Piše: Srđan Milošević
„Prošlost daje slavnu pozadinu sadašnjosti koja nema šta da slavi“. Tako je jedan rasprostranjeni fenomen pregnantno i tačno izrazio Erik Hobsbom. Nedavno lansirani projekat „Slava Beogradu, slava Srbiji“ potvrđuje tu prozirnu i ciničnu igru svake impotentne ideologije i nesposobne vlasti. Pošto je uobičajila da se sveudilj hvali svojim (nepostojećim) kolosalnim rezultatima, mereći ih – uz komično neuverljiva poređenja i analogije – istorijskim etalonima od Stefana Nemanje do Tita, ovdašnja se vlast dosetila da deo te istorije, čije rezultate „stiže i prestiže“ – vizualizuje.
Tako smo na ulicama glavnog grada dobili romantičarske predstave istorijskih ličnosti i događaja, nalik na one kakve su se koncem 19. veka mogle nabaviti na provincijskim panađurima, u vidu jeftinih reprodukcija ilustracija iz popularnih istoriografskih dela.
Dokazujući svakim svojim neuspešnim projektom u raznim oblastima – od infrastrukture do kulture – uništavajuću nesposobnost, osim dugoročne štete koju čini, vlast ne uspeva, usled svoje nekompetentnosti, da izbegne čak ni neposrednu bruku.
Tako je „slavni“ projekat o kojem je ovde reč prvobitni zao glas stekao po doslovno sramotnoj pogrešci, koja nije nikakav propust, već sušto, prekaljeno i pažljivo odnegovano neznanje. Naime, portret velikog župana Stefana Nemanje potpisan je na uličnom stubu kao „despot Stefan Nemanja“. Tako je jedan od prvenaca projekta umesto objekta koji nešto slavi postao svojevrsni stub srama.
Da je serija o Nemanjićima (takođe nezaboravljeni fijasko još jednog u nizu budalasto izvedenih državnih projekata) bila kudikamo zanimljivija, pa da su autor potpisa na slikama i onaj koji ih je odobrio mogli da izdrže da pogledaju do kraja makar prvu epizodu (kad već nisu, pre nego što su se poduhvatili projekta uličnog slavljenja srpske istorije, pročitali udžbenik poznavanja društva za 4. razred osnovne škole – da ne pominjemo tako naprednu literaturu kao što je udžbenik istorije za 6. razred osmoletke) ovakva sramota bi se verovatno nekako izbegla.
Ali, takvoga stručnjaka za istoriju, koja se želi bilbordski slaviti, u redovima ove vlasti nema, ali zato ima pundravih rodoljubaca, koji bi da utilitarno slave istoriju, pa makar o njoj ne znali ništa…
Međutim, blamaž sa potpisom ispod portreta Stefana Nemanje samo je površinski sloj u naslagama besmisla koji ovaj projekat donosi. Pravo pitanje je: koja je njegova svrha? Šta su očekivani rezultati? Da neko nešto nauči ili sazna – očito nije.
Da se pošalje famozna „pozitivna slika u svet“ – takođe izgleda kao malo verovatno. Iako je očekivanje gradskih vlasti da će se ovim bilbordima „stranci upoznati sa našom istorijom“, malo obaveštenijim posetiocima „sa strane“ (ako je to uopšte važno!) taj nacionalni kič, osim što će delovati ruritanski egzotično, zaličiće na ono što jeste – tj. na novu dozu identitetskog adrenalina.
Ili, kako je obrazložio zamenik Vesić: „Nastavićemo da budimo nacionalnu svest kod naših građana, podigli smo spomenik caru Nikolaju Drugom (sic!), spomenik velikom županu Stefanu Nemanji je na izradi u Rusiji, a pored toga, postoji i inicijativa za podizanje spomenika despotu Stefanu Lazareviću“.
Ali ključna svrha ovog projekta je, zapravo, legitimisanje vlasti. Demonstracijom svoje posvećenosti „slavljenju istorije“ (takođe anahronom i primitivnom) vladajuća klasa želi da dokaže svoju legitimnost, dublju i sveobuhvatniju od one koja se stiče na (doduše faličnim i nedemokratskim) izborima.
U širim romantičarskim osvrtima na srednjovekovnu istoriju vlast želi da pokaže da joj je do „slavne prošlosti“ tobože veoma stalo, pošto je to jedno od nametnutih merila nacionalne ispravnosti. Još specifičnije, osećajući kao opterećenje i frustraciju što ne može da na Kosovo pošalje svoje „vitezove“, što vojne što policijske, vlast servira saharinske slike pričešća srpske vojske pred bitku na Kosovu 1389, kneževe večere, samog kneza Lazara, Boška Jugovića i ostalih junaka i događaja „kosovske legende“, ne bi li uverila one kojima se obraća da bi i ona isto tako – samo da može.
Naročito izražen sloj gluposti otkriva se upravo u izboru sadržaja koji će biti prikazani, odnosno u onome što je izostalo. Iako je čitav projekat jedna trivijalna nacionalistička šarada, makar je mogla biti izvedena na manje ekskluzivan način u pogledu onoga što se smatra dovoljno srpskim i dovoljno slavnim.
Opsesija Kosovom i (istorijskom) Raškom sasvim je izvan fokusa ostavila, na primer, Vojvodinu, što je vrlo „nenacionalno“. Zašto nema portreta kraljice Kataline, ugarske princeze udate za kralja Dragutina, čijom je udajom za srpskog kralja Beograd dospeo pod Dragutinovu upravu? Zašto nema srpskih despota (iako nisu baš Stefan Nemanja) iz Ugarske, koji su borbu za ostatke državnosti nastavili upravo sa prostora današnje Vojvodine? Zašto nema Radiča Božića, Pavla Bakića, „cara“ Jovana Nenada?
Sve su to ličnosti (svi su živeli do 16. veka, ne kasnije) koje bi se u „slavljenju Srbije i Beograda“ morale pronaći, ako se želeo postići efekat integrativnog dejstva istorije. Čak i sa stanovišta konzervativno shvaćenog „nacionalnog identiteta“, sužavanje fokusa na opštepoznate Nemanjiće i Lazareviće više je nego oskudno i brzopleto. Da se ne govori o tome da bi bilo veoma efektno, čak bi se teže mogla dovesti u pitanje stvarna namera projekta, da se na bilbordima koji prikazuju razne bitke pronašao i odred koji su sačinjavali preci današnjih kosovskih Albanaca, koji su učestvovali na strani srpske vojske u bici na Kosovu 1389.
Sve to otkriva da je namera bila da se skrpe dobro poznati toposi nacionalnog identiteta i da se izlorabe za potrebe vladajuće klike, koja činjenicu da ne može da ratuje za svoje lunetičarsko viđenje pravednih granica na Balkanu smatra onečišćenjem nacionalne savesti, koju mora da pere naglašenim isticanjem svog tobožnjeg poštovanja nacionalne prošlosti i prikriva sličicama priznatih nacionalnih junaka, što stvarnih, što legendarnih.
Na kraju, sladunjava porcija istorije, servirana u pomenutom projektu, ostavlja nenameravani gorki aftertaste. U ovdašnjoj kulturi poželeti nekome slavu (slava mu, slava im) zapravo je zaupokojni pozdrav. Ova vlast možda još uvek nije sasvim dokrajčila ovladane, ali na dobrom je putu da to ostvari:
– „Slava Beogradu, slava Srbiji! “
– „Slava im…“
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR