Crkva i država: Simfonija ili brak iz računa?

Piše: Tomislav Marković

Ukazanje Aleksandra Vučića i Milorada Dodika na Saboru Srpske pravoslavne crkve još jednom je pokazalo da je Srbija sekularna država samo na papiru. U stvarnosti, crkva i država su toliko isprepletene da je ponekad teško utvrditi gde prestaje crkva, a gde počinje država. Politički lideri se nisu pojavili u okrilju crkve kako bi popričali o veri, teološkim pitanjima ili da bi pitali duhovnike za neki savet kako da budu bolji hrišćani, ili bar pravoslavci.

Tema crkveno-državnih razgovora bilo je jedno prevashodno političko pitanje, naravno – Kosovo, koje i crkveni jerarsi i politički moćnici predstavljaju kao kolevku srpstva, svetu srpsku zemlju, najskuplju srpsku reč i srpski Jerusalim. I sve to u isti mah.

Doduše, kosovsko pitanje je rešeno još 1999. godine potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, potonje proglašenje nezavisnosti Kosova bilo je samo usklađivanje pravnog i faktičkog stanja, tako da su saborni razgovori vođeni ni o čemu. To nimalo nije zasmetalo našim duhovnim i svetovnim poglavarima, jer je njihova omiljena zabava bavljenje nepostojećim problemima, na račun verskih i poreskih obveznika.

Teritorijalna pitanja ne spadaju baš u crkvene ovlasti, ali crkva se ionako poslednjih decenija pita za sve, od donošenja pojedinih zakona do održavanja Kobasicijade, ni kosovska saga ne može da prođe bez njihovih preosveštenstava, pogotovo što je u nezvaničnoj pravoslavnoj dogmatici SPC-a kosovski zavet odavno stavljen ispred Novog zaveta.

Ezoterični skup iza zatvorenih vrata

Nakon saborovanja, Dodik je izrazio posebno zadovoljstvo što je sastanak održan iza zatvorenih vrata, daleko od očiju javnosti, i najavio da će se s takvom tajnovitom praksom nastaviti i u budućnosti. “Postignuto je saglasje da se održi dijalog i da on ne treba da se vodi putem javnosti, nego otvorene diskusije u ovom formatu ili nekom sličnom“, izjavio je prekodrinski gost koji se u poslednje vreme potpuno odomaćio, pa ne izbija iz Srbije.

Crkva ima pravo na netransparentnost, ona je u suštini nevladina organizacija - ako se njeni članovi ne bune protiv neprozirnosti crkvenih poslova, vladike mogu da rade u tajnosti šta god im se prohte. Međutim, Dodika i Vučića su na političke funkcije izabrali građani, koji bi moralo da znaju šta njihovi uposlenici rade i kako troše njihov novac. Funkcija predsednika je javna, zato nijedan njegov zvanični čin ne sme biti obavijen velom tajne. Ali, Srbija je i demokratska država samo na papiru.

Pošto je skup održan bez prisustva kamera, novinarskih diktafona i sličnih remetilačkih faktora, u javnosti su se pojavile razne spekulacije o tome šta se na saborovanju govorilo: da li je bilo jedinstva ili je došlo do razdora, da li je predsednik Vučić napadao vladiku Teodosija, da li je pretio episkopima dokumentima obaveštajnih službi, da li je rekao da je Kosovo faktički nezavisno itd. Sve to ostaje u domenu nagađanja, usled zatvorenog karaktera ovog ezoteričnog skupa.

Sastankom je najzadovoljniji bio patrijarh Irinej koji je uskliknuo s ljubavlju: „Predsednik Vučić se junаčki bori zа Srbiju, Kosovo i Metohiju i sve što je vezаno zа srpsko ime“. A zašto i ne bi bio zadovoljan kad je firma kojom rukovodi nedavno dobila 10 miliona evra iz budžeta Srbije za nastavak radova na Hramu svetog Save, nekoliko meseci ranije izdvojeno je milion evra za Patrijaršiju, a pritom SPC ni porez ne mora da plaća.

Propovijedanje krvavog nacionalističkog jevanđelja

Savez crkve i države čiji smo nevoljni svedoci započeo je sa rušenjem socijalizma u kojem SPC nije igrala nikakvu političku ulogu. Crkva se na velika vrata vratila u javni život u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, kad je Slobodan Milošević došao na vlast. Pored Srpske akademije nauka i umetnosti i Udruženja književnika Srbije, SPC je postala jedan od ključnih stubova velikosrpskog nacionalnog programa, dajući snažan zamah buđenju nacionalističkih strasti.

Kao što piše istoričarka Radmila Radić u tekstu “Crkva i ‘srpsko pitanje’” koji je objavljen u zborniku “Srpska strana rata”: “Činjenica je da politički subjekti ne bi mogli da izvrše tako uspešnu homogenizaciju srpskog etnosa da nije bilo podrške Crkve”.

O sramnoj ulozi koju je SPC vršila tokom ratova devedesetih Milorad Tomanić je napisao kapitalnu studiju “Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj” koja je objavljena 2001. godine. Tomanić je, nakon opsežnih višegodišnjih istraživanja, u svojoj knjizi detaljno dokumentovao izdaju hrišćanstva koju su počinili brojni crkveni velikodostojnici. Podrška ratnim zločincima i nasilju, laži, falsifikati, propovedanje krvavog nacionalističkog jevanđelja, potonuće u zlo – spadali su u osnovne delatnosti crkvenog vrha tih mračnih godina.

Tomanićevi zaključci su porazni. “Država je za Srpsku pravoslavnu crkvu bila važnija od pojedinačnih ljudskih sudbina, pa makar se one brojale i hiljadama. Zato su episkopi smirivali duhove u Srbiji, a u Hrvatskoj i Bosni pozivali na nastavak rata sve do ostvarenja njihovog sna o sjedinjenim srpskim državama”, beleži Tomanić.

U početku su crkveni oci davali podršku Miloševićevom režimu, dok nisu shvatili da on nije dovoljno tvrd igrač za ostvarenje sna o Velikoj Srbiji, pa su svoju odanost prebacili preko Drine, slaveći Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Biljanu Plavšić (Kosovku devojku, kako reče mitropolit Amfilohije). O jedinstvu crkvenih i svetovnih vlasti svedoči i izjava Radovana Karadžića iz 1994. godine: "Naše sveštenstvo je prisutno u svim našim razmišljanjima i odlukama, a glas Crkve se sluša kao glas najvišeg autoriteta".

Zaboravivši potpuno da jedna od Božjih zapovesti glasi “Ne ubij”, crkveni jerarsi su se zdušno bacili na opravdavanje rata i ubijanja. “Interesi srpske crkve, srpske države i srpskog naroda (onakvi kakvim ih tumači SPC) bili su jedini razlozi zbog kojih je pravoslavni Srbin mogao ‘zakonito’ da ubija i da pri tome ne strepi od Sudnjega dana”, zaključuje Tomanić. Ta logika neodoljivo podseća na jednu rečenicu naciste Fridriha Vilhelma Hajnca: “Ne ubij, ako ti savest nije mirna pred tvojom nacijom”.

Krenuli u Evropsku uniju, završili u Vizantiji

Ni propast velikosrpskog projekta, ni pad Miloševićevog režima nisu doveli do otrežnjenja, naprotiv. Klerikalizacija društva se nastavila punom parom, SPC je sticala sve veću moć i sve više privilegija. Redovno se izdvajaju ogromne budžetske sume za crkvu, veronauka je uvedena u škole, sveštenici su počeli da služe u vojsci, pojavile su se kapele u bolnicama, osveštava se sve – od državnih do partijskih prostorija, država je dozvolila episkopu Pahomiju da se izvuče od tužbe za pedofiliju, SPC je sprečila donošenje Zakona protiv diskriminacije, malo je falilo da i Darvinova teorija bude izbačena iz školskih programa.

SPC je postala neupitni autoritet, institucija koja uživa ogromno poverenje stanovništva koje je preko noći ideologiju bratstva i jedinstva zamenilo pravoslavnim katehizisom. To je i glavni razlog što se vlastodršci svih boja i partijskih opredeljenja utrkuju da privuku crkvu na svoju stranu – biračko telo je mahom pravoslavno. Država i crkva su ušle u brak iz računa, ta veza je gotovo neraskidiva, jer obe strane od nje imaju velike koristi.

Odnos između crkve i države u Srbiji u potpunoj je suprotnosti sa modernim, zapadnim društvima koja odlikuju sekularizam i religijski pluralizam. Demokratsko uređenje je nastalo, između ostalog, ograničavanjem moći crkve i njenog uticaja na društvo. U Srbiji se i taj odnos, kao i mnogo šta drugo, kreće u rikverc.

Crkveni glavari i ne kriju kakav im je model uređenja državno-crkvenih odnosa blizak. „Smatramo da je najbolji odnos između države i Crkve onaj koji je već bivao i pre, to je simfonija - saglasnost između države, odnosno društva i Crkve”, rekao je patrijarh Pavle u jednom intervjuu iz 2002. godine, zalažući se za vizantijsku crkveno-političku doktrinu.

A 2009. godine, na prijemu u Sinodu SPC kod mitropolita Amfilohija, tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić izjavio je “da je potrebna sinergija crkve i države u ovom teškom momentu za naš narod na Kosovu i Metohiji”, što je geslo koje bi mogao da potpiše i njegov današnji politički protivnik Aleksandar Vučić. Težnja ka takvoj sinergiji i dovela je do ukazanja Vučića i Dodika na Saboru SPC. Evropski put Srbije uistinu je specifičan: krenuli smo u Evropsku uniju, a završili u Vizantiji.