5 °

max 12 ° / min 5 °

Četvrtak

12.12.

12° / 5°

Petak

13.12.

11° / 5°

Subota

14.12.

8° / 7°

Nedjelja

15.12.

11° / 6°

Ponedjeljak

16.12.

9° / 2°

Utorak

17.12.

14° / 8°

Srijeda

18.12.

12° / 7°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Spomenik staljinisti: Žambil Žabajev u Beogradu

Stav

Comments 1

Spomenik staljinisti: Žambil Žabajev u Beogradu

Autor: Milena Aprcović

  • Viber
Piše: Tomislav Marković

Dijalog u paklu

Negde u donjim krugovima pakla, u kotlu sa vrelim sumporom, sede Mao Cedung i njegov verni književni kritičar Jao Venjuan, član zloglasne Četvoročlane bande, brčkaju se i krčkaju na 666 miliona stepeni Celzijusa, pa stali da čavrljaju, da prekrate večnost. Pita Jao Maoa:

- Druže doživotni i zagrobni predsedniče, jesu li vam najzad podigli spomenik u Srbiji?

- Nisu još, ne znam šta čekaju. A tebi?

- Nisu ni meni. Ali jesu podigli bistu Žambilu Žabajevu.

- Žamb… kome?

Dani srpsko-kazahstanskog prijateljstva

Takvi se razgovori ovih dana vode u paklu, a ni na zemlji nije bolja situacija. Svečano otvaranje spomenika kazahstanskom pesniku Žambilu Žabajevu na Bulevaru Mihajla Pupina na Novom Beogradu proteklo je uz veliku pompu na najvišem državnom nivou. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić i predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev udruženim snagama, u četiri ruke, položili su cveće ispred biste Žambila Žabajeva.

Tim cvetnim povodom, predsednik Kazahstana izrazio je zadovoljstvo i zahvalnost zbog časti koju je Srbija ukazala njegovom narodu na 170. godišnjicu rođenja velikog pesnika Žabajeva. "Njegova filozofija i njegovi stihovi su njegov autorski rad i sva omladina je upoznata sa njegovim radom", mudro je zaključio Nazarbajev.

Predsednik Srbije nije ostao dužan svom kolegi, a posebno je izrazio zadovoljstvo zbog toga što je, zajedno sa spomenikom, stigao i prvi prevod izabranih Žabajevljevih pesama na srpski jezik. To baš i nije tačno, Žabajeva nema u bibliotečkim katalozima, a teško je poverovati da su mu pesme objavljene u nekom samizdat izdanju, predsednik je malo istrčao pred rudu.

Predsednik Nikolić, ljubitelj poezije

Nikolić se nije tu zaustavio, već je otkasao daleko ispred rude, pa se bacio i na analizu Žabajevljevog pesničkog dela naglasivši da se radi o spomeniku umetniku koji je znamenito ime u svojoj zemlji i da je Žabajev univerzalnim poetskim motivima, pre svih patriotskim, socijalnim i ljubavnim, svakako razumljiv čitaocima i izvan granica svoje zemlje.

Otkud Nikolić zna kojim se pesničkim motivima bavio Žabajev kad mu knjiga još nije objavljena na srpskom, ostaće večna zagonetka, osim ako predsednik u slobodno vreme ne radi kao urednik poetskih zbirki, pa je prevode kazahstanskog pesnika čitao još u rukopisu.

Izraze neumerene ljubavi između Srbije i Kazahstana začinio je gradonačelnik Beograda Siniša Mali izjavom: "Za nas je ovaj spomenik najznačajnijeg kazaškog umetnika simbol prijateljstva i obaveza da to prijateljstvo čuvamo i unapređujemo".

Ko je Žambil Žabajev?

Dobro, jasno je da Srbija i Kazahstan uspostavljaju međudržavnu saradnju, a početak jednog lepog prijateljstva započet je poklonom od Kazahstana u obliku spomenika njihovom nacionalnom pesniku. Sve je to lepo i nadasve pohvalno, ali vreme je da se vratimo onom pitanju Mao Cedunga s početka teksta: "Žamb… kome?" Dakle, ko je zapravo bio Žambil Žabajev?

Žambil Žabajev bio je kazahstanski akin, narodni pevač koji je svoje pesme izvodio uz dombru, kazahstanski nacionalni instrument. Dakle, neka vrsta guslara. Živeo je skoro sto godina, rođen je 1846. godine, a umro je 1945. Do svoje 70. godine pevao je o uglavnom o nacionalnim junacima, pobeđivao na takmičenjima akina, ali je istinski procvat i slavu doživeo tek nakon Oktobarske revolucije.

Žabajevljevo stvaralaštvo tada dobija novi polet, a njegova pesnička tematika proširuje se sasvim novim junacima - Lenjinom, Staljinom i drugim vođama revolucije. U vreme dok traju surove staljinističke čistke, dok milioni ljudi završavaju u Gulagu, a pravim pesnicima i piscima lete glave sa ramena, Žabajev 1936. godine piše pesme "Himna Oktobru", "U Lenjinovom mauzoleju", "Lenjin i Staljin". Iste godine Staljin donosi svoj zloglasni Ustav, a Žabajev ne časi ni časa već piše čitav niz pesama u slavu tog Ustava ("Zakon sreće", "Ja biram Staljina", "Narodni sluga" itd).

Kratka istorija spisateljskog beščašća

Dok komesari NKVD-a upadaju noću u kuće i odvode nevine ljude u zatvore i logore, dok veliki ruski pesnici čame u Lubjanki i čekaju smrt, Žabajev piše odu Nikolaju Ježovu, zloglasnom šefu NKVD-a, pod naslovom "Pesma o junaku Ježovu ("Nas je sunčani Staljin poveo sa sobom/ I otadžbina je postala zemlja heroja/ Kakvi se nisu rađali u napaćenim zemljama/ Kod belog cara, kod sultana i kana").

Izgleda da nije bio potpuno zadovoljan stepenom servilnosti, pa kasnije piše i drugu verziju pesme pod naslovom "Narkom Ježov" (narkom je tipična složenica sovjetskog novogovora, nastala od početnih slogova titule narodni komesar) u kojoj veli: "Otkriveno je leglo vražjeg zmijskog nakota/ Očima Ježova – očima naroda/ Sve zmije otrovnice Ježov je uvrebao/ I dimom gadove iz jama i brloga isterao (…) Ti si mač isukan spokojno i strašno/ Oganj koji spaljuje zmijska gnezda/ Ti si metak za sve škorpione i zmije/ Ti si oko zemlje, sjajnije od dijamanta".

Zmije otrovnice i škorpioni koje su Ježov i njegovi prethodnici i naslednici otkrivali, pratili, držali pod policijskom prismotrom, hapsili, progonili, ubijali ili slali u logore bili su, recimo, veliki ruski pisci Osip Mandeljštam, Danil Harms, Nikolaj Gumiljov, Ana Ahmatova, Nikolaj Zabolocki, Isak Babelj, Mihail Bulgakov, Marina Cvetajeva, Boris Piljnjak, Varlam Šalamov, Andrej Platonov…

Dok su najbolji među ruskim piscima tog doba bili na pravdi Boga proganjani, hapšeni, streljani na licu mesta ili ubijani po logorima da im se ni grob ne zna, Žabajev je mirno pisao odurne panegirike njihovim progoniteljima i ubicama. Tim svojim jadnim pesmičuljcima nije se upisao u istoriju književnosti, ali jeste u jednu vrlo bogatu i plodnu istoriju spisateljskog beščašća. Za svoj samopregorni rad na šminkanju zla 1941. godine dobio je Staljinovu nagradu drugog stepena. Zaslužio je svaku rublju!

Udruženi pesnički poduhvat

Postoji i druga verzija priče po kojoj Žabajev nije pisao stihove o Staljinu i njegovoj ubilačkoj družini, već je to radila čitava ekipa Žambilovih ličnih sekretara i prevodilaca na ruski, objavljujući svoje uratke pod imenom kazahstanskog akina. Pesnik Andrej Aldan-Semjonov je tvrdio da je on stvorio Žabajeva, pošto mu je partija 1934. godine naložila da pronađe akina, pa je svoje pesme objavljivao pod Žambilovim imenom sve do 1938. godine kad je Aldan-Semjonov zglajznuo i otišao na kraći petnaestogodišnji "službeni put" u logor na Kolimu. Potom je grupa "prevodilaca" preuzela njegov posao.

Kazahstanski novinar Jerbol Kurambajev tvrdi da je Žabajevljev Pigmalion bio pesnik Abiljda Tažibajev, koji je Žambila regrutovao po nalogu prvog sekretara CK Komunističke partije Kazahstana Ljevona Mirzojana. Po Kurambajevu, Tažibajev je pronašao Žambajeva, preselio ga kod sebe u kuću u Alma-Atu i postao njegov prvi sekretar, a zatim je u projekat stvaranja narodnog rapsoda koji peva u čast sovjetske vlasti angažovao čitav niz prevodilaca – Pavela Kuznjecova, Kalmakana Abdikadirova, Taira Žarokova, Galija Ormanova i Marka Tarlovskog.

Poklonu se u bruku ne gleda

Koja god verzija priče bila ispravna, svejedno je, jer ostaje činjenica da je Srbija ponosno instalirala u svom glavnom gradu spomenik staljinističkom podrepaškom pesniku, pod čijim imenom su štampane ogavne ode masovnim ubicama. Nije to prvi put da srpski politički establišment poklonjenom spomeniku ne gleda u zube. U vreme vladavine Borisa Tadića u beogradskom parku Tašmajdan instaliran je spomenik azerbejdžanskom diktatoru i bivšem šefu lokalnog KGB-a Hejdaru Alijevu.

Spomenik je podignut u okviru donacije od dva miliona evra koju je Srbija dobila od Vlade Azerbejdžana za uređenje Tašmajdana. Lepo je videti na delu kontinuitet između različitih političkih garnitura u Srbiji, bar kad je u pitanju spomenička kultura, sentimentalan odnos prema KGB-u, NKVD-u, Staljinu i progonu pisaca.

Kad smo već kod ovog poslednjeg, par godina nakon podizanja spomenika Hejdaru pojavila se vest da je njegov sin i naslednik na tronu Ilham Alijev oduzeo penziju i titulu "azerbejdžanskog nacionalnog pisca" Akramu Ajlisiju zbog novele "Kameni snovi" koja govori o pogromu Jermena u Bakuu i Sumgajitu. Ima neka tajna veza između spomenika Žabajevu i Alijevu.

Sve bi to delovalo pomalo čudno za jednu zemlju koja teži članstvu u Evropskoj uniji i evropskim vrednostima (u koje svakako ne spada divljenje ubicama, diktatorima i prodanim dušama koje opevaju i veličaju njihova zlodela) kad se ne bismo prisetili nekih činjenica.

Recimo, medijskog linča iz 2012. godine usmerenog protiv Andreja Nikolaidisa zbog teksta "Šta je ostalo od Velike Srbije" i Foruma pisaca koji je podržao crnogorskog kolegu. Medijskom progonu brzo se pridružila i cela Vlada Srbije, održavši i posebnu sednicu sa temom opasnih pisaca-terorista koji bi da misle svojom glavom, a ne pendrekom ministra policije.

Kandidati za srpskog Žabajeva

Treba se setiti i činjenice da Srbija ima i svoje Žambile Žabajeve, i to u ogromnim količinama, takoreći za izvoz (kad bi neko, u nastupu pomračenja svesti, bio zainteresovan za ovu bezvrednu robu). Ugledni srpski pisci zdušno su podržali i inspirisali Miloševićevu nacionalističku politiku i njegov ratni pohod na susede, masovno su stali na stranu zločinačke ideologije, baš kao i njihov kolega Žambil.

Kandidata za srpskog Žabajeva ima tušta i tma, više ih je no na gori lista, evo tek nekoliko zaslužnih ličnosti koje bi mogle da posluže kao model za neki budući spomenik koji će Srbija pokloniti Kazahstanu ili Azerbejdžanu: Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Momo Kapor, Milovan Danojlić, Rajko Petrov Nogo, Brana Crnčević, Milovan Vitezović, Dobrica Erić, Gojko Đogo, Miroslav Toholj, Slobodan Rakitić, Milorad Pavić, Dragoš Kalajić itd itd.

Svi navedeni učesnici nacionalističke kontrarevolucije, kao i brojni njihovi istomišljenici, u Srbiji i dalje uživaju ogroman ugled i slove za književne veličine, uprkostome što su svojim delima u suštini negirali svaki smisao književnosti, rugali se ljudskom duhu i bacili u blato sve što je čovečno, dobro i vredno.

Na pravom mestu

Sada je jasno da je spomenik Žambilu Žabajevu, toj ljudskoj sramoti, podignut na idealnom mestu, tamo gde su pisci u službi zla uobičajena i osveštana pojava. Na spomenike Mandeljštamu, Cvetajevoj ili Ahmatovoj moraćemo da pričekamo koji vek, kad postane normalno ceniti velike pesnike koji su stradali od zločinačkih režima, a ne stihoklepce koji su blagosiljali zlodela.

Daleko su ta normalna vremena, a veliko je pitanje da li će ikada i stići u naše krajeve. Dotle, možemo samo da se pitamo ko je sledeći nakon Alijeva i Žabajeva. Šta čekaju Kinezi? Drugovi Mao i Jao u kotlu sa sumporom postaju nestrpljivi, a silne površine u Beogradu zjape prazne, nepopunjene spomenicima diktatorima i njihovim dvorskim umetnicima.

Komentari (1)

POŠALJI KOMENTAR

nikola

Ok tekst,mogao da bude kraci nedje nabpola da si stao sasvim dovoljno, nema narod zivaca za romane da cita po portalima na zoru, i, jos bi bilo sjajnije da si objasnio, ok, pocinjes tekst sprdnjom na racun nikoliceve izjave o cemu ovaj pise, i pitas se okle zna, samo si nam trebao na kraju objasniti okle ti znas sve ovo i bilo bi super. I jos jednom, krace ubuduce, pocitao sam 3/4 i stao, ako si u ovoj preostaloj objasnio okle tebi ove informacije onda se izvinjavam