Piše: Marko Vidojković
Baš u trenucima kada je vrhovni komandant Aleksandar Vučić pred narodnom skupštinom Neverovatno Jake Republike Srbije izlagao svoj strateški plan za Kosovo i Metohiju, mučki, bez objave rata, „Šiptari“ nas napadoše tamo gde nas najviše boli, a to su srpske mafijaške svetinje na severu pokrajine.
Zaleteše se u cik zore i napadoše na naše najsvetlije junake sa severa, lukavo prerušene u kosovske pandure, pohapsiše ih i odvedoše u nepoznatom pravcu. Lokalne srpske poglavice su se u tim teškim trenucima, srećom, nalazile u Beogradu, pripremajući se da saslušaju šta će im vrhovni komandant dalje saopštiti, posle celog dana saopštavanja praktično ničega, u skladu sa svojom najnovijom taktikom, pravljenja blesavosti.
Kada čuše da „Šiptari“ napadaju, mudre poglavice sa severa narediše svojim kmetovima da podignu barikade, kako bi se štogod od vredne robe, vatrenog oružja i bitnih članova vladajućeg ganga sklonilo na sigurno. No, barikade behu kratkog veka, pošto ih „Šiptari“ rasturiše oklopnim vozilima i nastaviše dalje, put Niša i Kuršumlije, gde su umislili postaviti novu granicu između Velike Albanije i Velike Srbije.
Prema svedočenjima stradalnika sa barikada, „Šiptari“ su ispaljivali čitave rafale na njih iz neposredne blizine i samo ih je čudo Svetog Cara Lazara zaštitilo od ranjavanja ili ne daj bože pogibije. Plaćene kurve iz KFOR-a sve su ovo nemo posmatrale, umesto da svoje oružje okrenu prema nasrtljivim „Šiptarčinama“, pokokaju ih i Srbima povrate u najmanju ruku sever, a po Trampovoj naredbi, koja samo što nije usledila, i celo Kosovo.
Međutim, đubrad iz KFOR-a, umesto da stanu na stranu Srpstva, izjavila su kako je „šiptarska“ akcija u skladu sa zakonima Kosova*. Srpskim velmožama sa ove strane administrativne linije konačno je prekipelo. Borbena gotovost podignuta je na viši nivo od najvišeg, jedan moćni MIG 29 je poleteo, samo je skrenuo na pogrešnu stranu, ka Novom Pazaru, iz opravdanog straha da ne bude oboren ako priđe zoni razgraničenja, skupo smo ga platili.
Ali, videli smo MIG 29 u akciji, konačno. Tačnije, Novopazarci su ga videli, a zna se da su „Balije“ i „Šiptari“ braća skoro kao „Šiptari“ i „ustaše“, prema tome ova munjevita akcija vojnog vazduhoplovstva sigurno je kod lokalnog stanovništva izazvala paniku, te frenetične telefonske pozive ka „šiptarskim teroristima“, u kojima su do detalja opisivali kako se nova srpska borbena ptica dere u pičku materinu, sve se tegle sa slatkim tresu na policama.
Moćni srpski leteći objekat obavio je uspešno svoj borbeni zadatak, a onda je valjda negde sleteo, (nadam se da se nije srušio), sveže remontovan i spreman za novi pobednički rat sa celim svetom. I kopnena vojska se podigla. Kolone i kolone junačkih srpskih vitezova kamionima su iz Kraljeva krenule ka Raškoj, zaustavivši se verovatno pet kilometara kasnije, te zauzevši nove borbene položaje, odakle će krenuti u konačnu borbu za oslobođenje svetog Kosova, čim im NATO kaže izvolite, dođite slobodno, nećemo vam ništa, zajedno ćemo potamaniti „Šipose“.
I ministar vojni Vulin bio je tamo, izbuljenih očiju (da bi što bolje video), našiljenih ušiju (da bi što bolje čuo) i napupelih usana (da bi što nežnije ljubio srpski ratnički barjak), svež sa obuke, spreman da i goloruk, ako zatreba, navali na „Šiptarčine“ i potera ih sve do srpske luke Drač, da se tamo sa njima razgraničimo, tako što ćemo ih u more naterati, da plivaju sve do Bila i Hilari Klinton.
Kad su videli kolika se srpska vojska digla, „šiptarske“ bande brže bolje utekoše nazad preko Ibra, a Srbi završiše sa minimalnim gubicima - par prebijenih lokalaca, jedan uhapšeni Rus i nekoliko pohapšenih pandura – nikakva cena za slobodu koju severu Kosova daruju lokalni srpski voždi, jer ljudi naročito takvi, nešto su najvrednije što na Kosovu posedujemo. Prema procenama Stratfora, komandant Milan Radoičić vredi više nego Gračanica, Dečani i Pećka patrijašija zajedno. Ako se njemu ili njegovim najbližim saborcima nešto desi, to se može meriti samo sa pogibijom Miloša Obilića i odsecanjem glave Cara Lazara.
I tako, pobedismo. Tačno dve decenije od naše prošle pobede na ovom istom terenu, kada su, posle iscrpljujćih borbi sa „Šiptarima“, norveškim specijalcima i američkim helikopterima, junaci sa Košara i Paštrika bili javno pohvaljeni što ni jedan metar srpske zemlje nisu dali, te nagrađeni trajnim odsustvom sa terena i prilikom da se, ostavljajući civilno stanovništvo na milost i nemilost poraženima, odvezu sa Kosova, pokazujući tri prsta ili srednji prst, nije to tako bilo važno u tim danima opštenarodnog slavlja.
Bogu hvala što na ovaj svet posla izvanrednog stratega Aleksandra Vučića, da nas kraj svetog kosovskog plamena zavetuje da na svaki pokušaj rasturanja junačke neformalne oružane formacije koje suvereno vlada severom Kosova i ostatkom Srbije odgovorimo odlučno, kao i juče, pa nek „Šiptari“ beru kožu na šiljak i ponovo, kao u proleće 1999, beže glavom bez obzira, novčanika i ličnih karti, svojoj semenkarskoj braći, koja gvire iza Prokletija.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR