Nova posrnuća Milomira Marića: “Ćirilica” se brani genocidom

Piše: Tomislav Marković

Nije lako inokosnim pojedincima koji se razlikuju od većine čovečanstva, apartnim individuama koje na svet gledaju iz drugačijeg ugla i ističu se originalnošću svetonazora. Za takve svet često nema razumevanja, a oni taj nesporazum sa svetom doživljavaju bolno, kao nepravdu koju ničim nisu zaslužili, a prinuđeni su da je trpe.

Nije lako razlikovati se od većine, štrčati, biti poseban i svoj, to su osobine koje okolina teško prašta. Srećom, postoji mesto na kojem i takvi ljudi mogu da se okupe, da se druže sa sebi sličnima, da nađu istomišljenike i da s njima provedu nekoliko sati u ugodnom razgovoru, gde se svi razumeju u pola reči, gde jedan započne misao, a drugi je završi.

Medijsku oazu za one koji zbog nekonformističkih stavova neprestano nailaze na zid nerazumevanja osmislio je Milomir Marić, glavni urednik Televizije Happy. U autorsku emisiju “Ćirilica” Marić redovno dovodi upravo takve goste – drugačije od drugih. Reč je o specifičnoj sorti ljudskih bića, koji na genocid i ratne zločine gledaju posve nekonvencionalno.

To su uglavnom osuđeni ratni zločinci, njihovi jataci, osobe koje smatraju da u Srebrenici nije počinjen genocid, te razni intelektualci koji za masovne ubice vazda nađu reč razumevanja i ohrabrenja. Takvi u Srbiji nisu manjina, naprotiv, oni se osećaju kao svoji na svome. Međutim, njima nije dovoljna podrška najbliže okoline, za njih je to luk i voda, oni duboko pate što ostatak sveta i čovečanstva nema razumevanja za njihove genocidne porive.

Genocidno ćakulanje u studiju

Jedna takva ekipa ljubitelja koljača okupila se pre koji dan kod Marića u sastavu: Slobodan Reljić (urednik NIN-a i branitelj lika i dela Slobodana Miloševića), Dejan Vuk Stanković (naprednjački politički analitičar, patriota po zadatku), Srđa Trifković (ratni savetnik Vlade Republlike Srpske i njen zastupnik u zapadnim medijima) i Miloš Ković (istoričar, kosovski zavetnik, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i predsednik Političkog saveta Demokratske stranke Srbije). Veselo društvance okupilo se na Marićevom medijskom ognjištu kako bi pretreslo ključna pitanja vaskolikog srpskog bića & žića. Čeprkalo se tu po najbolnijim srpskim ranama, od otetog Kosova, preko Crne Gore koja nikako da nam se vrati, pa sve do ozbiljnih duhovnih problema kakav je imovina Srpske pravoslavne crkve u drugom oku u glavi.

Reč po reč, dođoše borci za srpstvo i do Srebrenice. Požalio se Marić kako smo mi optuženi za genocid, a poslednja smo multietnička zemlja posle ratova devedesetih. Na tu ružnu reč “genocid” koju nijedan pošten srpski intelektualac ne može da trpi, osim ako se ne govori o genocidu koji je počinjen nad Srbima, uhvatio se usplahireni Ković. Istoričar se požalio na neke kolege koji prihvataju hašku interpretaciju srpske istorije, na šta mu je Marić uzvratio da ti neki savremeni “istoričari govore ono što je govorio CNN kao ratnu propagandu 90-ih i što je potvrđeno presudama za udruženi zločinački poduhvat”.

Tu se Ković nadovezao pričom da postoji interes naše zemlje: “Ako se na celu našu istoriju gleda kroz naočari Srebrenice, genocida, hajde da vidimo šta se tamo dogodilo”. Taman što je Ković počeo da iznosi predlog kako “treba da dođe ministar prosvete, da oformi tim koji bi utvrdio šta se tamo dogodilo”, neko od gostiju ga je prekinuo: “Ali postaviti pitanje je delikt mišljenja”, a onda se u to prijateljsko nadovezivanje istomišljenika koji jedni drugima čitaju misli ponovo umešao Marić, rekavši: “Kao što je zabranjena sumnja u holokaust, tako je i sada presuđeno…”

Potočari, jedino groblje u BiH

Marića je u pola rečenice prekinuo i dopunio Dejan Vuk Stanković, demonstrirajući telepatski princip sabornosti: “Zabranjeno da sumnjamo o Srebrenici”. Potom je Marić poentirao: “Evo, ja sam nekoliko puta nešto govorio da ne znamo po kom kriterijumu se ljudi sahranjuju svake godine u Srebrenici. Bukvalno, svaki čovek koji je umro na teritoriji BiH se pokopa tamo. Ne postoji nikakva komisija. Mene su odmah Majke Srebrenice napale i Dragan Mektić koji je bio ministar bezbednosti je tražio da mi se zabrani prelazak Drine zbog te izjave.”

Srđa Trifković je osetio nalet empatije prema Marićevim patnjama, pa je odmah uleteo da posvedoči ličnim primerom kako dobro zna koliko je nesrećnom Mariću teško, jer je prokazan na pravdi Boga: “Meni je zabranjen ulazak u Kanadu zbog istog pitanja, ali dobro, to je druga tema.”

Miloš Ković se nije uhvatio na lepak individualnih muka svojih ćiriličnih istomišljenika, već se odmah prebacio na širi plan državnog interesa: “Mi hoćemo samo istinu, šta se dogodilo, mi nećemo ni srpsku ni bošnjačku istinu, mi hoćemo istinu, ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga. Oni vas sprečavaju da istražujete. Šta se dogodilo u Srebrenici? Šta se dogodilo u Sarajevu? Je l’ to opsada ili je to podeljeni grad? E, to je naš zadatak, to je zadatak srpskih istoričara.”

Mladićev svedok odbrane

Razgovor se nastavio u istom duhu, ali i ovaj isečak je dovoljan da pokaže do kog stepena nekrofilije i iživljavanja nad mrtvima dobacuju Marić i njegovi ugledni gosti. Teško je ispitati sve slojeve moralnog dna koje se u “Ćirilici” neprestano produbljuje, ali da ipak pokušamo. Da počnemo od kraja, od Kovićeve navodne želje da se utvrdi istina o ratnim zbivanjima u Bosni.

Najjednostavnije rečeno, Ković laže, njemu ni do kakve istine nije stalo, on samo želi da odbrani udruženi zločinački poduhvat i opravda sva zlodela srpskih snaga. Ković je to jasno demonstrirao pred Haškim tribunalom, gde se pojavio kao svedok odbrane Ratka Mladića. Tu je tvrdio da uklanjanje nesrpskog stanovništva nije bilo zvanična politika Republike Srpske, a kritikovao je i optužbu zbog pogrešne upotrebe nekih termina. Po Koviću, ne može se govoriti o opsadi Sarajeva zato što je grad bio povezan sa spoljnim svetom preko snaga UN, a pogrešan je i izraz teror nad Sarajlijama, “jer je meta srpskih artiljerijskih i snajperskih udara bila vojska a cilj podela grada”. Pretpostavljamo da se i 1.601 ubijeno dete u Sarajevu pod opsadom uklapa u Kovićevu teoriju, ne bi da su u njegovoj glavi i deca u kolevci naoružana do zuba i imaju ratni raspored u Armiji BiH.

Trifkovićeva kuknjava o zabrani ulaska u Kanadu odnosi se na događaj iz 2011. godine kad je vraćen s aerodroma u Vankuveru. Kanadski parlament je usvojio Rezoluciju o genocidu u Bosni i Hercegovini i proglasio 11. juli Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici i Bosni i Hercegovini, a Trifković nije samo negator genocida, već je bio i funkcioner vlasti koje su genocid počinile. Zato je zaustavljen u Vankuveru i prvim avionom vraćen u Sijetl.

Igranje na grobovima

Marićeva priča odnosi se na emisiju “Ćirilica” od devetog jula prošle godine u kojoj se sve vreme negirao genocid u Srebrenici. U toj emisiji gostovali su osuđeni zločinci Vojislav Šešelj i Vinko Pandurević (koji je učestvovao u napadu na Srebrenicu), advokati ratnih zločinaca – Zoran Živanović (branilac Vujadina Popovića, osuđenog na doživotnu kaznu zbog genocida u Srebrenici) i Goran Petronijević (branilac Radovana Karadžića), kao i Tomo Kovač, koji je optužen za genocid u Srebrenici, a od suđenja se krije u Srbiji, sigurnoj kući za svakog masovnog ubicu. Normalno, kad želiš da saznaš istinu o nekom zločinu, na primer o nekom ubistvu, dovedeš osuđenog ubicu i njegove advokate da o tome govore.

Marić je u toj emisiji izjavio ono na šta sada podseća: “Svake godine kada televizija prenosi, kada dođu strani državnici, oni donose mrtva tela ko zna odakle i sahranjuju u Srebrenici.” S tim se složio Šešelj koji se nadovezao tvrdnjom da su tu pobijeni zločinci, da su svi imali oružje u rukama, ostali gosti su se solidarisali pričama da je Srebrenica velika prevara, da nije bilo genocidne namere i sve u tom krvavom stilu.

Negiranje Srebrenice, zvanična državna politika

Negiranje genocida u Srebrenici nije nikakva novost, to je zvanična politika države Srbije. Genocid negiraju svi državni funkcioneri, od predsednika Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić, pa naniže; njima se pridružuju i veći deo opozicije, bezbrojni pripadnici intelektualne i crkvene elite, kao i ogromna većina medija. Negiranje genocida u Srebrenici je postala rutinska operacija, nešto što se podrazumeva, a Marić i njegovi gosti u tom moru bezdušnosti ističu se samo količinom i kakvoćom gadosti koja se ipak ne viđa često.

Ono što se može čuti u “Ćirilici” najviše nalikuje na izjavu poslanice Srpske radikalne stranke Vjerice Radete koja je, povodom vesti da je preminula predsednica Udruženja “Majke Srebrenice” Hatidža Mehmedović, na Tviteru napisala: “Čitam umrla Hatidža Mehmetović iz udruženja biznismenki Srebrenice. Ko li će je sahraniti. Muž ili sinovi?!”

Muž i sinovi Hatidže Mehmedović ubijeni su u julu 1995. godine u Srebrenici, a ubili su ih upravo oni koji su sprovodili u delo ideologiju Radetine SRS. Radeta za svoju izjavu nije snosila nikakve posledice, i dalje je poslanica u Narodnoj skupštini, i dalje je na funkciji potpredsednice Parlamenta, a uživa i posebnu zaštitu države. Hag već godinama traži izručenje Radete kako bi joj sudili za nepoštovanje suda, ali vlast bivših radikala uporno odbija da je izruči.

“Ćirilica”, masovna medijska grobnica

Iako iživljavanje nad srebreničkim žrtvama u “Ćirilici” deluje potpuno monstruozno, u tome nema ničeg nelogičnog ni neočekivanog. Slobodan Milošević jeste smenjen, ali je ideologija udruženog zločinačkog poduhvata živa i zdrava, niko se nije ni potrudio da je demontira. Brojni akteri politike devedesetih su i dalje na vlasti, mnogi zaslužni kadrovi iz tog doba i dalje su na odgovornim funkcijama.

Nije bilo suštinskog raskida s politikom i ideologijom agresivnog nacionalizma koja je i dovela do ratnih zločina i genocida, naprotiv, narativ je ostao isti, samo su se istorijske okolnosti promenile, pa više nema mogućnosti za nove pokolje. Nije bilo ni lustracije, pa zato imamo sumanutu situaciju da ljubitelji ratnih zločinaca i velikosrpskih pretenzija kreiraju politički, intelektualni, medijski i kulturni život Srbije. Otuda je Milomir Marićglavni urednik TV Happy, autor i voditelj gledane emisije za specijalne operacije “Ćirilica” i ugledno novinarsko ime. To je moguće samo u ovakvom izopačenom sistemu koji se dobrovoljno otcepio od ljudske zajednice.

Ako se ikada ovo nepodnošljivo stanje promeni i Srbija odluči da skrene sa puta u provaliju, Milomir Marić će ostati upamćen kao merna jedinica za novinarsku sramotu, moralnu bedu i ništavilo. A emisija “Ćirilica” će služiti kao ogledni primer sunovrata novinarstva i kao opomena u kakve aveti ljudi mogu da se pretvore kad se prepuste ubilačkim strastima nacionalizma. Ili kao masovna medijska grobnica u kojoj su sahranjeni istina, činjenice, moral, ljudskost, empatija, razum, poštenje, čast, dobrota, milosrđe, plemenitost, pravda, pamćenje, saosećanje, savest i nada. Pod rukovodećom lopatom grobara Marića, uz sasluženje njegovih gostiju, a po kriterijumima Jozefa Gebelsa i Julijusa Štrajhera.