Za Antenu M piše: Tomislav Marković
Vreme radnje: Sreda, 10. april, oko 21 čas. Mesto radnje: Restoran Tuk na gurmanluk, Škembarijumska bb, Beograd na vodi, z.p. Post na ulju. U sumračnom uglu, pod prigušenim svetlom - sto gargantuovske veličine. Na stolu silesija svakojakih đakonija, a iza tog nepreglednog brda hrane proviruju ministar odbrane Aleksandar Vulin i zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić. Potonji je zapravo prvi čovek Beograda, pošto gradonačelnik, čije ime malo ko zna, uživa status nevidljivog čoveka iz senke ukrštenog sa antimaterijom.
Aleksandar Vulin (na pola zalogaja): Moramo nešto da smislimo za ove proteste u subotu. Ne smemo dozvoliti da opozicija divlja po našim ulicama, a da mi taj atak na ono što nam je najsvetije, na naše fotelje i otadžbinu, dočekujemo ovako mirno i pasivno. Vreme je za akciju!
Goran Vesić (žvaćući jetru od jesetre): I ja to stalno pričam. Čoveče, svakog dana mi odnose ogradu sa gradilišta, morali smo na kraju da postavimo betonske, njih ne mogu da nose. Ne znam što se žale, kao blokiran im centar grada. Pa šta fali da čovek prošeta par kilometara od “Albanije” do Kalemegdana? Em je zdravo, em usput ožedni i ogladni, pa mora da kupi nešto da pojede i popije, gradu rastu prihodi, a ljudi se bavi fizičkim aktivnostima. Šta je tu loše?
Vulin (punih usta): Ma pusti budale, nikad nisu zadovoljni. Teško im da malo prošetaju, a ne pitaju se kako je meni bilo na vojnoj obuci u ovim godinama. Svako jutro trčanje, pa sklekovi, pa trbušnjaci, pa onda postrojavanje, pa poligon, skači, trči, puzi… Umalo nisam dušu ispustio. A zašto? Za njihovo dobro. Valjda je svakom narodu u interesu da ima ministra odbrane koji je prošao vojnu obuku, ume da puca, maršira, stoji u stavu mirno, salutira i uzvikuje “Razumem!” A ovo poslednje je vrlo korisna veština za razgovore s predsednikom.
Vesić (punog stomaka): Ne vredi, svetu se ne može ugoditi. Nego, šta ćemo mi da preduzmemo protiv tog mitinga? Je l’ imaš neku ideju?
Vulin: Otkud meni ideja? Pa nije moje da razmišljam. Da sam se služio svojom glavom u te nečasne svrhe, nikad ne bih postao ministar. Poslednji put kad mi je pala na pamet neka ideja, ko zna odakle, umalo glavu da mi razbije. Od tog doba se ne odajem razmišljanju ni sličnim neprijateljskim delatnostima.
Vesić: Ni ja nemam neku ideju, sve mentalne snage sam potrošio na smišljanje gondole i sjebavanje Kalemegdana, ništa mi nije preteklo.
Vulin: Slušaj, kad ne znaš šta ćeš, onda sledi svetle primere velikih prethodnika. Ja sam razmišljao da izvedem lepo tenkove na ulicu, kao Sloba 9. marta. Da pobijemo govna i gotova stvar!
Vesić: Eh, kad bi to moglo. Prošla su ta vremena kad je čovek na vlasti mogao da se opusti i prepusti ubilačkim instinktima. Došlo je ovo grozno mirnodopsko vreme kad ne smeš ni demonstranta tenkom da pregaziš, a da odmah ne skoči čitav svet da te osuđuje. Kao da si zgazio nekog njihovog građanina, a ne svog. Pa čemu služe građani nego da ih vlast gazi?
Vulin: I to što kažeš, lepo sam ti rekao da mi razmišljanje ne ide od ruke, a još manje od mozga. Zapravo, ni Sloba se nije proslavio, i on je bio još mek u to doba, tek posle se malo opustio i razulario. Zauvek su prošla zlatna vremena Tjenanmena. Nikad od nas Kina, a čak ni Indija.
Vesić: Indija? Čekaj, čekaj, nešto mi to zvuči nekako poznato, ima tu nešto, sad mi je sinulo, samo pobeže…
Vulin: Smislio si nešto? Neku ideju? Hvataj je, druže, ne daj da pobegne. Sad ću da zovem Stefanovića da pokrene celu beogradsku policiju i krene u poteru. Poslaću i ja jedan bataljon, da im se nađe. Da zatvorimo granice? Blokiramo saobraćaj? Samo reci, letećemo kao meci.
Vesić: Čekaj, polako, obustavi. Evo je, vraća se, nije daleko odmakla. Nisam baš siguran, malo mi je mutno, ali moguće da sam na dobrom tragu. Pazi, jutros mi je bila u poseti unuka onog indijskog lidera, gurua, šta je već bio, ma onog poznatog, čuo si, znaš sigurno… Maharišija, Muhameda, Mehmeda, Mehmeta…
Vulin: Moamera el Gadafija?
Vesić: Ma jok, onog drugog, slično se zove…
Vulin: Nehru? Naser? Sirimavo Bandaranaike?
Vesić: Ma nije, bre, na M se zove… Mahatma!
Vulin: A, Gandi. Pa što ne kažeš?
Vesić: Ma stao mi mozak od ovolike hrane, sva mi krv sišla u želudac. Jeste, njegova unuka, Tara se zove, to sam upamtio, zbog planine. Odveo sam je da obiđe dedinu bistu na Novom Beogradu, tu se ona kao nešto pomolila, kome – nisam pitao, a posle mi kaže kako Gandi pripada i Srbiji, jer smo i mi za nenasilje i mir. A Gandi je bio poznat po tom nenasilnom otporu engleskim kolonijalnim vlastima. A pošto mi stalno optužujemo opoziciju i nepokorne građane za nasilje, mogli bismo da im uzvratimo nečim u fazonu nenasilja, onako skroz hipi.
Vulin: Nije ti to loša ideja uopšte. Sad se sećam iz nekog filma, Gandi i ovi njegovi posedaju na ulicu i ne daju Englezima da prođu. Mogli bismo i mi tako. Skupi se cela Vlada, svi naši poslanici, ovi tvoji gradski odbornici, Glavni odbor SNS-a, posedamo na ulicu, mirno i nenasilno protestujemo protiv protesta i sjebemo ih načisto.
Vesić: Može i tako, ali to je malo rizično, šta ako krene stampedo, rulja je to, nastradasmo na pravdi Boga. Dok policija stigne da nas odbrani, odosmo mi Bogu na istinu. Daj nešto manje suicidno.
Vulin: Imaš pravo. Samo ne znam šta drugo… Ček da pogledam na Wikipediji, mora da ima nešto o tom nenasilnom otporu. Jebi ga, nisam sklon tom nenasilju, slabo poznajem materiju, ipak sam ja ministar vojne sile i nepravde. Evo ga Gandi, princip santjagrahe – šta god to bilo, Toro, građanska neposlušnost (pu, pu, daleko bilo!), spiritualni asketski život (pomeri se s mesta!), pozvao Indijce na neplaćanje poreza (kakav izdajnik, sunce ti poljubim, pravi državni neprijatelj!), hinduizam mu ispunjava celo biće (pa kad je asketa, budala, umesto da se lepo ispuni pečenjem), osnovna ljudska prava (aha, Soroševac!), štrajk glađu – uspešna metoda borbe protiv Britanaca…
Vesić: Ček, ček, stani. To nije nezanimljivo. U stvari, to uopšte nije loša ideja. Sfinga! Pardon, eureka! Štrajk glađu – to je prava stvar, to ćemo da radimo.
Vulin: Čekaj, kako ćemo? Ko će da štrajkuje?
Vesić: Pa ti, ja, članovi Vlade, poslanici, ovi moji odbornici… Svako ima pravo da se uključi u štrajk glađu. Do pobede!
Vulin: A šta ćemo da tražimo? Smenu opozicije? Moramo da imamo neke zahteve.
Vesić: Ma kakve zahteve, to je prevaziđeno. Zatvorimo se svako u svoj kabinet, zabarikadiramo se i štrajkujemo glađu u znak protesta protiv nasilja. Mogli bismo da tražimo ukidanje opozicije, ali nećemo, jer smo tolerantni i demokrate u duši. A i ko bi normalan tražio ukidanje ovakve opozicije kakvu svaka vlast samo poželeti može?
Vulin: Ne znam, malo mi je to čudno, nikad nisam video da ministri i državni funkcioneri štrajkuju glađu boreći se protiv opozicije.
Vesić: Pa šta? Neko mora da bude prvi, da probije led.
Vulin: Da, tačno. U stvari, kad malo bolje razmislim, genijalna ti je ideja. Ko bi se tako nečeg setio? Svaka ti čast! Izvini, ne znam šta mi bi, spopala me neka malodušnost iz zasede, valjda mi pao šećer.
Vesić: Hajde, uzmi pojedi nešto, založi se, moramo da se spremimo za gladovanje. Uzmi malo plodova Panonskog mora ili bar jednu sarmu punjena kavijarom.
Vulin: Od toga dobijem gorušicu, ja ću malo pihtija od špageta, pastrmku ispod sača i par šnicli u pivu. Što je dobar ovaj kuvani kiseli kupus sa tartufima, čudo jedno. Svaka čast šefu kuhinje!
Vesić: Najbolji u gradu. Da ti sipam Prvu suzu Kosovke devojke?
Vulin: Neću, daj malo T’ge za Istok. Nego, kako si ti zamislio taj štrajk glađu? Je l’ to znači da nećemo ništa da jedemo?
Vesić: Ma gde, jesi normalan? Ko je ovde još gladovao tokom štrajka glađu? Sećaš se kad je Filaret štrajkovao glađu, on se ugojio. Štrajk glađu, to je za javnost, a sve ostaje po starom, pet-šest obroka dnevno, samo daleko od očiju javnosti.
Vulin: Dobro je, već si me presekao. Nego, da se mi nismo malo zaleteli s ovom idejom? Ipak nije običaj da mi nešto preduzimamo sami, na svoju ruku, samoinicijativno. Nije nam to pametno. Šta će gazda da kaže?
Vesić: Ma ne brini. Ti sutra lepo najavi da ćeš štrajkovati glađu protiv mitinga opozicije i nasilja, ja ću da te podržim i da pozovem sve ostale funkcionere, pa ko se odazove. A gazdi ako se ne sviđa ideja, on će lepo da nas pozove na razgovor i nagovori nas da odustanemo, mi posle kažemo da ćemo se povinovati njegovom naređenju jer je on najpametniji i jedini zna šta je dobro za Srbiju, ali da ćemo i dalje biti u pripravnosti za gladovanje. Ništa nam nije teško kad je Srbija u pitanju! Ni da jedemo ni da gladujemo! Sve za Srbiju, fotelju ni za šta!
Vulin: U to ime da popijemo po jednu. I da naručimo još neku klopu. Vidi šta sve ima na meniju: punjene pokondirene tikve, sarma koma, kuvani kupus in fabula, vešalica s omčom, obijeni bubrezi, džigerica sa sačmaricom, oko na jajetu, šnicla od bečkog dečaka, jastog na ražnju, pečena prasetina al dente, prebranac sa nebrancem, srpska salata opkoljena ruskom salatom, sendvič sa pečenicom od bota, paprika u pavlaci /Srbija na Prevlaci, posna ruska salata sa filetima srpskih somova, braća Karabatkovi, batak i vreme, but od bota, Moskva šnit sa ruskokolonaškim filom, tiraninsu a la Vučić…
Vesić: I da kažemo konobaru da nam spakuje po jednu porciju od svega. Da nam se nađe tokom štrajka!
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR