Srbija od 1991: Popovi, pa topovi i, na kraju, lopovi

Piše: Milojko Pantić

Posle promocije moje knjige Nebo se otvorilo... ne prestaju primedbe komentarluka na društvenim mrežama, kako sve one anonimne kritičare naziva pisac Svetislav Basara. Sve u stilu: "Mani se politike, jer o tome ništa ne znaš, drži se sporta..." Takvu jednu preporuku dobio sam i ranije od jednog analitičara bliskog predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.

A moja knjiga, zapravo, nije političko štivo, već priča o običnim ljudima, bolje reći – svima nama, pa i sportistima, kao žrtvama nakaradne politike i nakaradnih političara. Jedan moto moje knjige je laž. Jer, veliki hrvatski i jugoslovenski um Miroslav Krleža je još 1928. godine napisao: "A sve je laž, laž grozna, ni crna, ni bijela. Laž riječi, knjiga, barikada, opela..." Vreme je, valjda, da prestanemo da lažemo sami sebe.

Jer, jaz između vlastodržačke retorike i političke stvarnosti u Srbiji prosto je nepremostiv. Iza tog njihovog kvazipatriotizma, iza navodne velike ljubavi i zaklinjanja u naciju i državu, krije se najveća pljačka u istoriji Srbije. Suština njihove vlasti jeste pohlepa. Oni su lopovi koji ne kradu privatnu svojinu, mada ima i toga. Oni kradu državna i opštenarodna dobra i za takva nedela i kriminal sami sebi dodeljuju priznanja.

Komunisti u nacionalističkim odijelima

Ni u knjizi, ni u svojoj emisiji, ni u razgovorima za novine ne želim i neću da pričam o lažima. Jer, najlakše je reći: "Ja volim Srbiju više nego iko", a posle toga raditi i grabiti sve samo za sebe i svoje, a za Srbiju šta ostane. To je, zapravo, tema moje knjige. Jer od te 1991. godine u Srbiji su, u bukvalnom smislu reči, počeli da dominiraju popovi, pa topovi i, na kraju lopovi. Život su nam zagorčavali baš tim redosledom.

Vladajući komunisti, koji su po definiciji bili internacionalisti, iz čistog vlastodržačkog interesa, presvukli su se u nacionalistička odela. Sveštenicima su namenili ulogu propagatora, pod komunizmom zatomljenog mita o Kosovu, takozvanog Lazarevog carstva nebeskog, i Srbima kao nebeskom narodu. Iz manastira Ravanica, na Fruškoj gori, iskopane su mošti kneza Lazara i krenula je popovska procesija po celoj Srbiji. Na sva zvona objavljuju staru laž da je crkva spasila Srbe od nestanka. Jer, crkva je, u viševekovnom ropstvu pod Turcima, sačuvala hrišćanski identitet naroda i – ništa više od toga. Recimo, o pismenosti, na kojoj počiva kultura jedne nacije, nije bilo ni govora.

Jer, u Srbiji od Resavske prepisivačke škole u manastiru Manasiji 1418. godine do Dositejeve i Vukove u Beogradu u 19. veku na teritoriji Srbije nije bilo ni jedne jedine škole. To je, dakle, više od četiri veka duhovne praznine ispunjene crkvenim mitovima o svetom caru Lazaru i o njegovom carstvu nebeskom. O usmenim pričama iz lažne istorije i lažnim junacima. Tako smo mi postali jedan siromašan i nepismen narod. A u siromaštvu se ne mogu razvijati ljudske vrline, nego samo loše osobine i poroci. Isto kao što kod nepismenih ljudi ne cveta demokratija, već autokratija.

Godine koje su pojeli skakavci

Crkva je, dakle, kod Srba forsirala svoju religijsku dogmu o vrednostima zemaljskog žrtvovanja radi nekog imaginarnog carstva nebeskog, za nekakave svete srpske zemlje. Crkva je bila itekako darežljiva i blagonaklona prema svima koji su te laži širili dalje. To se najbolje videlo u ratovima koji su razorili Jugoslaviju, kada je crkveni establišment ne samo pričešćivao, nego i odlikovao sve te kriminalce i ubice, komandante raznih paravojski, koje su se proslavljale ubijanjem civila.

Topovi Jugoslovenske narodne armije su svima njima bili logistička podrška. Tanatos, mitološki bog smrti, odneo je na ovim prostorima pobedu nad Erosom, koji je, po grčkoj mitologiji, bog života, ljubavi, strasti i stvaranja. Bile su to izgubljene godine, godine, kako kaže Borislav Pekić, koje su pojeli skakavci. Za sve nas, nedužne građane.

I, šta smo posle svega dobili? Dobili smo aktuelnu vlast, u kojoj su isti ljudi koji su vodili po Srbiju pogubne ratove. Ljude koji su izazivali toliku međunacionalnu mržnju da su najveće žrtve bili civili. Stotine hiljada ljudi je prisilno iseljeno iz svojih domova. Dobili smo najveću inflaciju u novijoj istoriji čovečanstva, uz pomoć koje je vlast Slobodana Miloševića bukvalno opljačkala Srbiju.

Grafiti podrške ratnom zločincu

Konačno, zahvaljujući najvećem destruktivcu i zločincu u srpskoj politici 20. i 21. veka Slobodanu Miloševiću, Srbija je bombardovana kao jedina zemlja u Evropi posle Drugog svetskog rata. Na kraju dolazi kapitulacija u Kumanovu, koju Milošević, a i današnja vlast, proglašavaju pobedom nad NATO paktom, iako smo po tom sporazumu izgubili 30 odsto teritorije, odnosno Kosovo.

Dakle, isti ljudi, koji su lažima razorili i uništili Jugoslaviju, pojačani preletačima iz demokratske opozicije, vode danas Srbiju. Miloševićev režim lažnog nacionalizma Srbiju je pljačkao uz pomoć inflacije i zajmova za preporod, a današnja vlast, takođe lažnih patriota, Srbiju uništava korupcijom. Svi njihovi takozvani projekti, svi ti beogradi na vodi, jarboli, gondole, fontane, betoniranje Trga republike, prodaje javnih i državnih resursa... imaju zajednički naziv – besprimerna korupcija.

Moja knjiga je pokušaj da se ispriča priča o zagađenim snovima normalnih ljudi, koji su srećni kad su pri sebi, za razliku od "političara", koji su srećni kad su "izvan sebe". Snove su nam zagadili nacionalisti, koji su, recimo, na dan izricanja kazne ratnom zločincu Ratku Mladiću, po celoj Srbiji ispisuju grafite "Mladić heroj". I, još gore, na društvenim mrežama mladi ljudi su napisali: "Hiljadu doživotnih da su dali, častan Srbin tebe slavi." Neću da verujem da častan Srbin slavi ubicu hiljade ljudi, civila, ma koje vere bili. A naši "pobednici", umesto da pišu modernu istoriju ovog naroda, pišu lažne ekonomske, finansijske i svake druge statistike, zapravo sve što samo njima odgovara.

Nasilje bi vodilo u veću agoniju

Srbiju, to svi vidimo i osećamo, vode nesposobni samozaljubljeni sitnosopstvenički i provincijalni ljudi ogrezli u bezakonje i kriminal. Sve svoje budalaštine kriju pod plaštom politike. Ispolitizovali su čak i nevladine organizacije. Znam da će mnogi reći to je opis stanja u kome svi živimo, ali šta je rešenje? Ima mnogo onih koji smatraju da se do promene ne može doći mirnim putem.

Nasilnom smenom vlasti, međutim, ide se u još veću agoniju. Samo mirne demonstracije od nekoliko stotina hiljada građana nateraće vlastodržca da podnese ostavku, ne bi li se i njemu nebo otvorilo... Posle toga izbori za ustavotvornu skupštinu, bez učešća Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke.

Ako se u tome ne uspe, to će samo značiti da u Srbiji prevaranata, lopova, falsifikatora života svih vrsta i lažnih doktoranata ipak ima više od normalnih ljudi. Drugim rečima, država i nacija nemaju nikakvu budućnost, čak ni onu Vučićevu.