Dan pobjede nad antifašizmom: Zločinac jaše na čelu kolone

Za Antenu M piše Tomislav Marković

I ove godine u Srbiji je obeležen 9. maj, Dan pobede nad fašizmom, mada nikom nije jasno zašto. Nakon uništenja Jugoslavije, Srbija se odrekla svoje antifašističke tradicije i prigrlila ideale i praksu one druge, četničke strane koja je sarađivala sa nacistima u Drugom svetskom ratu. Pokolje nad Bošnjacima koje su započeli Dražini četnici, nastavili su pseudokomunistički generali poput Ratka Mladića.

Velika Srbija za koju su se borili saradnici okupatora postala je ratni cilj u novim ratovima devdesetih godina koje su vodili Slobodan Milošević, nacionalizovana JNA i razne paravojne formacije zakićene četničkim znamenjem. Od te ideologije srpski političari i intelektualna elita nikad nisu odustali, što je vidljivo i iz odnosa zvanične Srbije prema susednim državama i iz ćosićevskog proglašavanja Republike Srpske za ratni plen.

Presađivanje Besmrtnog puka

Uprkos svim navedenim činjenicama, Srbija iz nekih samo njenom rukovodstvu znanih razloga, proslavlja Dan pobede nad fašizmom. Ove godine uvedena je i jedna novina, pa je jubilej obeležen šetnjom Besmrtnog puka po srpskim gradovima. Tako je to kad se odrekneš svoje svetle antifašističke tradicije, pa onda uvoziš praksu obeležavanja praznika iz matuške Rusije. Svaka prilika dobro dođe da se srpske vođe ušlihtaju hazjajinu Putinu (kad već nije živ Josif Visarionovič, dobar je i Vladimir Vladimirovič, daj šta daš). Pritom se ne zna ko je veći antifašista i baštinik partizanske tradicije, da li Putin ili njegovi lokalni mužici Aleksandar Vulin i imenjak mu Vučić. Zahvaljujući ovoj vrloj antifašističkoj ekipi, imamo apsurdnu situaciju da silni desničari i ljudi koji bi u ono doba bili na strani Sila Osovine, danas proslavljaju 9. maj i diče se tuđom pobedom nad ideologijom koja im je suštinski bliska.

Presađivanje Besmrtnog puka iz Putinove Rusije u Srbiju i kalemljenje mičurinovskom metodom, uz odricanje od jugoslovenske antifašističke tradicije, od Narodno-oslobodilačkog pokreta, od Josipa Broza Tita i Komunističke partije Jugoslavije koji su vodili rat protiv okupatora i pobedili fašizam – potpuno falsifikuje istoriju i stvara mučan utisak. Kao da su se samo Srbi i Rusi borili protiv nacista, kao da NOP nije bio sačinjen od svih naroda i narodnosti, kao da borba protiv fašizma nije bila istovremeno i borba protiv nacionalizma.

Preuzimanje ruskih manifestacija stvara utisak i da su Rusi oslobodili Srbe, svoju mlađu braću, te minimizuje borbu jugoslovenskih partizana i iskrivljuje istorijsku istinu. U vreme kad se vodila borba protiv fašizma, nacionalisti, desničari i ostali tadašnji istomišljenici Putina, Vučića, Vulina & co. bili su listom na drugoj strani, kao saradnici okupatora, protiv njih se borba i vodila. Ovakvo izvrtanje istine naglavce dovodi neminovno do komičnih situacija.

Pesme su ono što se ne sme

Kad je Besmrtni puk krenuo od Groblja oslobodilaca Beograda, sa sve bajkerima u tradicionalnoj antifašističkoj odeždi, vojni orkestar je svirao – Marš na Drinu. Svaka čast ceremonijal-majstoru, izabrao je baš adekvatnu pesmu. Marš na Drinu ipak pripada nekom ranijem vremenu, Prvom svetskom ratu, a borba protiv fašizma i u Beogradu, a i u celoj Jugoslaviji vodila se pod nekim drugim melodijama. Naravno, nikom na ovim proslavama pobede nad fašizmom ne pada na pamet da svira i peva pesme pod kojima je pobeda nad fašizmom izvojevana. Nigde se ne čuju pesme koje su četiri krvave godine pevali partizani, dok su se tukli protiv višestruko nadmoćnijeg okupatora i domaćih izdajnika.

Niko ne sme da zapeva “Po šumama i gorama naše zemlje ponosne idu čete partizana, slavu borbe pronose”, ili “Padaj silo i nepravdo, narod ti je sudit zvan. Bež'te od nas noćne tmine, svanuo je i naš dan”, ili “Uz maršala Tita, junačkoga sina, nas neće ni pakao smest', mi dižemo čelo, mi kročimo smelo i čvrsto stiskamo pest”, ili “Sred pušaka bajoneta, straže oko nas, tiho kreće naša četa kroz bilećki kras”, ili “Budi se istok i zapad, budi se sever i jug! Koraci tutnje u napad, napred uz druga je drug! Napred sve bliže i bliže, čuje se koraka bat! Glas miliona se diže, dole fašizam i rat!” Što reče Vujica Rešin Tucić: “Pesme su ono što se ne sme”.

Umesto naših partizanskih, antifašističkih pesama, pevale su se ruske pesme, pošto su se izgleda samo Rusi borili protiv fašizma, a Jugosloveni su samo sedeli i čekali Crvenu armiju da umaršira i oslobodi ih iz ropstva. Udvorička beda srpskih vlasti više ne zna za granice, niti ima tog dna koje nisu u stanju da prodube. To je ta suluda logika do koje neminovno dovodi lažni antifašizam.

Ratni zločinac, predvodnik Besmrtnog puka

U teranju apsurda na konac najdalje se otišlo u Nišu. Tamo je povorku građana koji večnost traže u Besmrtnom puku predvodio niko drugi do – general Vladimir Lazarević, osuđeni ratni zločinac. Čovek koji je osuđen na 14 godina zatvora kao pomagač udruženog zločinačkog poduhvata, bivši komandant Prištinskog korpusa koji je osuđen za proterivanje stotina hiljada Albanaca sa Kosova, zločinac u čijoj je zoni odgovornosti pobijeno preko 6.200 civila, persona za čijeg su vakta ubijani žene, deca i starci koji su potom trpani u hladnjače i sahranjivani u masovnim grobnicama – danas se nalazi na čelu kolone u sklopu proslave Dana pobede nad fašizmom. Vaistinu, maestralno! Ovoga se ni Gebels ne bi setio.

Ovo izgleda kao najgori mogući scenario za proslavu 9. maja, koja se pretvorila u ciničnu i perverznu negaciju svega što taj datum predstavlja. Veće ruganje antifašizmu nije zabeleženo u novijoj istoriji ove naše nesrećne zemlje. Mada, ne treba potcenjivati sumanutu imaginaciju naših političkih vođa. Uvek može gore. General Lazarević je predvodio Besmrtni puk iz tehničkih razloga, jer smo u letu Gospodnjem 2019-om, Drugi svetski rat je davno okončan, a većina učesnika je odavno prominula ovim svetom. Da je ista ekipa organizovala proslavu Dana pobede pre 4-5 decenija, ko zna šta bi im tek tad palo na pamet.

U tom slučaju na čelu antifašističke kolone mogao je da se nađe i neki nacistički zločinac koji je u međuvremenu odslužio kaznu. Kad se već ide u cinizam i perverziju, onda treba ići do kraja. Ako može Lazarević da predvodi Besmrtni puk, zašto se na čelu kolone ne bi našao, na primer, Karl Denic, komandant podmorničke flote i poslednji predsednik Trećeg rajha, koji je u Nirnbergu osuđen na 10 godina robije? Fašista koji proslavlja Dan pobede nad fašizmom – idealna kombinacija za naše falsifikatore prošlosti i borce protiv antifašizma.

Avet u partizanskoj uniformi

U vreme kad se vodila borba protiv fašističkog okupatora, Vladimir Nazor je napisao čuvenu pesmu “Titov ‘Naprijed’” koja je počinjala stihom “Drug Tito jaše na čelu kolone”. U današnje vreme, pogotovo posle niškog ukazanja generala Lazarevića, ta pesma bi počinjala malo drugačije. Recimo ovako:

Zločinac jaše na čelu kolone
Kroz ulicu široku nišku.
Visoko,
Na zgradi – snajper. Kozaci, bajkeri naokolo.
Dole, u zaboravu, reka krvi šumi.
Oblaci tmasti vuku se po nebu,
A jedan liči na našeg Volođu,
Vladimira Vladimiroviča Putina.

- On jaše, sve to ne vidi, ne čuje.
Kud ga je sećanje odvelo? Hladnjači
Ili masovnoj grobnici? Od čega mu se
Kukasta usta krive i gaće tresu?
Al' najednom je stao; trgnuo se.
Avet je pred njim. U partizanskoj uniformi,
S petokrakom na čelu. Stoji, mrko gleda
I veli:

"Kud ćeš, drzniče? Huljo zlikovačka!
Zar ne znaš za sramotu, bedo ljudska?
Nad kim slaviš Dan pobede, ubico?
Takve kao ti, komandante zlikovačkih bandi
Što klale su i palile po zemlji nam rodnoj,
Ubijale decu, žene, starce,
Takve kojima je krv hrana naopaka,
Takve smo streljali po kratkom postupku”.

Kad bi partizanke i partizani ustali iz groba

Kad bi ova avet u partizanskoj uniformi, sa petokrakom na kapi, ustala iz groba, a kad bi sa njom vaskrsli i ostali saborci: Josip Broz Tito, Koča Popović, Sava Kovačević, Moša Pijade, Stevan Filipović, Milovan Đilas, Marija Bursać, Rade Končar, Ivo Lola Ribar, Vlado Zečević, Vera Blagojević, Peko Dapčević, Gojko Nikoliš, Dragojlo Dudić, Đuka Dinić, Filip Kljajić, Lepa Perović, Fadil Jahić Španac, Marko Orešković, Vladimir Perić Valter, Olga Alkalaj, Arso Jovanović, Pero Ćetković, Petar Drapšin, Ivan Milutinović, Sreten Žujović, Mitra Mitrović, Ivan Goran Kovačić, Pavle Bihali, August Cesarec, Božidar Adžija, Ognjen Prica, Otokar Keršovani, Herta Has… i hiljade i hiljade drugih partizana i partizanki – razbežali bi se i zlikovac Lazarević i njegovi politički zaštitnici kud koji. Kao što su i njihovi sličnomišljenici bežali u jesen 1944. godine, jedno pola godine pre 9. maja 1945. kad je Nemačka potpisala kapitulaciju.

Nažalost, mrtvi su mrtvi i vraćati se neće na ovaj svet. A među živima nema mnogo pristaša njihovih antifašističkih ideja, a još manje je onih koji su skloni njihovoj antifašističkoj praksi. Dok se naslednici antifašističkog pokreta ne pojave u većem broju, 9. maj će u Srbiji biti karikatura od jubileja. Ovako kako se sad proslavlja, taj praznik bi mirno mogao da promeni ime u – Dan pobede nad antifašizmom.