njihovim delima i nedelima budu napajale nove generacije, nema ništa od normalizacije ove samouništene zemlje. Sudeći po tome što se i dobar deo opozicije solidariše sa Karadžićem i njegovom zločinačkom ideologijom, bojim se da Srbiji neće tako brzo svanuti. Na poslednjim građanskim protestima u Novom Sadu bilo je govora o presudi Radovanu Karadžiću s kojom su se gosti improvizovanog “Dnevnika uživo” slagali, što je izazvalo bes u opozicionim Dverima.

Novosadski odbor Pokreta Dveri napisao je saopštenje u kom se zapitao: “Da li je moguće da je Radovan Karadžić bio najvažnija tema sinoćnog protesta protiv gradskih vlasti u Novom Sadu, u kojem rame uz rame sa narodom učestvuju i lideri opozicionog Saveza za Srbiju?“ Kako javljaju mediji, na samom protestu “pojedini građani su negodovali zbog ove teme iz publike, uz komentar da ‘nisu došli da protestuju protiv Karadžića, već protiv Vučića’”.
Možda u ideji da se Vučićeva Srbija u kojoj je Karadžić heroj zameni drugačijom i boljom Srbijom u kojoj će Karadžić biti heroj i ima nekog smisla, ali ga je nemoguće videti golim okom. Ne može se Vučić rušiti sistemom vrednosti koji je stvorio Vučića.

Dobrovoljni zatočenici Radovana Karadžića

Upravo je podivljali nacionalizam Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Radovana Karadžića i njihove klike stvorio autokratski sistem vladavine. Videti Karadžića i njegova zlodela kao nešto vredno znači nemati nikakvo poštovanje prema ljudskom životu. Na divljenju zločincima, na ideološkoj bazi koja je stvorila ubice, ne može se graditi slobodno, demokratsko društvo sa vladavinom prava. Upravo zato što nije ni počela da se razračunava sa zločinačkom prošlošću, Srbija već decenijama glavinja bez smisla i smera i uvek završi u autokratiji.

Lepo je jedan tviteraš poručio opoziciji šta treba da radi: “Izađite na protestima pred ljude i recite: Kosovo je nezavisno. Treba da uđemo u NATO pakt. Osuđujemo ratne zločince. Bombardovali su nas jer smo bili zločinačka država i ubijali svoje građane. Tek onda ćete se razlikovati od Vučića i bande i radićete na ozdravljenju nacije”. Kratko i jasno.

Priznanje elementarnih činjenica i odgovornosti koju ima srpsko društvo za zlodela iz devedesetih, suočavanje s prošlošću, promena zlikovačke velikosrpske paradigme je uslov svih uslova za mogućnost da se uopšte započne sa stvaranjem normalnog društva i države. Bez te naizgled radikalne, a zapravo jednostavne promene svesti, bez priznavanja realnosti, nikakve suštinske promene u Srbiji nisu moguće. U suprotnom, Srbija će ostati dobrovoljna zatočenica Radovana Karadžića i ostalih heroja koji su hrabro razorili zemlju, pobili desetine hiljada nevinih i raselili milion ljudi. Aferim!