Kultura smrti: Remek-nedjela srpskih ratnih zločinaca

Piše: Tomislav Marković

Srpske ratne zločince zahvatila je prava spisateljska manija.

Nakon što su okončali svoje zlikovačke karijere i zadenuli kalašnjikov za pojas, srpski zločinci su iznenadi otkrili u sebi neodoljiv spisateljski poriv, prihvatili su se pera i tastature, pa štancuju li štancuju nova izdanja. Kao što su nekad udarnički radili na ubijanju žena, dece, staraca i ostalih civila, tako su sad prionuli na mrčenje hartije sa istom kreativnom energijom.

Njihova produkcija je već postala pozamašna, srpska kultura je obogaćena silnim tomovima uglavnom memoarske i dnevničke proze, tako da bismo mogli da govorimo o specifičnom paraliterarnom fenomenu koji bi se mogao nazvati zločinačkom autofikcijom.

Jedan od skribomana osuđenih za najteže zločine je i Vinko Pandurević koji je nedavno publici predstavio svoje najnovije delo „Haška podmornica“, sačinjeno od dnevničkih zapisa nastalih u haškoj ćeliji. Pandurević je bio komandant Zvorničke brigade u okviru Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, bio je učesnik napada na Srebrenicu, a osuđen je na 13 godina zatvora za pomaganje i podržavanje masovnih ubistava, kao i za progone i prisilna premeštanja civila.

Na promociji Pandurevićeve knjige, koja je održana u prostorijama Udruženja novinara Srbije, učestvovao je još jedan ratni zločinac koji je odslužio kaznu, Nikola Šainović. On je u Haškom tribunalu osuđen na 18 godina robije za prisilno premeštanje, deportacije, ubistva i progon albanskog stanovništva sa Kosova, kao jedan od ključnih aktera udruženog zločinačkog poduhvata.

Zaista prvoklasan kulturni događaj sa učesnicima na čijim će se pisanim i krvavim zlodelima napajati buduće generacije.

Braća po peru i kami

Pandurević je plodan autor koji je već objavio silne naslove, pomenimo samo neke: „Osnovi doktrine odbrane Republike Srpske“, „Rat u Bosni i Hercegovini i paravojne formacije“, „Sociologija vojske“, „Novi hladni rat i Srbija: geopolitička stvarnost Srba“, „Život se brani istinom“. Ako nastavi ovim tempom, možda na kraju broj objavljenih dela premaši broj ljudi koje je pobio.

Pandurevićev sabrat po kami i peru Nebojša Pavković započeo je svoju spisateljsku delatnost prošle godine, ali u grandioznom stilu. Odmah je startovao sa ratnim dnevnicima u četiri obimna toma „Treća armija sedamdeset i osam dana u zagrljaju Milosrdnog anđela“. Knjigu je u ediciji „Ratnik“ objavio Medija centar „Odbrana“, specijalizovana ustanova Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane koja je zadužena za novinsko-informativnu i izdavačku delatnost.

Nebojša Pavković trenutno izdržava kaznu od 22 godine zatvora zbog učešća u udruženom zločinačkom poduhvatu sa ciljem etničkog čišćenja Albanaca sa Kosova, što je dovelo do brojnih masovnih ubistava, zlostavljanja i drugih zločina nad civilima. Duge zatvorske dane osuđeni zlikovac prekraćuje skribomanskim zapisivanjem lažnih sećanja i pokušajima da svoja zlodela predstavi kao herojsku borbu.

Njegovi ratni dnevnici promovisani su u oktobru prošle godine na Sajmu knjiga u Beogradu, a za dostupnost zločinačke verzije prošlosti širokom čitalačkom krugu pobrinuli su se ministar odbrane Aleksandar Vulin i načelnik odeljenja za izdavačku delatnost u Vojsci Srbije Miroslav Toholj. Potonji je bio jedan od učesnika i nedavne promocije knjige „Haška podmornica“, što se i moglo očekivati od nekadašnjeg ratnog ministra informisanja Republike Srpske u Vladi Radovana Karadžića.

Državne počasti za ratne zločince

U pomenutoj ediciji „Ratnik“ koju svojim novcem finansiraju građani Srbije objavljena je i knjiga „Prištinski korpus 1998-1999 – svedočenja ratnih komandanata“ koju je priredila Dragana Marković, a sačinjena je od sećanja komandanta Prištinskog korpusa Vladimira Lazarevića i komandanata manjih vojnih formacija.

Lazarević je osuđen na 14 godina zatvora jer je pomagao i podržavao udruženi zločinački poduhvat na čijem je čelu bio Slobodan Milošević, uključujući i prisilne deportacije i zločine protiv čovečnosti. Promovišući ovo izdanje na Sajmu knjiga, Lazarević se zahvalio „predsedniku Republike Srbije i vrhovnom komandantu Vojske Srbije Aleksandru Vučiću, ministru odbrane Aleksandru Vulinu i Ministarstvu odbrane što su omogućili da edicija 'Ratnik', edicija istine i nezaborava, ugleda svetlost dana“.

Zločinačka zahvalnica je upućena na pravu adresu, jer je u pitanju državni projekat iza kojeg stoji naprednjačka vlast. Poricanje kao poslednja faza genocida i udruženog zločinačkog poduhvata je odavno prevaziđena, srpski zvaničnici su prešli na otvoreno veličanje masovnih ubica, na krivotvorenje istorije i reviziju sudskih presuda.

Osuđeni ratni zločinci kod srpskih vlasti uživaju nepomućen ugled koji se ne ogleda samo u štampanju i promovisanju njihovih falsifikatorskih pisanija, već i u odavanju drugih počasti.

Pandurević je učestvovao u unutrašnjem dijalogu o Kosovu, Lazarević je imao čast da pitomcima Vojne akademije predaje o svom slavnom vojevanju na Kosovu za koje je osuđen kao ratni zločinac, a Šainović je član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije.

Pavković je trenutno lišen ovakve državne pažnje, pošto je opravdano odsutan, ali čim odsluži kaznu nema sumnje da će ga najviši državni funkcioneri dočekati s pažnjom koja dolikuje zlikovcu njegovog formata.

Ponosni na ubice

Kada su promovisane Pavkovićeve knjige, Inicijativa mladih za ljudska prava uputila je pismo premijerki Ani Brnabić navodeći da je promocija Pavkovićeve knjige na Sajmu „najotvoreniji vid podrške državnih organa osuđenim ratnim zločincima“, pa su od predsednice Vlade zahtevali da se „obustavi promocija i štampanje knjige ratnog zločinca Nebojše Pavkovića“.

Brnabić je bila prezauzeta uobičajenim premijerskim delatnostima (digitalizacija, poricanje genocida u Srebrenici, borba za Kosovo, presipanje iz šupljeg u prazno), ali se zato oglasilo prozvano Ministarstvo odbrane koje je reklo: „Ne vidimo nijedan razlog da se stidimo borbe našeg naroda i onih koji su tu borbu vodili. Podsećamo da je general Pavković, kao i ostali oficiri Vojske Jugoslavije, osuđen po komandnoj odgovornosti i da ima pravo da iznese svoje viđenje istorijskih događaja u kojima je učestvovao“.

Vulin i njegovi činovnici zaboravljaju da je Pavković već izneo „svoje viđenje istorijskih događaja u kojima je učestvovao“, a njegova verzija rata na Kosovu je bila toliko ubedljiva da je za nju dobio 22 godine kazamata.

Nije lako srpskim zločincima kad se nađu pred nekim međunarodnim sudom, tek onda shvate da su najneshvaćeniji ljudi na svetu. Kad su okončali svoju zlikovačku karijeru, iznenada su shvatili da svet nema nimalo razumevanja za herojska dela, ostali su potpuno zatečeni činjenicom da njihov samopregorni rad na ubijanju i zatiranju niko izvan Srbije ne vidi kao junački podvig.

Ne samo da im zli svet oličen u mrskom Haškom tribunalu ne priznaje zasluge za srpstvo, već su okorele sluge pravde zainteresovane isključivo za istinu, dokaze i činjenice, što je deo sveopšte svetske zavere protiv projektanata i izvođača velikosrpske ideje.

Pošto sud već nema razumevanja za odavanje niskim strastima zločinačkog rodoljublja, naši zlikovci su se bacili na pisanje knjiga u kojima elegantno zaobilaze istinu o svom krvavom pohodu, predstavljajući sebe kao velike borce za državu i narod.

Kultura zločina, saučesništva i poricanja

Navedeni naslovi naših masovnih ubica su samo nastavak bogate zločinačke literarne produkcije koju je pre 15 godina započeo Milorad Ulemek Legija, organizator ubistva Zorana Đinđića, koji je do danas objavio dvadesetak naslova, a njegovi rani radovi su bili pravi bestseleri.

U tu vrstu zatvorske paraliterature spada i zbirka „Tamne pesme“ Dragoljuba Milanovića, bivšeg direktora RTS-a, koji je osuđen na 10 godina zatvora zbog odgovornosti za pogibiju 16 radnika iz medijske kuće kojom je upravljao. Silesija remek-nedela zločinačke autofikcije uživala je manju ili veću podršku države i raznih struktura moći u Srbiji.

Ta podrška je posve logična - političko krilo stalo je uz ratno odeljenje udruženog zločinačkog poduhvata, ali mislim da bi potpora državnih funkcionera mogla da bude i dodatno pojačana.

Nedavno je konstituisan Počasni odbor Fondаcije „Novi Sаd 2021 – Evropskа prestonicа kulture“, zа čije su člаnove izаbrаni premijerka Ana Brnabić, predsednik Srbije Aleksаndаr Vučić, predsednik Vlаde Autonomne Pokrаjine Vojvodine Igor Mirović i grаdonаčelnik Novog Sаdа Miloš Vučević. Mogli bi članovi odbora da pruže originalan doprinos kulturi, pa da u program evropske prestonice kulture uključe i dela ratnih zločinaca.

Kad se već ne stide masovnih ubica, kad se hvale njihovim delima, nema razloga da ne predstave njihovu produkciju široj publici. Imamo čime da se podičimo, ipak je u pitanju jedna kulturna specifičnost kakve druge zemlje uglavnom nemaju. Gradovi koji su do sada bili evropske prestonice kulture nisu bili u mogućnosti da u svoj program uključe nešto slično. Šta mogu Marselj, Plzenj, Linc ili Liverpul kad kod njih nema ratnih zločinaca, pa samim tim ni njihovih memoara i dnevnika.

A čak i tamo gde ratnih zločinaca ima, ovi su sramotno neskloni pisanoj reči. Džaba Hrvatskoj Dario Kordić, Tomislav Merčep, Branimir Glavaš ili Slobodan Praljak kad nisu u stanju ni slovo da napišu o svojim zločinačkim podvizima.

Kad je već vladajuća garnitura počela da promoviše i slavi zločinačku literaturu, neka u tome ide do kraja. Neka ih uvrsti u kulturnu ponudu, a mogla bi neko delo da ubaci i u školski program i obaveznu lektiru. Red bi bio i da se neki književni stručnjaci i istoričari pozabave ovim nesvakidašnjim kulturnim fenomenom, pa da valorizuju dela ratnih zločinaca, da napišu neku kritičku studiju i odrede im adekvatno mesto u istoriji srpske kulture.

Bar intelektualaca koji obožavaju ubice i stvaraju ideološku osnovu za njihova nepočinstva imamo na pretek. Svako treba da pruži svoj doprinos dominantnoj kulturi zločina, saučesništva i poricanja. Ratni zločinci su radili na dva koloseka: prvo na izvođenju krvavih radova, a potom na brisanju tragova u litearnoj formi.

Zaslužili su da im se intelektualno krilo velikosrpskog projekta oduži za ovaj udarnički poduhvat.