Srebrenica nije mit, ona je strašna realnost, ma koliko se Dodik i Vučićeva Srbija trudili tvrditi suprotno

Piše: Vlado Vurušić

Spirala značajnih i tegobnih datuma iz zadnjih ratova i dalje pritišće regiju. Nisu bitni ni beznađu prepušteni radnici Aluminija, ni očajni pečalbarski perpetuum mobile, ni korumpirani i krimogeni ministri niti opštaa pauperizacija društva, samo nam daj “datume”. Inflacija je “datuma”. Svako ima neki svoj za koji smatra da je tragičniji od tuđeg.

No, ipak, neki “datumi” se ne smiju omalovažiti. Srebrenica (uz Ovčaru i Račak) svakako je jedan od njih. Genocid koji su počinile snage bosanskih Srba nad Bošnjacima (samo zato jer su Bošnjaci i zato je to genocid, a ne “samo” masakr ili “užasan zločin”) u tom gradiću 1995. ulazi u red tragedija koje zaslužuju opšti pijetet, ali je i nešto na čemu se ispipava, pada ili prolazi, budućnost ovih prostora i odnosa među narodima koji na njima žive. Za sada pada. Srbija i Srbi iz BiH ne žele priznati taj genocid.

U Vučićevoj Srbiji na djelu je revizija ratova u bivšoj Jugoslaviji, falsificiranje uzroka i posljedica, pa čak i rehabilitacija uloge Slobodana Miloševića koji je pokrenuo krvavi ratni kotač na području bivše Jugoslavije - “bio veliki lider, koje želje nijesu bile realne”. 

Milorad Dodik je Srebrenicu uporedio s “mitom” na kojem se gradi bošnjački identitet, sličnim srpskom mitu kosovskog boja. No, kosovska bitka nije bila genocid. Bila je bitka. Srebrenica nije. Nije mit, ona je strašna realnost hladnokrvnih likvidacija. Ona je nešto što obilježava bošnjački identitet, a “mit” postaje upravo zbog ovakvog srpskog omalovažavanja srebreničke tragedije.

 “Stalno vraćanje u prošlost ne doprinosi miru i saradnji u regionu”, rekla je srbijanska premijerka Ana Brnabić. Ne bi bio problem složiti se s tom njenom konstatacijom da nije izgovorena uoči obilježavanja Srebrenice, ali nije, recimo, prije Vučićevih parastosa za Oluju ili Košare. Neka to bude pravilo za sve, a ne samo onda kad žulja.