SVAKI JE VUČIĆ RADOVAN

Piše: Milivoj Bešlin

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić oglasio se posle višednevnog ćutanja o presudi Radovanu Karadžiću. Kako je – bolje da nije.

Bila je ovo dobra prilika da prvi put pokuša progovoriti o žrtvama, o desetinama hiljada pobijenih civila, o strašnim utvrđenim činjenicama, o sistematskim zločinima režima čiji je deo i sam bio ‒ Vučić je uradio sve suprotno.

Bez namere da makar pokuša i sebe da ekskulpira moralne i političke odgovornosti za zločinačku politiku čiji je deo bio tokom 90-ih godina prošlog veka, Vučić je čitavu Srbiju, govoreći u njeno ime, još jednom identifikovao sa zločinom.

Predstavljajući Karadžićev etnički čisti entitet kao žrtvu, iako su za njegovo stvaranje ubijene desetine hiljada nevinih, pre svega, civilnih žrtava, ugao iz koga je Vučić komentarisao presudu je bio najpogrešniji moguć.

Beskrupulozno gazeći po kostima žrtava i nipodaštavajući bol preživelih i porodica ubijenih, autokratski lider Srbije je poručio da nema razloga za brigu, jer će Karadžićev entitet opstati. Iako je zločinac kažnjen, metodi kojima se služilo da bi etnički čisti entitet nastao, označeni su presudom kao genocidni – samo je državolika realizacija, čini se, neupitna.

Po ko zna koji put u svojoj (pre)dugoj političkoj karijeri, Vučić je zgazio po žrtvi, perfidno i brutalno zamenio teze i zločince proglasio žrtvama.

Dejtonska (1995) ili genocidna (1992)

Ipak, u svojoj verbalnoj ekvilibristici skoro je sve promašio. Entitet će opstati, uprkos nepobitnim zločinačkim metodama njegovog nastanka, jer je, smatra Vučić, „dejtonska i ustavna kategorija“.

Ako je Karadžićev entitet ustavna kategorija, zbog čega odbija da poštuje Ustav BiH u nizu slučajeva?! Recimo, kada je reč o slavljenju neustavnog tzv. dana republike.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine je proglasio obeležavanje 9. januara neustavnim, a entitet ga, uz aktivnu podršku Vučićevog režima i dalje pompezno obeležava. Ustav nije supermarket da uzimate samo ono što vam se dopada. Druga Vučićeva omaška, ako je Karadžićev entitet dejtonska katergorija, to znači da je nastao na temelju Dejtonskog sporazuma iz 1995. godine.

Ako je tako, zbog čega režimi i u Banjaluci i u Beogradu obeležavaju 9. januar 1992. kao dan nastanka entiteta?! Ako i Banjaluka i Beograd slave 1992. onda entitet nije i ne može biti dejtonska katergorija. Neko tu masno laže i besramno manipuliše.

Još jednom o garantima Dejtonskog sporazuma

Dalje, nereformisani radikal u Vučiću, osorno i samouvereno tvrdi: „U skladu sa Dejtonskim sporazumom jedan od garanta njegovog sprovođenja je Srbija i neće biti nikakvog ukidanja RS i to je centralno i najvažnije pitanje i to je reakcija Srbije”.

Dakle, to je „stav Srbije“ na presudu za genocid i zločine protiv čovečnosti. I po hiljaditi put, Srbija nije nikakav garant Dejtona, niti je to ikada bila. Srbija je potpisnik Dejtonskog mirovnog sporazuma kao aktivna učesnica u ratu u BiH, koji je upravo zbog toga pravno kvalifikovan kao međunarodni konflikt. Garanti Dejtona nalaze se u Upravnom odboru Veća za implementaciju mira i to su: Francuska, Italija, Japan, Kanada, Nemačka, Rusija, Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Predsedništvo Evropske unije, Evropska komisija i Organizacija islamske konferencije koju predstavlja Turska.

Prema sporazumima, Upravni odbor visokom predstavniku daje političke smernice. U Sarajevu, visoki predstavnik predsedava sastancima ambasadora zemalja i organizacija članica Upravnog odbora u BiH dva puta mesečno. Uz to, Upravni odbor se na nivou političkih direktora sastaje dva puta godišnje.

Od kako je Rusija rešila da se ponaša destruktivno i ruši međunarodni poredak, umesto da učestvuje u njegovoj dogradnji o unapređenju, Upravni odbor Veća se retko sastaje i sa mukom funkcioniše, zbog čega se i mandat visokog predstavnika sveo na kulisu, posebno kada tu dužnost obavlja nedorastao personalni kadar.

Bez osude zločina, nema ni oprosta grehova

I dok je Vučić kalkulisao i prvih dana se nije izjašnjavao, njegovi mediji i tabloidi su jutro posle doživotne presude Karadžiću za genocid i zločine protiv čovečnosti, imali crne naslove u kojima je dominirala reč nepravda i u kojima se slavio osuđeni zločinac.

Najveća opoziciona grupacija, Savez za (veliku) Srbiju je, takođe, ćutao na presudu. Neke članice desničarske koalicije su, poput Demokratske stranke, nemušto i dvosmisleno pozdravile presudu, dok su jedine nedvosmislene bile profašističke Dveri sa poznatim stavom o Karadžiću kao heroju. Možda je najbolju poruku opoziciji u Srbiji, koja ideološki (čast izuzecima) veoma liči na Vučića, a u mnogim nacionalističkim narativima je i mračnija od njega, uputila kolumnistikinja Danasa, Snežana Čongradin.

Svoj komentar u jedinom nerežimskom dnevnom listu u Beogradu, ona je završila rečima: „Ne možeš biti čovek-opozicionar, pa makar bio i protiv Vučića. Moraš se kao takav odrediti naspram njegovog prvobitnog greha, onog koji je odveo u smrt desetine hiljada ljudi. Reci da je zločinac, i sutra će pasti.”

Radovan Karadžić je pao, ali sve za šta se zalagao i sve što su rezultati njegovih zlodela živi i danas. A Srbija kroz usta svog prvog čoveka spremna je da pomenute rezultate brani jednakom voljom kojom je pomogla da se oni realizuju u periodu 1992‒1995.

Presuda Karadžiću, ipak, nije potvrdila očigledno. Presuda Mladiću će verovatno lakše dovesti u vezu učešće zvaničnog Beograda u ratu u BiH, samim tim i saučesništvo u zločinu. Od nekadašnje Vučićeve odbrane i glorifikacije Karadžića do današnjeg zaklinjanja u posvećenost Srbije odbrani rezultata Karadžićevih zločina, samo je pola koraka.

Od nalepnica “Svaki je Srbin Radovan”, do stava – ne interesuju nas žrtve, o njima nećemo da govorimo, a branićemo po svaku cenu entitet, nastao kao čedo osuđene genocidne politike – nema suštinske razlike. Svaki Srbin nije Radovan, jer nije svaki Srbin zločinac.

Ali poruke koje šalje prvi čovek Srbije zlokobno zvuče kao da je svaki Vučić (i dalje) Radovan. Uprkos naivnom verovanju političkog Zapada i ništa manje stupidnom uverenju jednog dela nekadašnje građanske Srbije. Sve dok od prvobitnog greha nema distance, ne bi smelo da bude ni oprosta.

Appendix

Ovaj tekst je pisan 24. marta, na dan kada je režim u Beogradu obeležavao dvadesetu godišnjicu početka NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore.

Oplakivane su samo žrtve jedne nacije. Ponovo “drugost” nije priznata za ljudskost, nije uključena u žrtve i nije imala pravo na sećanje.

Verovatno zbog toga što su i danas na vlasti one strukture koje su učinile, tokom bombardovanja, najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata (akcija “Potkovica” u kojoj je proterano iz svojih kuća na Kosovu 900.000 ljudi ili prema dokumentaciji Human Right Watch-a, 90% albanskog stanovništva).

Ipak, na državno-partijskoj manifestaciji sa Vučićem, Dodikom i patrijarhom u glavnoj ulozi – nije bilo reči o 1999. godini.

Kultura sećanja uvek svedoči o savremenoj upotrebi prošlosti. Režim je govoreći naizgled o 1999. godini, u stvari govorio o 2019. godini.

Poruke su više nego jasne. Agresivna antizapadna kultura sećanja koja se patetično i histerično konstruiše govori da će ovaj režim do kraja ostati tek provincijalno predvorje autokratije iz Kremlja.