Kako se na srpskom kaže genocid: Mali nesporazum u Srebrenici

Piše: Tomislav Marković

Na internetu se može pronaći čitav niz pismenih sastava, a jedan od njih napisala je neimenovana učenica osnovne škole na temu „Nesporazum“. Ona opisuje događaj iz četvrtog razreda kad je slavila rođendan, pozivnicu za najbolju drugaricu ostavila je njenoj baki koja je zaboravila je prosledi unučici, pa se ova nije ni pojavila na proslavi. Slavljenicu je ophrvala tuga, ali se nesporazum razrešio već sutradan u školskoj klupi, pa se drugarstvo nastavilo. Učenica na kraju ispravno zaključuje: “Nesporazumi su takvi, zbune nas i razljute. Ali, kad sve dođe na svoje, i kad se sve razreši ipak budemo srećni”.

Premijerka Srbije Ana Brnabić na istu temu nije napisala sasstav, već je odgovarala usmeno, pred novinarima, budući da i ona ima problem sa nesporazumima i pozivnicama. Evo šta veli polaznica pačje škole poricanja genocida: „I ovom prilikom uputiću svoje najdublje saučešće svim porodicama svih žrtava sukoba u Bosni i Hercegovini, svakako u Srebrenici.

Ja nisam pozvana u Potočare, tako da neću ići. Svakako ne daje dobru poruku ni to što je predsednik Aleksandar Vučić, tada kao predsednik Vlade Republike Srbije, za dvadesetogodišnjicu od ovog užasnog zločina bio u Potočarima, gde je bio napadnut, životno ugrožen, a do dana današnjeg niko nije odgovarao za taj napad, mislim da ni to nije dobra poruka za regionalnu saradnju. Ako se stalno vraćamo na jedne pa iste nesporazume među nama, neslaganja, prošlost, a ne gledamo u budućnost, onda ni region neće biti nikako drugačiji nego što je bio u prošlosti. Mislim da to nije u interesu apsolutno nikome”.

Premijerka čeka poziv u Potočare

Premijerka baš nema sreće, niko da se seti da je pozove u Potočare, pa da tamo lepo objasni porodicama koje upravo sahranjuju jedva pronađene kosti svojih mučki ubijenih srodnika, za kojima tragaju evo skoro četvrt veka, kako to što se njihovim najmilijima desilo uopšte nije genocid, nego užasan zločin, kako ne treba stalno da se vraćaju u prošlost, nego da gledaju u budućnost, te kako je Aleksandar Vučić zapravo najveća srebrenička žrtva. Jer kad neko pobije 8732 muškarca, mladića i dečaka za nekoliko dana i kad neko drugi bude gađan kamenom – to su za premijerku Brnabić apsolutno uporedivi slučajevi.

S tim što je potonji za nju važniji i strašniji, valjda zbog toga što je njen šef i stvoritelj aktivno učestvovao u kreiranju politike koja je dovela do genocida.

A mogla bi i porodicama žrtava da obrazloži svoju originalnu ideju da je genocid u Srebrenici zapravo bio jedan mali nesporazum. Zanimljivo je kako Srbi stalno imaju neke nesporazume sa okolinom. Ratko Mladić je upao u Srebrenicu sa namerom da pobije sve muškarce u tom gradiću, ljudi koji su u njemu bili hteli su da prežive i eto nesporazuma očas posla, budući da po Rečniku Matice srpske nesporazum znači “međusobno nerazumevanje, neshvatanje; nesuglasica, razdor”. Mladić nije shvatio želju Srebreničana za životom, nije imao razumevanja za nešto što se zove pravo na život i što treba da bude svetinja, pa se odao genocidnim radnjama, o trošku poreskih obveznika Srbije koja, naravno, nema ništa sa genocidom.

Ajhmanovske muke sa rečima

Tako smo zahvaljujući inventivnoj premijerki Brnabić došli do saznanja da se na srpskom genocid kaže nesporazum, što dovodi do zanimljivih logičkih posledica. Lepo se neko zapitao na društvenim mrežama: “I Jasenovac je nesporazum iz prošlosti, je l’?” Kako li bi se onda holokaust prevodio na premijerski novogovor? Zabuna? Razmirica? Međusobica? Ništa nas više ne može iznenaditi kad je u pitanju premijerka i njena jezička imaginacija.

Zapravo je čitav problem u njenoj funkciji. Da njene reči izgovara neki čuvar logora, vojnik koji je streljao zarobljenike, Ratko Mladić, Radovan Karadžić, Rudolf Hes ili neko od onih veselnika što su hrlili da dobrovoljno učestvuju u masovnim nacističkim streljanjima Jevreja – ne bi bilo nikakvog iznenađenja, od zločinaca se i očekuje da tako govore.
Mada bi ova premijerkina izjava najviše odgovarala Adolfu Ajhmanu, pošto je on imao stanovitih muka sa jezikom, a izražavanje mu baš nije išlo od ruke. Jer nije lako dosetiti se da srebrenički genocid nazoveš nesporazumom iz prošlosti, za to je neophodan viši nivo bešćutnosti i teška posvađanost s jezikom.

Sporazum o genocidu i etničkom čišćenju

Reč nesporazum se koristi u potpuno drugačijim kontekstima, na primer na Limundu postoji niz uputstava kako rešiti nesporazum sa prodaavcem kad kupljeni predmet (knjiga, patike, mobilni, kačket, kišobran, maskara, magnet za frižider) ne odgovara opisu ili kad prodavac kasni sa isporukom robe. U takvim situacijama se koristi reč nesporazum, a ne kad se govori o 8372 mrtva ljudska bića. Pogotovo kad to govori predsednica Vlade zemlje koja je postavila političke lidere Srba u Bosni, finansirala vojsku koja je genocid počinila, obezbedila logističku podršku, a prethodno stvorila ideološku podlogu za istrebljenje. Da premijerka zaista oseća sućut prema žrtvama, mogla je bar neko cveće da pošalje u Potočare, od silnih buketa koje svakodnevno dobija od svojih izuzetnih obožavalaca koji cene njenu izuzetnost.

Kad se već Brnabić dosetila nesrećnog nesporazuma, bio bi red obavestiti je da genocid u Srebrenici nije plod nikakvog nesporazuma, već potpuno obrnuto – taj pokolj, kao i silni ratni zločini po BiH, posledica su jednog sporazuma. A taj nepisani sporazum je sklopljen između ubilačkog režima Slobodana Miloševića, njegovih predstavnika u Bosni pod vođstvom Radovana Karadžića, intelektualne i crkvene elite, vojske i paravojnih formacija, ratnohuškačkih medija i ostalih članova udruženog zločinačkog poduhvata u cilju zatiranja ljudskih bića koja se malo drugačije zovu i proširenja srpskih teritorija.

Genocid u Srebrenici je jedna od poslednjih tački tog sporazuma, kojoj su prethodile mnoge druge poput opsade Sarajeva, etničkih čišćenja u Podrinju, otvaranja logora u okolini Prijedora, zatiranja Bošnjaka na svakom koraku, masovnih silovanja u hotelu “Vilina vlas” kod Višegrada, masakr na Korićanskim stijenama, pokolji u Bijeljini, Foči, Višegradu, Doboju… Nikakvog tu nesporazuma nije bilo, sve se tu radilo planski i sporazumno. Nije Srebrenica nesporazum, nesporazum je Ana Brnabić, i to nesporazum Srba sa samima sobom, jedan od mnogih.

Nesporazum sa svetom

Ipak, i pored toga što se to čini kao nemoguća misija, treba razumeti i nesrećnu premijerku. Ona je naumila da se učlani u Srpsku naprednu stranku, a tu su standardi poricanja genocida postavljeni vrlo visoko, u nedosežne visine beščašća i zla. U tom nezdravom okruženju genocid ne samo da se negira, već se i slavi.

Šta god premijerka da izjavi, ma koliko se trudila da pokaže potpuno odsustvo empatije, to ipak ne može da se meri sa izjavom Vladimira Đukanovića, poslanika i člana Predsedništva SNS-a: “Srpskom narodu želim da čestitam dan oslobođenja Srebrenice. Hvala generalu Ratku Mladiću na briljantno izvedenoj vojničkoj operaciji Кrivaja 95.” Ovakav izliv zločina u mozak teško je prevazići, jer je poslanik maltene rekao: Srećan genocid svima koji slave.

I Brnabić i Đukanović i stotine i hiljade njihovih istomišljenika koji ne propuštaju priliku da se iživljavaju nad žrtvama – plod su jednog džinovskog nesporazuma koji Srbija ima sa ljudskošću, milosrđem, razumevanjem, čovekoljubljem, požrtvovanošću, altruizmom, plemenitošću, dobrotom i svim ostalim ljudskim vrlinama. Jednom rečju – sa civilizacijom.