Vladavina prava i pravna država

Piše: Dejan Ilić

Svako ima pravo da misli i kaže šta god hoće o Radovanu Karadžiću – tako shvata demokratiju Boško Obradović. Tim shvatanjem, političko krilo protesta u Srbiji upalo je u nerešivu kontradikciju. Ne možete se zalagati za vladavinu prava i pravnu državu i tvrditi da u demokratiji svako može da kaže šta god hoće. Jer to naprosto nije tačno. Sloboda govora nije apsolutno pravo – ona je omeđena drugim pravima i slobodama. Sva ta prava i slobode sankcionisana su pravnim poretkom. Jednako pravo na slobodu koje uživa svaki moj sugrađanin granica je mog prava na slobodu. Onaj ko dovodi u pitanje moju slobodu, dovodi u pitanje demokratiju. U ovom smislu, svaka demokratija je militantna. U našem slučaju – nema slobode govora za protivnike slobode.

Kada kaže – „Savez za Srbiju se uopšte nije bavio temom Radovana Karadžića, to nije tema kojom se SzS bavi, imamo različite stavove… Nećemo dozvoliti nikakve podele u jedinstvenom opozicionom bloku protiv Vučića“, Obradović pravi nekoliko retoričkih manevara. Ima smisla da ih identifikujemo: 1) to što se SzS nije bavio „temom Radovana Karadžića“, treba da zvuči kao da je ta „tema“ manje bitna od „jedinstva“, a to je neprihvatljivo jer je „tema Radovana Karadžića“ masovna nasilna smrt nevinih ljudi i oni kojima je stalo do demokratije ne mogu ostati neopredeljeni u vezi sa tim; 2) to što u SzS-u o toj „temi“ imaju različite stavove, treba da znači da je, pored toga što nije bitna, to i „tema“ o kojoj se može neobavezno misliti šta se god hoće, ali, ponovimo, ni to nije tačno; i naposletku 3) od te teme postoji jedna važnija, a to je politička borba protiv Vučića, što znači da se ne smeju dozvoliti podele u jedinstvenom opozicionom bloku – što budi sumnju u tvrdnje iz 1) i 2).

To se jasno vidi kada se Obradovićeva izjava pročita unazad: prioritet je skidanje Vučića sa vlasti, pa sve što slabi tu borbu mora se držati po strani. Zato se SzS nije bavio „temom Radovana Karadžića“: ta „tema“ je tako važna i stavovi u vezi sa njom tako su različiti da bi mogli uneti razdor u „jedinstveni opozicioni blok“. I onda – neka svako misli šta hoće, dok god traje borba protiv Vučića. Ta tema će doći na red jednom kada se borba okonča – „o tome ćemo da pričamo kad se oslobodimo Aleksandra Vučića i njegovog diktatorskog režima“, zaključuje Obradović. Ostaje nam dakle da spekulišemo kako ćemo o tome da pričamo „kad se oslobodimo“.

A za spekulaciju imamo jasne smernice u stavu od koga smo počeli – u demokratiji, veruje Obradović, svako može da kaže šta hoće. I da poentiramo, ako će u Obradovićevoj demokratiji svako moći da kaže šta hoće, od vladavine prava i pravne države neće ostati ni kamen na kamenu. Dakle, dobićemo sve isto što imamo i sada, u mraku moralnog relativizma, u kome će demokrati – zato što su demokrati u demokratskom poretku – moći slobodno da tvrde kako se u Bosni nije dogodio genocid. Hajde da to objasnimo.

Vladavina prava podrazumeva da postoje dobri zakoni. Zakoni su dovoljno dobri, dakle imamo vladavinu prava, kada efikasno i dosledno štite osnovna ljudska prava i slobode. Pravna država znači da se ti zakoni poštuju. Može se imati pravna država bez vladavine prava – recimo, pogrom Jevreja u nacističkoj Nemačkoj bio je pripremljen, odnosno precizno pravno definisan Nirnberškim zakonima. Termin pravna država tu se odnosi na režim koji vlada u skladu sa propisima koje je usvojio, ali koji sam nije ograničen niti tim propisima, niti supstancijalnim vrednostima (sloboda, jednakost, ljudsko dostojanstvo) koje čine osnovu vladavine prava.1 U Srbiji nije izvesno da imamo vladavinu prava – naprosto zato što imamo zakone koje diskriminišu ljude po raznim osnovama ili zato što nam nedostaju zakoni koji bi zabranili takvu diskriminaciju ili zato što se ustavne odredbe o ljudskim pravima rutinski krše. Ali, apsolutno je izvesno da nemamo pravnu državu, u smislu poštovanja prava. Taj pravni deficit je jedan od osnovnih razloga za političku borbu protiv Vučića i njegove samovolje.

Obradović dobacuje do deficita pravne države, ali pokazuje da ne razume pojam vladavine prava. Zločini Radovana Karadžića su utvrđeni i on je za njih osuđen. O tome se jednostavno ne može misliti šta se hoće. Presuda Karadžiću u skladu je sa koncepcijom vladavine prava i morala bi je poštovati pravna država. Ako se kaže da je Karadžić nepravedno osuđen, onda se u najmanju ruku tvrdi da su životi ne-Srba manje vredni od života takozvanih Srba, te da je u redu ubijati ne-Srbe ako je to u interesu „Srba“. To sa vladavinom prava nema nikakve veze.

Iz svega što Obradović kaže, može se zaključiti da bi on pravnu državu bez vladavine prava. A kojih će se vrednosti ta pravna država pridržavati, pričaćemo, kaže Obradović, kada se oslobodimo od Vučića. Za sada, vidimo na koju bi poziciju u tim budućim razgovorima stao Obradović – on bi državu koja bi privilegovala „Srbe“, sa takozvanog „srpskog stanovišta“. Samo mali misaoni napor, da ostavimo sad poznavanje nedavne zločinačke istorije, dovoljan je da se vidi kako takva pravna osnova direktno ruši pravnu državu, upravo ovako kako ju je srušio Vučićev režim, i kako ju je u devedesetima srušio Miloševićev režim. Jer, kao ranije Milošević, kao danas Vučić, Obradović bi morao da kaže ko su ti Srbi i šta su njihovi interesi. Odgovori na oba pitanja ne mogu biti ništa drugo nego arbitrarna tumačenja. Ako se pravni poredak podigne na njima, on ne može biti ništa drugo do puka samovolja.

Ne tvrdim da Obradović to zna i da je svestan posledica kada izgovara to što izgovara. Ne mora biti ni da on ima posebno jaku želju da nastavi niz Milošević, Vučić… Ali, baš zato mu treba jasno reći da se „tema Radovana Karadžića“ ne može i ne sme skloniti u stranu. Jedinstveni opozicioni blok ne može se graditi na njenom prećutkivanju ili na njenoj relativizaciji, u smislu da o tome svako može da kaže šta god hoće; naprotiv, to jedinstvo može i treba da se gradi isključivo na jasnom stavu prema zločinima i zločincima.