Piše: Tomislav Marković
Da Aleksandar Vulin ne postoji, ne bi ga trebalo izmišljati. Iz prostog razloga što su pravila koja važe za fikciju znatno strožija od onih koja vladaju u stvarnosti, što znamo još od Aristotela koji, definišući razliku između istoriografije i pesništva, kaže da „nije pesnikov zadatak da izlaže ono što se istinski dogodilo, nego ono što se moglo dogoditi i što je moguće po zakonima verovatnosti ili nužnosti“.
Kategorije verovatnog i mogućeg za Vulina ne važe, on bi jednostavno bio neuverljiv književni junak. Sve što ministar vojni izgovori ima prizvuk nečeg lažnog, neautentičnog, izveštačenog, usiljenog, neverovatnog i nemogućeg.
Uzmimo za primer govor koji je Vulin održao povodom 6. aprila, godišnjice nacističkog bombardovanja Beograda, polažući venac na spomenik poginulim pilotima.
"Mi Srbi smo umorni od ratova, ali nismo umorni od vrednosti zbog kojih smo ratovali, nismo umorni od slobode, nismo umorni od našeg prava da živimo slobodno i da sami odlučujemo o sebi i budućnosti svoje dece“, rekao je Vulin okupljenim novinarima.
'Srbija uvek na pravoj strani istorije'
Zatim je dodao kako „srpski narod nikada nije bio na pogrešnoj strani sveta, ni pre 78 godina, ni pre 20 godina, već na pravoj strani sveta i slobode“.
A potom je i pojasnio svoju originalnu misao:
„Kao što su nas herojski piloti branili 1941., tako su nas branili 1999. godine. Branili su naše pravo da budemo slobodni. Srpski narod nikada drugima neće činiti ono što je činjeno njemu. Srpski narod nikada neće posegnuti za tuđim, nikada neće silom pokušati da nametne sebe i ono u šta on veruje“.
Vulin često ima običaj da se poziva na srpsku slobodarsku tradiciju i da tvrdi za sebe da je antifašista, pogotovo kad se prepucava sa hrvatskim kolegama. Takođe, često zagovara ideju o monolitnosti srpske istorije. Tako je nedavno održao lekciju američkom ambasadoru rekavši:
„Srbija je uvek bila na pravoj strani istorije. Srpski narod nikada nije pogrešio u izboru. Tamo gde su Srbi, tamo je i pravo i pravda“.
Nije on usamljen u tome, i njegovom kolegi Ivici Dačiću puna su usta antifašizma, svako malo ističe kako je Srbija ponosna na svoje antifašističke tradicije.
Kritika ustaštva uz uzgajanje četništva
A i Aleksandar Vučić se seti antifašizma kad mu to odgovara, recimo kad treba da prokomentariše poništavanje presude Alojziju Stepincu, onda ustvrdi „da će Srbija uvek biti na strani antifašizma, jer je celokupan srpski narod podneo najteže žrtve u borbi protiv fašizma“. I predsedniku je mila ideja da je Srbija uvek bila na pravoj strani, pa u ime te ideje ume da zagrmi kako „nećemo dozvoliti prekrajanje istorije u kojem će oni u regionu, koji su bili na strani fašista u Drugom svetskom ratu i na strani osvajača u Prvom, da nam drže pridike i predavanja o slobodi i drugačijem pogledu na prošlost“.
Srbija zaista ima bogatu slobodarsku tradiciju koja je svoj vrhunac doživela u Narodno-oslobodilačkoj borbi, ali ni za vreme Drugog svetskog rata ta tradicija nije bila monolitna i jedinstvena. Srbi koji su se borili u Narodno-oslobodilačkom pokretu zaista su bili na pravoj strani istorije i sveta, ali zato Srbi koji su se pridružili Draži Mihailoviću, Milanu Nediću i Dimitriju Ljotiću nikako ne mogu biti deo srpske slobodarske tradicije. Antifašistička Srbija je pobedila, ali kao deo šireg jugoslovenskog pokreta na čelu sa Josipom Brozom Titom, a ne kao neka nacionalna organizacija.
Pokušaj citiranih državnih funkcionera da nacionalizuju antifašizam, kako bi se nadgornjavali sa svojim parnjacima u Hrvatskoj, u suštini je usmeren protiv vrednosti antifašizma. To je deo jedne licemerne igre koja se služi antifašizmom u nacionalističke svrhe, bez obzira na očigledan apsurd tog poduhvata. Dok u tuđoj kući prepoznaju i kritikuju fašizam i buđenje ustaštva, u svojoj kući uzgajaju četništvo i druge oblike kvislinštva. Parafrazirajući druga Hrista, mogli bismo ih upitati:
„Zašto gledaš ustašu u tuđem oku, a ne vidiš četnika u svom?“
Partizani bi branili Vukovar i Sarajevo
Ali, šta se drugo i može očekivati od onih koji su devedesetih godina prošlog veka aktivno učestvovali u gaženju i pljuvanju antifašističkih tradicija, od onih koji su svim silama nastojali da se Srbija nađe na pogrešnoj strani istorije, sveta, etike i ljudskosti? Ubilačkom pohodu Slobodna Miloševića i njegovih falangi, kad je započeta fašizacija srpskog društva, naši antijunaci su dali svoj prilježan doprinos: Dačić kao portparol SPS-a, Vučić prvo na Palama kao novinar, a potom kao funkcioner Srpske radikalne stranke, a Vulin kao portparol JUL-a i zamenik Mirjane Marković.
Kada Vulin danas govori kako je Srbija i devedesetih, baš kao 1941. godine, bila na pravoj strani, to je težak istorijski falsifikat, ruganje partizanima koji su dali život za slobodu, te opravdavanje zločina. Ne može na pravoj strani biti vojska koja vrši agresiju na Hrvatsku i Bosnu ili ubija civile na Kosovu. Oni koji streljaju žene, decu i starce da bi ih potom portpali u hladnjače, pa njihove leševe zakopali u masovne grobnice – mogu da budu sve, samo ne antifašisti. Snajperista koji ubija decu po Sarajevu je negacija i neprijatelj svake slobodarske tradicije.
Pripadnici Narodno-oslobodilačkog pokreta su se protiv takvih zlikovaca i borili. Da su nekim čudom devedesetih ustali iz groba Stjepan Filipović, Milan Blagojević, Dragojlo Dudić, Đuka Dinić, Vukica Mitrović, Filip Kljajić, Dušan Jerković i ostali narodni heroji Srbije – oni bi branili Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo, Bijeljinu, Zvornik, Foču, Višegrad od povampirenih fašističkih bandi.
Presude ratnim liderima srpskih snaga pred međunarodnim sudovima dovoljno govore o tome na kojoj je strani istorije Srbija bila u ratovima devedesetih. Etničko čišćenje, masovna ubistva, sistematsko i plansko ubijanje i proterivanje, prisilne deportacije, zločini protiv čovečnosti, masovna silovanja, progon, nečovečno postupanje, mučenja, udruženi zločinački poduhvati i genocid – jesu li to one vrednosti za koje su se borili Vulinovi heroji Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević, Zdravko Tolimir, Ljubiša Beara, Vlastimir Đorđević i mnogi, mnogi drugi? Stavljanje ovakvih zlikovaca u isti koš sa herojima NOB-a je čin vrhunskog cinizma, to mogu samo Vulin i slične ljudske ništarije.
Rehabilitacija Draže Mihailovića
Sve antifašističke vrednosti su devedesetih godina u Srbiji smrvljene u prah i pepeo i izvrgnute ruglu. Režim Slobodana Miloševića borio se za iste ciljeve i istim sredstvima kao Dražina Jugoslovenska vojska u otadžbini. I jedan i drugi za cilj su imali stvaranje etnički čiste Velike Srbije. Istrebljenja Bošnjaka koja su sprovodili Pavle Đurišić i druge četničke vojvode po istočnoj Bosni tokom Drugog svetskog rata ima svoj savremeni pandan u divljanju vojske, arkanovaca i sličnih zlikovaca na istom području. Paralelno sa fašističkom praksom vojske i paravojnih formacija teklo je i teorijsko oživljavanje fašizma, na simboličkom planu, pre svega kroz reviziju istorije i rehabilitaciju četničkog pokreta.
Rehabilitacija Draže Mihailovića započeta je pod vladavinom Borisa Tadića, da bi bila uspešno privedena kraju pod Vučićem. Po Srbiji su podignuti brojni spomenici ovom saradniku okupatora, crkveni velikodostojnici mu redovno služe parastos, a prošle godine je čak i vojna delegacija otišla na poklonjenje svom heroju. Četnički pokret je izjednačen sa partizanskim, tako da je, po zvaničnoj verziji istorije koju deca uče u školi, Srbija imala dva antifašistička pokreta.
Zabašuruje se zločinačka uloga Dimitrija Ljotića i njegovog Srpskog dobrovoljačkog korpusa, rehabilitacija Milana Nedića nije uspela na sudu, ali zato u većem delu javnosti predsednik kvislinške vlade slovi za „srpsku majku“ i čoveka koji je spasao „srpsku biološku supstancu“. Josip Broz Tito je proglašen za srboždera i najvećeg neprijatelja Srba, a ulice više ne nose imena po narodnim herojima. Višedecenijska revizionistička propaganda je učinila svoje, tako da srpska javnost ima potpuno iskrivljenu sliku o prošlosti.
A kada je sve izvrnuto naglavce, zahvaljujući samopregornom radu naše intelektualne i političke elite, onda je u takvom naopakom svetu sve moguće, pa čak i da se učesnici udruženog zločinačkog poduhvata pozivaju na antifašizam i slobodarsku tradiciju.
Negiranje genocida i ruganje žrtvama
U takvom svetu okrenutom tumbe sasvim je normalno da predsednik i premijerka negiraju genocid u Srebrenici, da u Skupštini sedi osuđeni ratni zločinac, da se narodna poslanica ruga žrtvama genocida, da hagiografkinja Ratka Mladića dobije novinarsku nagradu “Zlatno pero”, da Ministarstvo odbrane štampa knjige osuđenih ratnih zločinaca, da ubice predaju na Vojnoj akademiji i učestvuju u unutrašnjem dijalogu o Kosovu, da predsednik naopake države izjavi kako su “Srbi ginuli za Sarajevo” (jesu, ali u Armiji BiH, a ubijali su ih predsednikovi drugari sa brda), da na Sajmu knjiga štand dobije izdavačka kuća “Velika Srbija”, da patrijarh presudu Mladiću proglašava đavoljim delom, da narodni poslanici predlažu da Vojna akademija dobije ime generala Draže Mihailovića…
Vulin, Vučić, Dačić i njihovi bezbrojni saborci pogazili su i uništili antifašizam, slobodarski duh i slobodarsku tradiciju svog naroda i zato nemaju nikakvo pravo da se pozivaju na vrednosti koje su satirali. S druge strane, srpska slobodarska i antifašistička tradicija ostala je nepretrgnuta čak i u najmračnijem periodu srpske istorije. Održali su je u životu svi oni koji su se suprotstavili zločinačkom režimu Slobodana Miloševića i njegovih satelita.
Tu svetlu tradiciju nastavili su antiratni aktivisti, pisci i intelektualci koji su se usprotivili pomahnitalim nacionalističkim žrecima i očevima nacije, novinari koji su pisali istinu o ratu a ne ratnohuškačke laži, dezerteri koji su odbili da budu deo ubilačke vojne mašinerije: svi oni koji su se u presudnim trenucima našli na suprotnoj strani od Vulina, Vučića i Dačića. Bili su u manjini, ali su bili na pravoj strani istorije i sveta. Nastavljač te srpske slobodarske tradicije je i Jovo Divjak koji je, kako to mudro reče Boris Dežulović, jedini srpski general koji je bio na pravoj strani još od 1945. godine.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR