Piše: Tomislav Marković
Zemlja koja veliča i slavi projektante i izvođače zločinačkih poduhvata, a zaboravlja i gura pod tepih časne pojedince koji su se suprotstavili zlu – ničemu dobrom ne može da se nada. Politika sistematskog zaborava svega dobrog, poštenog i vrednog koja je u Srbiji na delu vodi nas u još dublju propast od ove u kojoj smo se zatekli.
Prošlo je pet godina od smrti Mirka Đorđevića i četiri godine otkad je Đorđe Ćirković pokrenuo inicijativu da bezimeno odeljenje biblioteke u Šimanovcima dobije ime ovog značajnog profesora književnosti, prevodioca, publiciste, književnog kritičara, esejiste i religijskog pisca. Đorđević je u Šimanovcima, selu kod Beograda, proveo poslednjih 50 godina svog života, radeći sve vreme na unapređenju kulture u ovom kraju, pa su Ćirković i brojni potpisnici peticije smatrali da je dodeljivanje Đorđevićevog imena lokalnom ogranku biblioteke dobar način da se bar malo oduže ovom kulturnom delatniku.
Međutim, nadležni iz opštine Pećinci, kojoj pripadaju Šimanovci, nemaju baš mnogo razumevanja za ovakve građanske inicijative. Već četiri godine se ta inicijativa prećutkuje, kao da nikad nije ni podneta, a jedino objašnjenje za ovo molčanije nadležni su dali u martu 2016. godine, pod pritiskom medija. U saopštenju koje su opštinari uputili tadašnjoj TV B92 navedeni su, blago rečeno, čudni razlozi za ignorisanje inicijative.
Nevidljiva siva eminencija
"Kako ni matična biblioteka u Pećincima još uvek ne nosi ničije ime, najpre bi trebalo pokrenuti inicijativu da matična biblioteka dobije ime, što bi zahtevalo znatno širu javnu raspravu, u koju bi bile uključene sve relevatne ustanove kulture, organizacije civilnog društva i svi zainteresovani građani iz svih 15 naselja naše opštine, kako bi se postigao što širi konsenzus o tome u spomen koje ličnosti ili događaja koji su obeležili istoriju naše opštine ova ustanova treba da ponese ime", stoji u saopštenju lokalnih vlasti.
Od tog šturog saopštenja prošle su tri godine, a Narodna biblioteka u Pećincima još uvek nema ime, valjda se nisu stekli uslovi za javnu raspravu, a nadležnima ne pada na pamet nijedna adekvatna ličnost, pa je samim tim i Ćirkovićeva inicijativa stavljena na led. Apsurdno objašnjenje opštinara ostalo je da stoji kao njihova poslednja reč o ovom slučaju.
U tekstu koji je nedavno pisao za dnevni list Danas Đorđe Ćirković kaže da mu je jedan opštinski kadar nezvanično rekao: "Ma, nema ništa od toga, mi o tome ništa ne odlučujemo, već… I sam znaš ko je to!?"
Ko li je ta siva eminencija koja odlučuje o svemu, pa čak i o dodeljivanju imena lokalnim bibliotekama, činovnik nije precizirao. Očigledno je reč o nekom moćniku iz vrha naprednjačke vlasti, o nekom ko se za sve pita, a mene ne bi čudilo da se radi o najmoćnijem čoveku u Srbiji, "gospodaru Vučiću", kako ga je Mirko Đorđević zvao u svojim kolumnama.
Jeste da zvuči sumanuto da se predsednik države bavi ograncima biblioteka po srpskim selima, ali baš zato je pretpostavka logična, sumanutost je odavno postala naša stvarnost, a naš predsednik predano radi na tome da to stanje dovede do paroksizma.
Resantiman i zlopamćenje su ionako suštinske odlike i Vučićeve ličnosti i njegove politike, od svega na svetu najviše mrzi kritičku misao, pogotovo ako je usmerena protiv njega, a svojim kritičarima niti šta prašta niti zaboravlja.
Kritičar crkvenog nacionalizma
Ko god stajao iza blokiranja inicijative, šef države ili neki niži naprednjački činovnik, rezultat je isti: odeljenje biblioteke u Šimanovcima neće dobiti ime Mirka Đorđevića, iako je on zaslužio ne samo to, već i da ulice nose njegovo ime i da mu se podižu spomenici.
Takve počasti su u Srbiji rezervisane za razne kapore, crnčeviće, ekmečiće i ćosiće, za one koji su bili kreatori projekta 'velike Srbije' i intelektualna podrška etničkim čišćenjima i ratnim zločinima. Mirko Đorđević je od samog početka "događanja naroda" bio na suprotnoj strani, što ga u ovakvoj Srbiji automatski diskvalifikuje za bilo kakvu posmrtnu počast.
Široj javnosti Đorđević je poznat kao bespoštedni kritiačr velikosrpskog nacionalizma, pogotovo uloge koju je u srpskom sunovratu igrala Srpska pravoslavna crkva. Đorđević je godinama, takoreći do same smrti, pisao tekstove u kojima je razobličavao pogubnu spregu države i crkve.
Već tokom Miloševićeve antibirokratske revolucije Đorđeviću je bilo jasno kuda se uputio srpski brod. Objašnjavajući otkuda to da su se na mitingu na Gazimestanu zajedno vijorili crkveni barjaci i komunističke zastave, Đorđević je ukazao na to da je SPC Miloševiću ponudila "ideološku logistiku".
Kasnije je jasno definisao suštinu tog obrta: "Kad su komunisti ostali bez ideologije, srpski komunisti, što se drugim komunistima nije dogodilo, veliki broj srpskih komunista prihvatio je gotove klišee koje je crkva ponudila, gotove klišee. Već u ranim Miloševićevim govorima, to je danas zaboravljeno, od kojih su neki govori na plenumu partije koja se tada zvala Savez komunista, prepoznaju se sintagme iz Nikolaja i Justina." Đorđevićev zaključak bio je jezgrovit: "Srpska pravoslavna crkva odigrala je prvorazrednu ulogu u dovođenju Miloševića na vlast."
Ovakvo ponašanje jerarha Srpske pravoslavne crkve Mirko Đorđević je odredio kao eklatantan primer etnofiletizma. "Etnofiletizam je kada se nacija i svoje pleme stavljaju na prvo mesto a na drugo vera, a treba da bude obrnuto. Sabor pravoslavnih patrijarha je u Carigradu 1872. osudio i odbacio etnofiletizam kao jeres i greh. Ipak, etnofiletizam je ostao neka vrsta nepreležane bolesti u istočnom pravoslavlju, sve do danas. Etnofiletizam je crkveni nacionalizam. I 1989. su se sreli Miloševićev politički nacionalizam i etnofiletizam", objašnjavao je Đorđević suštinu ljubavnog zagrljaja srpskih i crkvenih vlasti u Srbiji.
Ko će od vladika otići u Srebrenicu?
Đorđević je oštro kritikovao crkvenu opsednutost Kosovskim mitom i zavetom. U tekstu Judin pečat napisanom povodom uskršnje poslanice patrijarha Pavla iz 2008. godine, Đorđević je precizno objasnio u čemu je problem: "Nevolja je u tome što se u poslanici operiše pojmom zavet. Sve može Kosovo biti, ali za hrišćansku Crkvu postoji samo jedan zavet – to je Novi zavet Hristov. I ništa drugo, jer nekog drugog zaveta ni kao metafore nema, a da može imati nekog smisla za hrišćanina."
Odgovornost srpske intelektualne i crkvene elite za rat bila je jedna od stajaćih tema Mirka Đorđevića, kao i njihovo istrajavanje na poricanju zločina i ideologiji koja je dovela do raspomamljenog zla. O tome je jednom prilikom napisao: "Ko će od vladika i dičnih ideologa proslavljene SANU otići u Srebrenicu i kleknuti? Niko. Hoće li režimski bard Matija i njegova bratija napisati pesmu o Srebrenici? Nemamo toliko imaginacije da to zamislimo. Ovde su Karadžić i Mladić heroji bez mane i straha na istaknutom mestu u nacionalnom ikonostasu."
A u tekstu Srbija od neba do pakla iz 2010. godine dao je preciznu dijagnozu duhovnog stanja koja se ni do dana današnjeg ni za jotu promenila nije: "Kod nas Srba postoji jedna falinka: stao je rat, razorili smo i uništili koga smo mogli, urnisali smo i upropastili i sebe, ali naši pesnici ne posustaju u himnama, a popovi nastavljaju da odrađuju svojim trudodanim kadionicama."
Istinski Hristov sljedbenik
Za razliku od većine kritičara crkve, Mirko Đorđević je bio istinski vernik, hrišćanin, koji je tumaranja crkvenih jerarha kritikovao sa hrišćanskog stanovišta. Kada piše o sramnom antisemitizmu vladike Nikolaja Velimirovića, koji je čak i za sveca proglašen, Đorđević to čini imajući na umu Hrista i jevanđelje: "Antisemitizam je sramota hrišćanske civilizacije, jer svega ćete naći u jevanđelju ali ni govora o nekom nacionalnom, rasnom ili etničkom određenju." Mirko Đorđević bio je istinski hrišćanin, čovek koji je pokazao kako to u praksi izgleda kada neko zaista poveruje u Hrista i njegovu poruku, kako ga to obavezuje na svakodnevnu borbu za istinu i pravdu.
Za razliku od silesije lažnih vernika, koji hrišćanskog Boga zamišljaju kao nekakvog zaštitnika srpstva, kao plemensko božanstvo, Đorđević je bio pravi vernik, tolerantan i otvoren, širokih teoloških i filozofskih znanja, daleko od svake začaurenosti u krute dogmatske okvire i slične crkvene Prokrustove postelje.
O tome je i sam govorio u jednom intervjuu: "Religiozan jesam, ali u onom smislu u kome je to imanentno ljudskoj prirodi, što kaže i Frojd, a i Marks se tu slaže. Ali, u crkveno-dogmatskom smislu nisam religiozan i mislim da je većina takva."
Đorđević je bio miljama daleko od svih banalnih podela na ateiste i vernike, hiljadama vrsta udaljen od birokratskog stavljanja ljudskog duha u jeftine fioke, o čemu najrečitije svedoče njegove nadahnute reči: "Najbolja definicija Hrista koju ja poznajem potiče iz pera čoveka koji je sebe deklarativno smatrao ateistom, a imao je imaginaciju nadljudskih razmera. Pisac se zvao Miroslav Krleža i on kaže – Isus je kao pojava astralni, zvezdani ljiljan u mučionici velikog inkvizitora, i tako će on stajati pred nama i to će biti opomena. To govori ateista Krleža."
Vernik koji savršenu definiciju Hrista nalazi kod ateističkog pisca nije baš česta pojava. Ovaj mali primer dovoljno govori kakva je ljudska veličina i širok duh bio Mirko Đorđević.
Ogroman esejistički i prevodilački opus
Pored društvenog angažmana po kojem je najpoznatiji, Mirko Đorđević je ostavio dubok trag u srpskoj kulturi i drugim svojim delatnostima. Bio je to čovek širokih interesovanja i bogatog znanja, pravo čudo od erudicije koju je štedro rasipao u svojim tekstovima, svejedno u kom žanru. Pisao je književnu kritiku i eseje o književnosti, nešto od toga je sakupljeno u knjizi Osmeh boginje Klio, a bavio se i proučavanjem istorije ideja. Priredio je knjigu Srpska konzervativna misao za koju je napisao uvod Srpska organicistička misao, stavljajući srpske organiciste kakvi su bili Dimitrije Ljotić, Justin Popović ili Nikolaj Velimirović u širi kontekst ruskog slovenofilskog nasleđa i zapadnoevropskih autora kao što su Žozef de Mestr i Šarl Moras.
U zborniku Srpska strana rata Đorđević je objavio tekst Književnost populističkog talasa, jedan od najbitnijih eseja za razumevanje odnosa ideologije i literature krajem 80-ih godina, u kojem je detaljno analizirao Knjigu o Milutinu Danka Popovića i njenu recepciju, povezujući je sa populističkom poetikom i književnom mitologijom Dobrice Ćosića.
Prevodilački opus Mirka Đorđevića je impozantan, iza njega je ostalo četrdesetak prevedenih knjiga sa francuskog i ruskog jezika. Srpsku i jugoslovensku kulturu Đorđević je neizmerno obogatio vrsnim prevodima ključnih autora ruske religijske renesanse kakvi su Nikolaj Berđajev, Dimitrij Mereškovski, Semjon Frank ili Sergej Bulgakov.
Potpisnik ovih redova posebno je zahvalan Mirku Đorđeviću za prevode verovatno najznačajnijeg ruskog filozofa Lava Šestova. Veliki borac protiv nužnosti i očiglednosti Lav Šestov bio je omiljeni filozof Josifa Brodskog, oblikovao je svetonazor
Česlava Miloša, uticao na egzistencijaliste, posebno na Albera Kamija koji o njemu piše u Mitu o Sizifu, na Emila Siorana i mnoge druge pisce i mislioce. Đorđević je preveo ključne Šestovljeve knjige kao što su Apoeteoza iskorenjenosti, Atina i Jerusalim, Potestas clavium, Dostojevski i Niče, Dobro u učenju grofa Tolstoja i Ničea.
O Šestovljevoj filozofiji Đorđević je napisao i knjigu Ćudljivi Bog – književna misao Lava Šestova koja, nažalost, još nije objavljena. Za života je objavio deset knjiga, a nakon njegove smrti pojavio se čitav niz izdanja iz Đorđevićeve zaostavštine. Pavel Domonji i Ksenija Đorđević Léonard priredili su knjigu Negativna svetosavska paralipomena, a Dragan Stojković iz izdavačke kuće MostArt priredio je četiri knjige Đorđevićevih eseja, komentara i članaka koje je objavio u saradnji sa zadrugom Res Publika.
Državne počasti za palikuće
Ogromno delo Mirka Đorđevića tek će se čitati, analizirati, proučuvati, a njegov intelektualni i moralni lik ostaće uzor za sve one koji se upuštaju u poslove mišljenja, kritičkog propitivanja i društvenog angažmana.
Međutim, sve što je učinio Mirko Đorđević, a o tome bi se mogle ispisati još desetine stranica, nije dovoljno da bi ogranak biblioteke u njegovom selu po njemu dobio ime. Za razliku od, primera radi, bivšeg predsednika opštine Grocka Dragoljuba Simonovića, čija je porodica upravo dobila svoju ulicu u Vrčinu koja će se zvati Ulica braće Simonović.
Ali, Simonović spada u red onih zaslužnih građana kojima država Srbija redovno izlazi u susret, jer mu se trenutno sudi za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića. A ulice i ustanove u našoj zemlji nose imena po raznim zaslužnim građanima koji su svojim delom pružili intelektualno opravdanja za paljenje hiljada kuća u susednim državama, u sklopu projekta proširenja srpskih teritorija.
Ko je Mirku Đorđeviću kriv što nije spaljivao kuće novinarima ili davao moralnu podršku paljenju nesrpskih kuća? Ko zna šta bi se sad sve po njemu u Srbiji zvalo? Zemlja koja odaje počasti palikućama i uništiteljima, a nipodaštava stvaraoce i ljude od duha ne mora da brine za svoju budućnost, jer je neće ni imati.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR