Kad odu najbolji, junače se hulje i nekrofili

Piše: Tomislav Marković 

Na komemoraciji Borki Pavićević u njenom Centru za kulturnu dekontaminaciju reditelj Želimir Žilnik je rekao da smo "poslednjih dana, otkad je Borka otišla, videli pregršt fantastičnih tekstova koji sa faktografijom i dostojanstvom govore o njenoj hrabrosti i upornosti", ali da smo u komentarima na te tekstove, pored podrške i komplimenata, videli i "histerične izlive prezira, gneva i mržnje prema osobi koja je apsolutno pokazivala spektar ljudskih vrlina i kvaliteta".

Ogavnih komentara je bilo i ispod vesti o smrti Borke Pavićević, na raznim forumima i društvenim mrežama, razni nesrećnici su se utrkivali da ispolje svu bedu sopstvene nekrofilije. I to nije usamljen slučaj, već pravilo. Slični izlivi neljudskosti mogli su se videti nakon odlaska i drugih boraca za ljudska prava, slobodu i bolju Srbiju. A to nije čak ni srpska specifičnost, uprkos mitu o našoj izuzetnosti. Isti takvi komentari mogli su se pročitati i u hrvatskom delu weba nakon smrti Predraga Lucića. Nacionalisti svih zemalja lako se ujedine u mržnji prema najboljim ljudima, u igranju i lumpovanju na njihovim grobovima.

Izgleda da je broj besmrtnika drastično porastao poslednjih decenija. Kako bi se čovek mogao radovati tuđoj smrti, ako je i sam smrtan, ako će i on jednog dana doživeti istu sudbinu? Po svemu sudeći, za takve egzemplare ne važe čuvene reči Džona Dona iz Sedamnaeste meditacije: "Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje i mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom."

Na meti potuljenih fašista

Suština nacionalizma i jeste u samoizolaciji od svih i svega, od sveta i drugih ljudskih bića. Naši smrtoljupci se bliže nacionalističkom idealu: ostrvljavali su se na sve oko sebe dok nisu postali ostrva, dobrovoljno odsečeni od ostatka čovečanstva, od svakog drugog čoveka, sopstvenom voljom osuđeni na demonsku samoću, odvojeni od sveta zidom koji su sami sagradili.

Progon Borke Pavićević nije se okončao čak ni nakon njenog odlaska sa ovog sveta. Napadi, uvrede, difamacije, pretnje bili su njena svakodnevica poslednjih decenija. Srpski nacionalisti poseban pik imaju na žene, jer je njihovim zatucanim, patrijarhalnim umovima neshvatljivo kako žene uopšte mogu da se bave nekakvim aktivizmom, da se hrabro bore za vrednosti u koje veruju i da se suprotstave agresivnoj većini. Svako malo bi se na meti potuljenih fašista našle Borka Pavićević, Nataša Kandić, Sonja Biserko, Biljana Kovačević-Vučo i Staša Zajović. Ritualno riganje mržnje praćeno je uobičajenim repertoarom etiketa: veštice, izdajnice, komunistkinje, neprijatelji srpstva, strane plaćenice, prijateljice ustaša i balija, jahačice apokalipse, mrziteljke svog naroda...

Paradigmatičan je početak hajke na Borku, svi potonji napadi samo su eho tog prvog udara tupim predmetom - ograničenom, ali proračunatom glavom. Prvi tekst protiv Borke objavljen je u Književnim novinama 15. februara 1988. godine, u jeku kampanje protiv Bogdana Bogdanovića. Nakon što je Bogdanović napisao otvoreno pismo Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije pod naslovom "Jezičke zamke staljinizma", u kojem je analizirao Osmu sednicu, detektovao oživljavanje staljinizma i naslutio da će politika Slobodana Miloševića dovesti do rata – krenula je lavina napada i optužbi iz polupismenih pera podobnih čauša novog srpskog vožda.

Kako su se rađali 'Odjeci i reagovanja'

U toj hajci na velikog graditelja, pisca i intelektualca istakla se i izvesna Slavica Sretenović, diplomirana pravnica iz Mladenovca, tekstom "Srbija je umorna – od Bogdana i njemu sličnih" objavljenom u Politici, u rubrici "Među nama". Ta rubrika se u to vreme spremala da preraste u "Odjeke i reagovanja" i postane glavna medijska platforma za širenje mržnje prema svemu nesrpskom, za ratno huškanje i pripremu klanja. U tom difamatorskom tekstu Sretenović je ustvrdila da se sva poštena inteligencija stidi Bogdana Bogdanovića, diskretno se založila za njegovo iseljavanje iz Beograda te izjavila da je ponosna što u staljinističke zamke iz Bogdanovog pisma svakodnevno upada, iskazujući apsolutno poverenje u novi kurs koji je Partija zauzela nakon što se Milošević obračunao sa Ivanom Stambolićem.

Borka Pavićević je uzela Bogdana Bogdanovića u odbranu od dotad neviđene medijske harange, napisala je tekst "Časovi mržnje", kao reakciju na tekst Slavice Sretenović i na tekst "Staljinističke šljokice levog intelektualca" Blaža Perovića, i objavila ga u Književnim novinama 15. decembra 1987. godine. Govoreći o ta dva streljačka teksta, Borka piše: "Sve je to ista ruka, ista strašna pretnja, na čijem je početku mržnja prema drukčijima, prema intelektualcima, 'nenarodnim i nerazumljivim izrazima', belim šalovima, da bi se na kraju sve završilo koncentracionim logorima."

Borka je napisala i da ponešto iz napadačkih tekstova "kao pokazatelj jedne klime, podseća na nacional-socijalizam, zato što se – navodno u ime 'kore hleba' i Kosova – može uhapsiti svako ko nam se ne sviđa i ko, budući da nije poslušan, jeste protiv nas". Borka se na kraju zapitala: "Da li je sada na redu rušenje nekropola Bogdana Bogdanovića i paljenje nekih knjiga?" Borku nije prevarila zla slutnja, neverovatno je koliko je jasno videla kuda vodi ideološka mobilizacija, koja je tada bila još u povoju. Nekoliko godina kasnije, srpske snage zaista su otvorile konc-logore za Bošnjake, Bogdanovi spomenici su rušeni, zajedno sa gradovima, a Miloševičev režim dobio je mnoge crte nacional-socijalizma.

'Žene su urlale za malim brkatim...'

Na Borkin tekst odgovorila je Slavica Sretenović na stranicama Književnih novina, optuživši je za manjak osećanja prema rodnoj grudi i za mržnju prema "nama 'običnim' smrtnim intelektualcima, bez osobenih znakova, bez belih šalova, bez upotrebe nenarodnih i nerazumljivih izraza". Navedene reči sadrže još jednu očiglednu optužbu – za elitizam, ali ta optužba zadobija bizaran vid u delu teksta gde se Sretenović predstavlja kao obična, "po vama 'drukčijim' prosečna intelektualka", "bez nekropola, bez knjiga". Kao da je graditi spomenike i pisati knjige nekakav zločin, a ne delatnost vredna hvale i poštovanja.

Zanimljiv je i deo teksta koji priziva proterivanje Bogdanovića: "Verujte mi i to da ne želim da iseljavam Bogdanovića iz Beograda. Neka on sam o tome odluči, a u proceni neka mu za to kao barometar  posluži ljubav njegovih bližnjih i njegovih sugrađana." Ostatak teksta uglavnom je posvećen hvalospevima Miloševićevoj homogenizaciji Partije, pozivanjima na narodno jedinstvo i iskazivanju lične spremnosti da bude na liniji nove partijske politike, dakle – dokazivanju vlastite podobnosti.

Borka je objavila odgovor u Književnim novinama 1. marta, objašnjavajući Slavici Sretenović da njena "vrsta bukvalnog, doslovnog čitanja i mišljenja, mišljenja koje ne razume ni ironiju, ni distancu, niti bilo šta, jeste osnova svakog dogmatizma i totalitarizma". Dotakla se i uloge žena u totalitarnim pokretima: "Ja ne mogu a da se ne setim tvrdnje Vilhelma Rajha kako su upravo žene urlale za malim brkatim amaterom, 'prosečnim' čovekom Adolfom, ili kako su u transu suze lile nad zemnim ostacima Džugašvilija". Osvrnula se i na kič patriotizam iz vremena Prvog svetskog rata - Zofke Kveder, s jedne strane, i Kola srpskih sestara, s druge. Borkina poenta je da je neophodno uviđati veze između navedenih društvenih i političkih pojava sa današnjicom, da je to uviđanje "odgovornost, a njihovo prenebregavanje zločin".

Pljuvanjem do stana i direktorske fotelje

U tom prvom napadu na Borku Pavićević sadržana je većina optužbi koje će je pratiti narednih godina, sve do smri, a i posle nje. Mrziteljka sopstvenog naroda, izdajica roda svog, manjak rodoljublja, ljubazan predlog svima koji kritikuju stanje u zemlji i ne slažu se sa nacionalističkom verzijom patriotizma da se isele iz Srbije – to su opšta mesta svih potonjih harangi na Borku i ostale retke pojedince koji su se suprotstavili ubilačkoj ideologiji koja je zavladala Srbijom i sedi na tronu do dana današnjeg.

Analizirajući prvi tekst Slavice Sretenović, Bogdanović je zaključio da ga ona nije sama napisala, već da je tu učestvovao i manji kolektiv intelektualaca. Naivno bi bilo i poverovati da je Sretenović nešto preduzela na svoju ruku, pogotovo u vreme kad su sva individualna istupanja i mišljenje svojom glavom bili pribijeni na stub srama. Jasno je da je ona bila samo provodnik volje onih odozgo, samo poslušna izvršiteljka partijskih naređenja. Još bi bilo naivnije pomisliti da je ona ta svoja difamatorska pisma pisala zbog brige za svoj narod, iz čistih i nekoristoljubivih pobuda.

Napadi na pojedince koji su se drznuli da se usprotive Miloševiću i "događanju naroda" u to vreme su se bogato nagrađivali. Slavica Sretenović je za svoj sramni angažman dobila adekvatnu naknadu – postala je direktorka fabrike Keramika Mladenovac. A i ostali učesnici hajke na Bogdana Bogdanovića i njegove istomišljenike izdašno su honorisani. Pomenuti Blažo Perović dobio je stan od 150 kvadrata, a najbolje je prošao Željko Simić. U vreme kad je pisao tekstove protiv Bogdanovića bio je tek sekretar Komisije za informisanje i propagandu CK SK Srbije, da bi nakon obavljenog prljavog posla postao savetnik Miloševića, pa potpredsednik savezne vlade, predsednik i član brojnih komisija i komiteta, ministar kulture i upravnik Narodnog pozorišta.

Milošević se u preuzimanju apsolutne moći ponajviše oslonio na taj drugi ešalon partije, na nesposobne, ali ambiciozne, na nedarovite, ali nezajažljive, na one koji svojom pameću i radom ne bi daleko dogurali i baš zato su bili spremni da slede svog vožda bez pogovora, znajući da jedino on može da im obezbedi sve ono o čemu su sanjali. Rušenje zemlje, uništavanje društva, zatiranje ljudskih života se i desilo zato što je Slavica Sretenović želela da postane direktorka fabrike, Blažo Perović da dobije veliki stan, a Željko Simić da zasedne u fotelju ministra kulture.

Jugoslaviju su pojeli Miloševićevi skakavci

Baš kao što su i ostali kadrovi poput Radoša Smiljkovića, Radomana Božovića, Dragutina Zelenovića, Dušana Mitevića, Zorana Sokolovića i hiljada njima sličnih nesposobnjakovića u Miloševiću videli šansu da zadovolje svoje apetite za funkcijama, novcem i moći. Jugoslaviju su pojeli Miloševićevi skakavci. Oni koji su se suprotstavili zlu doživeli su drugačiju sudbinu. Borka Pavićević je 1993. godine dobila otkaz sa mesta umetničke direktorke Beogradskog dramskog pozorišta, između ostalog i zato što je na repertoar htela da postavi komade Miroslava Krleže i Ivana Cankara, koji su preko noći postali neprijatelji. Bogdan Bogdanović je bio godinama izložen teroru Miloševićevog bašibozluka, da bi na kraju napustio Srbiju i otišao u Beč. Veći deo srpske javnosti o njima i dalje ima iste sumanute predstave koje su se po prvi put mogle videti u napisima Jelice Sretenovića, Perovića i ostalih domaćih plaćenika.

Patriotske profitere mogu i da razumem, oni dobro znaju zašto su pisali sve te gluparije, kao i tarifu po kojoj su prodali dušu đavolu. Ali, ove nastavljače njihovog nedela, opadače i mrzitelje svakog ko drugačije misli, volonterske nekrofile kojima ništa nije sveto, pa ni tuđa smrt – to nije baš lako shvatiti. Razumem da neko postane zlikovac zarad moći i novca, ali da se neko pretvori u ljudsku ništariju, hulju koja iz udobne anonimnosti pljucka po grobovima zarad svog ćefa i o sopstvenom trošku - to već spada u tajanstvene pojave. Pritom ti nesrećnici nisu u stanju da shvate ni ko im je kriv za sopstvenu nesreću, već drvlje i kamenje bacaju na one koji su bili jedina alternativa ludilu, a one koji su ih opljačkali i upropastili drže za rodoljube i heroje.

Društvo koje između Slavice Sretenović i Borke Pavićević izabere Slavicu, a Blažu Peroviću da prednost nad Bogdanom Bogdanovićem nalazi se na putu samouništenja. Za Srbiju će biti nade tek kada shvati da su Borka Pavićević, Bogdan Bogdanović, Radomir Konstantinović i stotine sličnih prokazanih "izdajnika" jedine patriote koje je poslednjih decenija imala.