Velikosrpski kviz: Čije su crnogorske crkve i manastiri?

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Da nema Crne Gore i drugih susednih država, pitanje je čime bi se državni funkcioneri i mediji u Srbiji uopšte bavili. Na to pitanje i nije teško dati odgovor. Budući da se dominantni svetonazor u Srbiji zasniva na resantimanu, proizvođači takvog pogleda na svet bi se bavili izmišljanjem unutrašnjih neprijatelja, njihovim demonizovanjem i pripremom za odstrel. To rade i inače, u pauzi raspirivanja mržnje prema komšijama, ali kad neka susedna država povuče neki potez koji ugrožava ideju velikosrpske dominacije, odmah se dežurni branitelji srpstva spontano mobilišu i počnu da ispaljuju salve uvreda i pretnji preko granice.

Najnoviji povod za sveopštu političko-medijsku histeriju je crnogorski Zakon o slobodi veroispovesti i najava Mila Đukanovića da će raditi na obnavljanju autokefalne crnogorske crkve. Gašenje poslednje nade da će se Crna Gora vratiti pod srpsku čizmu naši ljubitelji tuđih teritorija dočekali su sa besom, srdžbom i hsiteričnim napadima na ivici nervnog sloma. Posebno bolno ih je pogodilo Đukanovićevo podsećanje da SPC pokušava da očuva infrastrukturu Velike Srbije i da ometa evropski put Crne Gore. Ništa naše velikosrpske fantaste ne može tako da razjari kao gole činjenice, čim vide komad istine, bacaju se na njega zapenjenih čeljusti u nameri da ga rastrgnu.

Vole ratne zločince, mrze Crnu Goru

Našlo se sijaset junaka bez mane i straha spremnih da se okome na državu čija im nezavisnost teže pada od činjenice da je Rusija predaleko. Državni sekretar predsednika Republike Srbije Nikola Selaković proslavio se izjavom da je Crna Gora „klasična srpska država“. Ne govori to Selaković napamet, lepo čovek kaže da je pravni istoričar, nije ovo njegovo privatno, proizvoljno mišljenje, već naučno saznanje. Tako smo pored klasične filologije i klasične muzike, dobili novu kategoriju – klasičnu srpsku državu. Šta li bi onda bila neklasična srpska država?

Možda Republika Srpska, pošto ionako nije država, već entitet, uprkos tome što je mnogi državom proglašavaju, uključujući i velikog pravnog stručnjaka patrijarha Irineja? Kako je Selaković došao do ovog saznanja, ostalo nam je nepoznato, ali se meni čini da mu se ta misao javila onomad u Nišu, dok je pridržavao kaput osuđenom ratnom zločincu Vladimiru Lazareviću. Budući da je Selaković veliki ljubitelj i obožavalac masovnih ubica koji su satirali nesrpske civile, to mu je ionako bio vrhunac karijere.

Ministar za inovacije i tehnološki razvoj mužičkog podaništva Kremlju Nenad Popović, ponovo je bio inovativan, u skladu sa svojom funkcijom. On je rekao da je režim u Podgorici “antisrpski, srbomrzački i bezbožnički”, da je Milo Đukanović “srpski neprijatelj”, te da ukoliko bude usvojen „Zakon o slobodi veroispovesti, koji znači nasilno otimanje hramova Srpske pravoslavne crkve, Vlada Srbije mora da prekine sve odnose sa Crnom Gorom, protera njenog ambasadora iz Beograda, a Mila Đukanovića i sve članove Vlade Crne Gore proglasi nepoželjnim osobama u Srbiji".

Kad to kaže čovek koji je nakon presude Karadžiću izjavio kako se „Haški sud još jednom razotkrio kao instrument Zapada za specijalni rat protiv Srba” – onda to ima posebnu težinu. I Popović bi malo specijalno da ratuje protiv Crne Gore, pa je počeo na vreme da razvia strategiju.

Pretnje praznom puškom

Predsednik Odbora Skupštine Srbije za dijasporu i Srbe u regionu Skupštine Srbije Miodrag Linta zatražio je od Ministarstva spoljnih poslova Srbije da povede snažnu diplomatsku ofanzivu i informiše sve značajne međunarodne faktore sa "namerama Vlade Crne Gore da otme svetinje i crkvenu imovinu SPC". Kad nema vojne ofanzive, dobra je i diplomatska. Bar dok Rusi ne pobede u Trećem svetskom ratu, pa Srbija najzad reši svoje nacionalno pitanje i proširi se na susedne države u poznatim šešeljevskim granicama, ako ne i šire.

Dobri vojnik Vulin se trudio, kao i obično, pa je ponovio skorašnju misao patrijarha Irineja: “Od vremena Osmanskog carstva SPC nije bila u težim prilikama u Crnoj Gori”. NDH nije pominjao, treba sačuvati malo džebane i za sledeći napad, ne može čitav arsenal odmah da se ispuca, to je Vulin naučio na vojnoj obuci kojoj se podvrgao s nekoliko decenija zakašnjenja.

„Vladi Crne Gore niko ne brani da izmisli svoju crkvu, kao što je izmislila i okupaciju Srbije”, nastavio je Vulin rafalnu paljbu i poručio da „zvanična Podgorica ne očekuje da će Srbija da ćuti dok joj budu otimane svetinje Srba”. Šteta što Vulin nije naučio da je ćutanje zlato, bar u njegovom slučaju, pošto čim otvori usta izaziva transfer neprijatnosti u svakom ko je imao tu nesreću da čuje šta Vulin ima da kaže. Neubedljiviji glumac odavno nije viđen ni na političkoj ni na pozorišnoj sceni Srbije, a konkurencija nikad nije bila ozbiljnija.

Poslanik i član GO SNS Vladimir Đukanović miroljubivo je poručio da Milo Đukanović mora da bude svestan da će se Srbi dići na oružje, ako bude trebalo. To je isti onaj što je onomad pretio ratom Crnoj Gori, povodom slanja vojnika na Kosovo, a poznat je i po poruci „I ja sam Radovan“, kao i po generalnoj podršci svakom ukoljici koji tvrdi da je klao zarad srpskih nacionalnih interesa. “Svetinje naše ćemo morati da branimo”, rekao je Đukanović, samo to prvo lice množine treba uzeti s rezervom. Kad Đukanović kaže da ćemo nekakvi “mi” nešto braniti, to znači da će, u najgorem slučaju, neka sirotinja ići da gine zarad ličnih interesa, karijere i bogaćenja Đukanovića i njemu sličnih. Samo što taj film ovog puta neće gledati, jer je Crna Gora članica NATO-a, pa na rat mogu da zaborave. Sve su to pretnje praznom puškom.

Pretnje, molbe, uvrede i upozorenja

Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić poručio je: “Crnogorci, pazite šta radite. Dalje ruke od srpskih svetinja. Znate kakvi su Srbi kad im neko dirne u svetinje”. Svoje pretnje Dačić nije potkrepio nekim konkretnim merama. Nije ni njemu lako, napravio je karijeru kao portparol SPS-a, dok je Miloševićeva soldateska ubijala sve pred sobom u susedstvu, a sad već 20 godina živi u kakvom-takvom miru, pa ne može da se navikne. Uželi se čovek novog ratnog sukoba i izazivanja nasilja, to kleto mirnodopsko stanje jednostavno ne može da se podnese.

Oglasio se i ministar državne uprave i lokalne samouprave Branko Ružić: “Pokušavaju da izgrade svoj kvaziidentitet na utiranju tuđeg, ali im to nikada uspeti neće. Svevišnjeg će teško ukinuti administrativnim merama”. Da, Crnogorci su Srbi, a naš ministar ne može da se načudi zašto je to njemu jasno, a Crnogorcima nije.

Ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović zaplakala je nad sudbinom srpskog naroda u susednoj državi: “Činjenica je da srpskom narodu u Crnoj Gori nije lako i da već dugo traje podrivanje svega što je srpski identitet u toj zemlji, što mislim da mnogo govori o samoj Crnoj Gori”. Ta mantra kako su Srbi uvek i svuda ugroženi, a pogotovo tamo gde nisu privilegovani, već su ravnopravni sa svim drugim narodima – dovela je do ratova devedesetih. Ministarka, kao i čitavo njeno okruženje, perpetuiraju i dalje tu autoviktimizujuću priču, praveći se nesvesni do kakvih je to posledica dovelo.

Predsednik Vučić nije pretio, on je samo zahtevao od Crne Gore da ne donosi Zakon o slobodi veroispovesti, doduše u formi molbe. Onda su mu iz Crne Gore objasnili da je to nezavisna država koja sama donosi svoje zakone. Što uopšte nije lepo prema našem predsedniku, nezgodno je podsećati ga da on nije predsednik svih Srba, te da je nadležan samo za Srbiju, ipak je to preskromna jurisdikcija za njegove kapacitete i ambicije. A i ko bi se bavio uređivanjem sopstvene države, to je zamoran i nezahvalan posao, pritom nimalo lak, mnogo je lakše baviti se uređivanjem tuđih država.

Ekspert za đavolja dela

Ni patrijarh Irinej, lider SPC, organizacije poznate po tome što toliko drži do zakona da ne plaća porez u Srbiji (čime se Irinej hvali i poručuje da će i dalje tako nastaviti) – nije mogao da ostane nem na pokušaje crnogorske Vlade da uredi jedan segment svoje države. On je poručio Đukanoviću da je “poturica gori od Turčina”, da je “to jedno bezakonje koje dolazi od ljudi koje ne može niko da shvati, kao ni to šta je razlog i motiv tome” (valjda patrijarh najbolje zna šta je bezakonje, iz ličnog iskustva), a onda je i on udario u ratoborne žice rekavši da “episkopi i verni narod u Crnoj Gori, koji su najavili da će čak i životima braniti ugrožene svetinje” imaju njegovu podršku.

Hrišćanski patrijarh koji se zalaže za nasilno rešavanje problema, zanimljiva pravoslavna pojava. Ali, to je onaj isti patrijarh koji je tvrdio da je presuda Ratku Mladiću đavolje delo, pa nema mesta čuđenju. Čim se pojavi i najmanja šansa da će neki nesrećni ljudi ginuti zarad nekakvih „viših ciljeva“, naši popovi i političari se prosto ozare, nestane one svakodnevne čamotinje koja ih muči, pa im izgleda da život ponovo ima smisla.

Ni dvorski intelektualci nisu propustili priliku da se pokažu na delu. Matija Bećković je bio vickast, što se od njega i očekuje, pa je poručio da “ta nova crkva u Crnoj Gori može imati samo novu škaljarsko-kavačku eparhiju”. Istoričar Aleksandar Raković, inače pristalica ujedinjenja svih takozvanih srpskih zemalja u Veliku Srbiju, upozorio je: „Neće Ostrog biti prvi na udaru. Verovatno će najpre zauzeti Cetinjski manastir jer se nalazi u nerijateljskom okruženju”. Što reče Andrej Nikoaidis: „Kakva šteta što se Cetinjski manastir ne nalazi u Šapcu, u prijateljskom okruženju, umjesto što stenje na neprijateljskom Cetinju, okružen neprijateljskim Crnogorcima čiji su preci taj manastir podigli i odbranili”.

Ko su simboli Crne Gore

Zamenik predsednika SPS-a, istoričar Predrag Marković, koji se proslavio izjavom da će zajedno s Miloradom Dodikom izbrisati granicu na Drini, što – svakom je jasno – bez rata ne bi moglo da prođe, rekao je da je „Đukanović ovog puta spojio dve tradicije - ustašku, sa osnivanjem crkve, i tradiciju kosovskih Albanaca sa otimanjem crkvene imovine, i tako prevazišao i jedne i druge”. Marković je rekao i da su se "nekada simbolom Crnogoraca u Beogradu smatrali Petar Lubarda, Matija Bećković ili Pavle Vuisić, dok su to danas pripadnici kriminalnih narkokartela". A potom je nastavio u istom duhu: "Da li zbog šake heroina treba uništiti imidž svog naroda? Nikada više Crnogorac u Beogradu neće biti prihvaćen kao slikar, pesnik, glumac".

A u Srbiji, inače, ne postoje narko-klanovi, ovde se narkoticima ne trguje, niti su razni kriminalci na slobodi, neznano kako, uprkos svim dokazima protiv njih. To što Marković simbolom Crnogoraca smatra kriminalce, mnogo više govori o njemu, nego o Crnoj Gori. Za one kojima velikosrpske vrane nisu mozak popile, simboli Crne Gore su Dragan Radulović, Ognjen Spahić, Andrej Nikolaidis, Milorad Popović, Boban Batrićević…

U ovoj priči o neprihvaćenosti Crnogoraca u Beogradu ima istine, a razlog je jednostavan i ima veze s tim što u Beogradu nije prihvaćena ni istina o Srebrenici, Vukovaru, Dubrovniku, opsadi Sarajeva, zločinačkom karakteru Miloševićevog režima i hiljadama sličnih stvari. Dok Marković i njemu slični zagovornici otimanja tuđih teritorija određuju šta će biti prihvaćeno, takvo neveselo stanje će ostati na snazi. Što to samo doprinosi daljem propadanju njihove voljene Srbije, sasvim je logično: niko tako ne uništava Srbiju kao oni koji tvrde da je najviše vole i koji od te navodne ljubavi odlično žive.

Histerični nastavak velikosrpske politike

Mediji su takođe bili na visini zadatka, oni odani Vučiću radili su po komandi i širili mržnju i histeriju prema Crnoj Gori, a u tome su ih sledila i neka opoziciona glasila. Retki antivladini mediji koji nisu učestvovali u hajci u najboljem slučaju su objavljivali neke zbunjene tekstove o događajima u Crnoj Gori, iz kojih je jedino jasno da ni njima nije jasno šta se zapravo dešava. Ali, to je za naše opozicione medije normalno, oni umeju samo da viču “ua, Vučić”, čim se treba pozabaviti nekim složenijim temama, kao što su zbivanja u susedstvu ili u kulturi, tu dođe do totalne konfuzije.

Neke opozicione stranke su se trudile da budu veći katolici od pape, njima ostrašćene reakcije vlasti u kojima se pretilo sukobima i zazivalo nasilje nisu dovoljne, oni bi još. Tako DSS naziva vlasti u Crnoj Gori srbomrzačkim i tvrdi: “Srpska vlast ćuti dok se u satrapiji Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji otima imovina Srpske Pravoslavne Crkve”. U istom duhu i tonu su se Dveri zapitale: “Zašto vlast u Srbiji ne reaguje na progon SPC u Crnoj Gori?” Pa šta biste više? Da pošalju vojsku da napadne Crnogorce? Ponekad je zaista teško odrediti po čemu se to opozicija razlikuje od vladajuće klike. Valjda po tome što nije na vlasti.

Sva ova halabuka bila je očekivana, zatočnici velikosrpske politike napadaju Crnu Goru i bez ikakvog povoda, a kad se neki povod nađe, onda se potpuno razulare. Medijska i politička histerija kojoj svedočimo nije ništa novo niti neobično, naprotiv. To je dosledni nastavak iste politike prema susedima kojima se odriče pravo na samostalno odlučivanje i uređivanje sopstvenih država. Politička i intelektualna elita jednostavno nisu u stanju da se pomire sa krahom velikosrpske politike, sa propašću ideje o srpskoj dominaciji u regionu, pa onda nastavljaju da besne i vrište kad god im se stvarnost olupa o glavu. Tapkaju u mestu i šlajfuju u prazno.

Zar se imovinski sporovi ne rešavaju na sudu?

Iako je ovakav scenario viđen hiljadu puta do sada, ipak u celoj priči postoji jedan zanimljiv aspekat. Kao što smo videli, cela političko-crkevno-medijsko-intelektualna bulumenta jednoglasno smatra da je vraćanje crkvene imovine državi nezakonit čin. Drugim rečima, oni to vide kao krađu, a ne kao jednostavan akt povratka pravom vlasniku onoga što je državi oteto posle Prvog svetskog rata. Dakle, radi se o imovinskom sporu, srpski političari i sveštenstvo veruju da je reč o krađi. A gde se rešavaju imovinski sporovi ili procesi za otimačinu? Pa na sudu.

Međutim, niko od razjarenih aktera nije nijednom rečju pomenuo sud, proces, tužbu, međunarodnu arbitražu ili bilo šta slično. Svi su odmah krenuli u odbranu svetinja životom, u pretnje ratom, u izazivanje međunacionalnih sukoba, u najavu nemira i slične miroljubive poduhvate.

Ako zaista veruju da su u pravu, pa to je bar jednostavno dokazati na sudu. Ako neka imovina pripada vlasniku i ako ovaj ima odgovarajuće tapije koje to dokazuju, nema tog suda na svetu koji će mu to vlasništvo osporiti. Ako je stvarno u pitanju imovina koja pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi, čemu onda pozivanje na silu? I tu izgleda leži ključ čitavog problema i uzrok agresivnih reakcija. Branitelji svetinja dobro znaju da nisu u pravu, otuda i tolika količina ljutnje, besa i ozlojeđenosti.

Amfilohijeva šuplja priča

I sam mitropoli Amfilohije, koji je najzainteresovanija strana u sporu, jer bi mogao da ostane bez milionskih prihoda, što bi njegovoj nekoristoljubivoj duši teško palo – posredno je priznao da su mu argumenti šuplji. Amfilohije je rekao Mitropolija ima dokument iz 1919. godine u kome stoji šta tačno propada državi Crnoj Gori, što će predstaviti i međunarodnoj javnosti. Što je jedan vispreni komentator na ovom portalu propratio rečima: “To je kao da Njemačka donese posjedovne listove iz 1942. godine. Zamislite šta bi sve prisvojila”. 

Mitropolit je potegao još neke argumente: “Od svih crkava samo jedna kapela u bolnici Danilo Prvi upisana je kao državna imovina, sve ostalo je pripadalo crkvi. I 1868. i 1878. godine i za vrijeme kralja Nikole navodi se šta je državno, šta je vladarske kuće, a šta je crkveno”. Kojoj crkvi? Crnogorskoj autokefalnoj koju je ukinuo Aleksandar Karađorđević ukazom iz 1920. godine ili Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja je tim kreljevim ukazom došla u posed crkvene imovine? Bojim se da su tu stvari jasne, čak i onima koji su potpuni laici za pravo.

Pogubna ideološka matrica

Čitava ujdurma koju Srbija pravi oko unutrašnjih pitanja susedne države, za koje ni u kom slučaju nije nadležna, završiće se onako kako su se okončala i sva prethodna srpska uplitanja u stvari koje se ne tiču srpske države – propašću i porazom velikosrpskih nastojanja i pregnuća. Umesto što neprestano gledaju preko plota i sanjaju o velikoj srpskoj državi, srpskim političarima bi mnogo bolje bilo da se pozabave sopstvenim dvorištem. Ali, zašto bi radili posao za koji su plaćeni kad na to nisu navikli, a i niko ih ne primorava?

Dok Crna Gora bude išla evropskim putem, Srbija će i dalje sedeti u svom budžaku, lizati svoje rane, režati na komšije i maštati o nekom velikom svetskom prevratu koji bi omogućio nastavak imperijalne politike i doneo nove ratove. Izvan te pogubne ideološke matrice koja uništava Srbiju naši političari i veći deo intelektualne elite jednostavno ne umeju da razmišljaju. Sve prolazi, samo srpske autodestruktivne težnje ostaju. Kako su krenuli, neće morati još dugo da se trude.