Šta je duže trajalo – NATO bombardovanje ili opsada Sarajeva?

Piše: Tomislav Marković

Šta duže traje: mesec i po dana ili četiri godine? Koji broj je veći: 78 ili 1.425? Dokažite da je period od 24. marta do 9. juna 1999. godine bar osam puta duži nego period od 6. aprila 1992. do 14. decembra 1995. godine, služeći se svim raspoloživim sredstvima. Ovako bi, nakon ovogodišnjeg obeležavanja godišnjice NATO bombardovanja, mogli da izgledaju zadaci u nekom udžbeniku matematike za osnovne škole. Zašto bi se patriotizam deci ulivao samo na časovima istorije i srpskog jezika i književnosti? Neka i matematičari daju svoj doprinos bildovanju histerične nacionalne svesti kod najmlađih naraštaja.

Državni i paradržavni organi Republike Srbije ove godine su zaista dali sve od sebe kako bi ubedili vascelo građanstvo da su najveće žrtve na planeti Zemlji, bar od postanka sveta, da je NATO bombardovanje najstrašniji i najveći zločin počinjen od Drugog svetskog rata naovamo, te da se radi o zlodelu nezabeleženom u istoriji. Naravno, NATO je Srbiju bombardovao bez ikakvog razloga, iz čista mira; to je bila jedna miroljubiva zemlja koja je širila ljubav na sve strane, pogotovo prema prvim susedima i sopstvenim građanima albanske nacionalnosti, a na čelu te uzor-države stajao je poznati humanista i filantrop Slobodan Milošević koji je zbog svojih dobrih dela poznatih širom zemljinog šara dobio simpatičan nadimak „balkanski kasapin“.

Pokazna vežba iz selektivnog pamćenja

U pokaznoj vežbi iz patriotizma i selektivnog pamćenja utrkivali su se predstavnici vlasti i opozicije, javne ličnosti, mediji, intelektualci, crkveni oci i ostali dežurni branitelji srpstva od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić čak je i suzu pustio, ali samo nad srpskim žrtvama, jeste on čovek velikog srca, ali u njegovim komorama i pretkomorama ipak nema dovoljno prostora za Albance iz hladnjača i masovnih grobnica. Vučić je rekao da je ponosan “što se ne stidimo i ne plašimo da budemo žrtva i da kažemo da jesmo žrtva”. Nije toliko željeni i najzad izboreni status žrtve sve što u predsedniku izaziva osećaj ponosa, Vučić je ponosan i „na činjenicu da se u Srbiji već pet godina obeležava na ozbiljan način godišnjica NATO agresije, što se sprovodi i neka vrsta nacionalne konsolidacije”.

Nacionalna konsolidacija je neophodan preduslov za nacionalnu homogenizaciju - to je ono kad svi misle kao jedan, a on zebe od mnogo mišljenja. U konkretnom slučaju, nacija se konsoliduje i homogenizuje u jednodušnom žaljenju svojih žrtava i još jednodušnijem odsustvu pijeteta za žrtve svih ostalih naroda. Pogotovo onih žrtava koje su stradale u zločinačkom pohodu Miloševićeve ratne mašinerije.

Ministar odbrane Aleksandar Vulin grmeo je kako je NATO bombardovanje "zločin koji je izvršen javno i bez kajanja", a ministar za inovacije Nenad Popović inovativno je zaključio da je „jedini cilj NATO agresije bio oduzimanje Kosova od Srbije, ali agresija je bila neuspešna, jer Kosovo je i dalje srpsko”. Zamenik predsednika SPS-a Predrag J. Marković odao se patriotskoj matematici, pa je ustvrdio da se nije radilo o humanitarnoj intervenciji, jer je po njegovom računu „80 odsto albanskih izbeglica pobeglo od bombardovanja“.

Režimski mediji su dodatno raspirivali ovaj autoviktimiološki diskurs, RTS je svakog dana emitovao po par dokumentarnih filmova o NATO bombardovanju, tabloidi su se potpuno razularili (tipičan naslov: „19 na 1: Srbijo, ovo ne zaboravljaj!“), širom Srbije organizovano je obeležavanje godišnjice, organizovane su projekcije filmova, prigodne izložbe i konferencije, a počelo je i prikazivanje rusko-srpskog propagandnog filma „Balkanska međa“ po bioskopima.

Prošlost je grozan, mutan bezdan

I opozicija je dala svoj doprinos obeležavanju nezapamćenog zločina na tlu Evrope. Dveri su poručile da je „NATO agresija genocid koji ne zastareva”, te da će „NATO agresori kаd-tаd snositi odgovornost i morаti dа nаdoknаde mаterijаlnu štetu“. General u penziji Sreto Malinović, aktivista Demokratske stranke, poručio je: "Bombardovanje je nezabeležen akt u istoriji, da vojni odbrambeni savez izvrši agresiju i umeša se u unutrašnje pitanje”.

I crkva se uključila u opštenarodnu akciju, pa je patrijarh Irinej rekao da su “dani NATO agresije najtragičniji u našoj istoriji” i dodao: “Te zvuke pakla i mržnje čujemo i danas u snovima i u našim sećanjima. Pitamo se danas odakle taj izvor mržnje da se uništi ono što je najvrednije u ovom svetu a to je ljudsko biće, ni krivo ni dužno ali sa ciljem da se ostvare neki zemaljski a ja bih mirne duše rekao, pakleni planovi”. Mitropolit Amfilohije je bio kratak, ali ubitačan, rekavši “da je po mnogo čemu ta agresija bila slična onoj nacističkoj iz 1941. godine”. Javio se i austrijski pisac Peter Handke, veliki prijatelj Slobodana Miloševića, koji je u intervjuu za RTS izjavio: “Oni koji su bombardovali i koji su ubili hiljade ljudi – oni ne pripadaju ni Evropi ni planeti Zemlji”.

Ukratko, cela Srbija, sa retkim izdajničkim izuzecima, složna je u uverenju da su ratovi devedesetih počeli 24. marta 1999. godine, a onog što je tome prethodilo niko se ne seća, to je crna rupa, ponor bez dna prekriven debelim slojem gustog zaborava. Za sve ono što se događalo pre tog marta 1999. važe reči Miloša Crnjanskog: “Prošlost je grozan, mutan bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikada postojalo”. Bombardovanje Srbije je izolovan događaj, iščupan iz toka istorije, izuzet iz uzročno-posledičnog niza, nešto što nema nikakve veze s onim što je srpski režim radio godinama pre toga, živi primer onog “bezrazložnog čina” Andrea Žida.

Kad su pale prve bombe?

Niko nijednom rečju da pomene kako je do bombardovanja uopšte došlo, niko da se seti aparthejda na Kosovu, niko da iskaže pijetet prema 6.872 albanska civila koje su srpske vojne i policijske snage lišile života između 20. marta i 14. juna 1999. godine, niko da se opomene preko 800.000 Albanaca proteranih sa Kosova, niko ne pominje hladnjače u kojima su prevoženi leševi pobijenih albanskih civila, niko da se seti masovnih grobnica u Batajnici, Rudnici, Petrovom Selu i pored jezera Perućac.  

Rat je počeo 24. marta, kao što lepo piše državotvorna Politika u tekstu znakovitog naslova “Prve bombe pale su u 19:41”. Zaista? A šta ćemo sa bombama i granatama koje su padale godinama pre tog datuma, pre te večeri u 19:41? Za Politiku i svekoliku javnost tih bombi i granata nije ni bilo, o čemu se i govori u tekstu: “Sirene za vazdušnu opasnost, prvi put u Evropi posle Drugog svetskog rata, oglasile su se u tadašnjoj SR Jugoslaviji 24. marta 1999. godine, tačno u 19:41 časova. Od tog trenutka, tokom narednih 78 dana, zavijanje sirena za uzbunu bila je svakodnevica”.

Prvi put u Evropi posle Drugog svetskog rata? Da li to znači da se Slovenija, Hrvatska i BiH ne nalaze u Evropi? Što se tiče Politike, sirene koje su zavijale po Zagrebu, Dubrovniku, Vukovaru, Sarajevu, Tuzli, Bijeljini – kao da nisu ni zavijale. Kad srpska ratna mašinerija opseda gradova, granatira, snajperiše i bombarduje – to nije vredno ni pomena, to se nije ni dogodilo, jednostavno ćemo precrtati takve nemile događaje i proglasiti ih nepostojećim, uprkos činjenicama, zdravom razumu i savesti. NATO bombardovanje se ne prikazuje kao ono što jeste – završni čin užasa devedesetih koji je pokrenuo režim Slobodana Miloševića, već kao sušta suprotnost tome – prvi čin i početak ratnih stradanja.

Osnovi genocidne matematike

Da se vratimo na matematičke zadatke s početka teksta. Po narativu koji ovih dana dominira u srpskoj javnosti ispada da je 78 dana bombardovanja mnogo gore i strašnije nego 1.425 dana opsade Sarajeva, dva i po meseca bombardovanja je tragičnije nego četiri godine rata u Bosni i Hrvatskoj, genocid u Srebrenici, zatvaranje ljudi u konc-logore, etnička čišćenja po Istočnoj Bosni, razaranje Vukovara, granatiranje Dubrovnika, spaljivanje ljudi u Višegradu, masakr na Korićanskim stijenama…

Niz srpskih zločina je ogroman, ono što je Srbija učinila drugima ne može se čak ni porediti sa NATO bombardovanjem. Kao što reče Ozren Kebo, iz perspektive nekog ko je preživeo opsadu Sarajeva: “Uz najdublje saosjećanje zbog svake žrtve bombardiranja u Srbiji, uz želju da se to više ne ponovi, uz istu takvu želju da Srbija i Bosna i Hercegovina u budućnosti grade dobrosusjedske odnose na principima uzajamnog poštovanja i respekta spram tuđe boli, moramo konstatirati sljedeće: 78 dana bombardiranja s našeg je aspekta nešto kao vojna vježba za ministra Aleksandra Vulina, lakši trening predvođen humanistom kakav je bio Wesley Clark”. Pritom je NATO uredno najavljivao ciljeve bombardovanja, a Radovan Karadžić, Ratko Mladić i njihove ubilačke horde tukle su bez najave, gde stignu, uglavnom po civilima.

Profiteri smrti

Ako NATO bombardovanje, po Amfilohiju, podseća na nacističku okupaciju, na šta onda podseća agresija Srbije na BiH? Na smak sveta? Da li bi Handke rekao da oni koji su granatirali Sarajevo i “ubili hiljade ljudi” –  “ne pripadaju ni Evropi ni planeti Zemlji”? Da li bi Dverjani rekli da je i srpska agresija na BiH “genocid koji ne zastareva”, da li bi se založili da i Srbija treba Bosni dа “nаdoknаdi mаterijаlnu štetu”? Da li se patrijarh pita “odakle taj izvor mržnje da se uništi ono što je najvrednije u ovom svetu a to je ljudsko biće” i kad su u pitanju njegovi voljeni ratni zločinci koji su ubijali po Hrvatskoj, Kosovu i Bosni? Da li bi se Vučić smilovao da pruži status žrtava 1.601 ubijenom detetu tokom opsade Sarajeva?

Pitanja su, naravno, retorička, jer pobrojanoj gospodi i njihovim brojnim kolegama nije stalo ni do kakvih žrtava, čak ni do stradalih Srba u koje se kunu. Oni su po zanimanju profiteri smrti i zatočnici ideologije neprijateljske prema životu. Uostalom, tokom NATO bombardovanja Vučić je bio ministar informisanja, takoreći šef ratne propagande. Dok su ginuli civili za kojima danas lije suze, Vučić se bavio drugim stvarima, recimo rešavanjem stambenog pitanja preko Vlade Srbije koja mu je dodelila stan od preko 100 kvadrata, kao ministru informisanja.

Da je Vučiću i ostalima državnim funkcionerima zaista stalo do žrtava, bar bi utvrdili njihov tačan broj. Međutim, njih to ne zanima, njima je u interesu da se ne zna broj poginulih, jer to stanje neizvesnosti otvara širok prostor za manipulaciju. Time se bavi jedino Fond za humanitarno pravo koji je utvrdio da je od posledica NATO bombardovanja život izgubilo ukupno 754 ljudi. Naravno, za većinsku javnost istraživači Fonda su izdajnici, a velikosrpski nacionalisti koji su i doveli do bombardovanja su i dalje patriote.

Sarajevo za početnike

Ako neko još uvek misli da su, kako reče patrijarh, “dani NATO agresije najtragičniji u našoj istoriji”, preporučujem mu da pročita knjigu Sarajevo za početnike pomenutog Ozrena Kebe, knjigu koja – suvišno je reći – nije objavljena u Srbiji. Ne mora čak ni celu knjigu, može samo jedan mali odlomak pod naslovom "Uobičajeni dan” u kojem je opisano tipično prepodne u gradu pod srpskom opsadom:

“8,17 – djevojka na mostu, pravo u glavu. Glasa nije pustila.

9,00 – snajper ne prestaje. Tijelo djevojke još je tamo, niko mu ne može prići.

9,30 – granate po Velepekari. Ionako nema hljeba.

10,00 – granate po tramvajskoj stanici. Ionako ne rade tramvaji.

10,22 – jedan mladić trči do tijela, onaj odozgo dvaput puca na njega. Mladić se sklanja iza kontejnera i više se ne pojavljuje.

10,45 – Con Coughlin, novinar Sunday Telegrapha, na BBC-u: 'Ko je god bio u Sarajevu i vidio kako se Srbi ponašaju, poželio je vojnu intervenciju. Takvu bahatost ne može shvatiti niko ko je nije doživio'.

10,53 – mladić izviruje iza kontejnera, puzi do djevojke, obuhvata je lijevom rukom i onda, i dalje puzeći, vuče nazad. Težak prizor: krvava glava koja visi, krici ljudi koji to gledaju sa prozora, mladić koji opet nestaje iza kontejnera.

11,00 – granate, granate, granate…"

I to nije čitav dan, već samo tri sata jednog prepodneva. I tako svakog dana, čitava 44 meseca. Lepo kaže Vulin, to je “zločin koji je izvršen javno i bez kajanja”. Dobro veli i Handke: “Oni koji su bombardovali i koji su ubili hiljade ljudi – oni ne pripadaju ni Evropi ni planeti Zemlji”. A u pravu je i patrijarh, to su zvuci “pakla i mržnje”, to je pokušaj da se ostvare “pakleni planovi”. Sve njihove reči su tačne, ali kad se primene na zlo koje je Srbija nanela drugima. Što bi rekao Momčilo Nastasijević: “Love, a ulovljeni”. Ulovljeni u laži, odsustvu pijeteta prema žrtvama i odbijanju da se suoče sa sopstvenom odgovornošću za zlo počinjeno u srpskom ratnom pohodu devedesetih godina prošlog veka.